Zagledani u ljudoždersku budućnost

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Formalno niko neće ukinuti neku državu, ali korporacije sve manje plaćaju poreze, stanovništvo gubi privilegije i primanja, budžeti država nestaju, a pojavljuje se mnoštvo onih koji hoće da kontrolišu teritoriju, pri čemu vođe „sede negde daleko”

Nacionalne države su izgubile moć, jer su se pojavili novi igrači – transnacionalne korporacije, (polu)tajna društva i (zatvoreni) klubovi, kao i međunarodna birokratija. Unutar nacionalnih država sada često glavnu reč vode etničke mafije i tajkuni. Više se ne poštuje princip nemešanja u unutrašnje poslove nacionalne države. SAD su javno saopštile krajem prošlog veka da će se uvek i svuda mešati, dodajući da je to „radi pravde“
Transnacionalne korporacije sve više utiču na svetsku politiku i geopolitiku, a prema rečima Marine Lebedeve sa Univerziteta „Lomonosov“ sve je dobilo i zakonske okvire 2000. godine kada je objavljen „Globalni sporazum“ Ujedinjenih nacija (UN Global Compact) potpisan od Kofija Anana, kojim je priznato pravo transnacionalnim korporacijama da se bave (geo)politikom.
U raspravama o državi razvila su se dva stava: država je večna vrednost i, drugi, da je država večno zlo. „Država je postojala uvek“, mada forma antičkih polisa ili srednjovekovnih imperija crkvi nije baš obrazac idealne države. Država u savremenom shvatanju pojma rodila se pre tri i po veka, a „rođendan“ joj je 1648. godine, kada je potpisan Vestfalski mir (tada je stvoren sistem država-nacija). Tada su zapadnoevropski kraljevi pobedili Katoličku ligu, čime je započeo pad i destrukcija poretka stvorenog od Rimokatoličke crkve. Tada je Crkva sišla sa vlasti, a na njeno mesto je došla savremena država. U čemu se sastojala novina?

ULOGA PROIZVODNIH SISTEMA Država kao telo imala je teritoriju i granice, u tim okvirima suverena je država i druge države nemaju prava da se mešaju u njene unutrašnje poslove, tvorac države je nacija (do tada su postojali etnosi), državom upravlja nacionalna birokratija. Kontrola teritorije podrazumeva odgovornost za događanja na njoj (na primer terorizam), zatim država se brine za socijalna pitanja i uspostavlja monopol nad nasiljem (vojska, policija, službe itd). Pored toga, država je odgovarala i za emisije novca i stanje u privredi. To su bile osnovne funkcije države.
Danas se teritorija jedne države obesmišljava globalnim karakterom proizvodnje. Kakve zajedničke interese imaju poslodavci iz Evrope sa radnicima iz Indije i japanskim potrošačima? Ko bi ratovao za nečije interese u ovoj situaciji? Monopol države na nasilje danas podrivaju organizovani kriminal, političke i religiozne grupacije i najamnici, koji su danas jedini sposobni da zašite transnacionalne korporacije i njihove interese (globalizovanu proizvodnju), jer angažovanje nacionalne vojske ovde nije moguće zbog međunarodnog prava koje zabranjuje da vojska jedne države bude upućena na teritoriju druge države. Dalje, ono što je posebno važno u sistemu nacionalnih država došlo je do obezvređivanja kvalifikovane radne snage, koja se zamenjuje robotima i drugim mašinama tzv. gipkim proizvodnim sistemima.
Ova forma kontrole pojavila se u XVII veku i u nauci je poznata kao industrijska faza. Njena odlika je da je gurala narod u fabrike na rad i u regularnu vojsku, i terala ih da se obrazuju. Stanovništvo je imalo status „radne snage“ i branioca otadžbine. Zato je „radnu snagu“ trebalo učiti, lečiti, vaspitavati (odvraćati od zlih dela) i podsticati da „upražnjavaju seks radi reprodukcije“. Industrijskom društvu je bilo potrebno mnogo ljudi i ono je brinulo za njihovu sudbinu. Ovde je tačka gde započinju suprotstavljena vrednovanja države. Jedni su započeli kampanju protiv „totalitarnosti“ države, a drugi za njenu zaštitu jer „moja država štiti moja ljudska prava“. (Uzgred rečeno, više su u pravu drugi, jer kako danas vidimo nema ljudskih prava bez jake države). U industrijskom društvu pobednik je bio onaj ko izvrši mobilizaciju većeg broja ljudi – na građevine veka, u fabrike na izbore itd. Bilo je, naravno, poželjno da stanovništvo bude odlično obrazovano. Bilo je poželjno da stanovništvo bude zdravo, da ne piju previše i ne koriste narkotike, da nisu agresivni itd. Zato je razvijen školski i medicinski sistem koji je ispunjavao ove zahteve industrijskog društva, a koji se sa naletom globalizacije razara. Bilo je normalno, sa druge strane, da ti stanovnici kupuju proizvedenu robu (potrošačko društvo) i plaćaju poreze. Jednom rečju, država je kontrolisala, ali i brinula se za stanovništvo na svojoj teritoriji.
Šta se dogodilo krajem XX veka?

[restrictedarea]

„VAŠINGTONSKE ČEZE“ Završena je industrijska faza. To je označilo da specijalne vojno-policijske jedinice zamenjuju masovne državne vojske, laboratorije fabričke hale, a televizija i drugi mediji brojne političke komesare agitatore. Profit se sve više ostvaruje u lokalnim tačkama, te je dovoljno uzeti njih pod kontrolu i ograditi ih od drugih, kako u bezbednosnom, tako i u propagandnom smislu. U principu iz spoljašnjeg sveta, tim lokalnim tačkama, više ništa nije potrebno. Sada je moguće da se ljudi ne obrazuju, da koriste narkotike, da se bave prostitucijom, trgovinom ljudskim organima, da se bave kriminalom, da neplaćaju poreze, a da za to nikoga nije briga. To se proglašava slobodom – slobodom od države koja nestaje, koja više nije sposobna da kontroliše stanovništvo. Drugim rečima, stara država u novom svetu više nije potrebna. Objavljena je u globalizovanom svetu demobilizacija ljudi. Stanovništvo se, jednostavno rečeno, u novom svetu prepušta samo sebi, navodi redakcija portala „bohemicus.livejournal.com“.
Trenutno u Ujedinjenenim nacijama su predstavljene 193 države koje su bile važan igrač na svetskoj sceni. No, sada im vlast preuzimaju korporacije. Transnacionalne korporacije su bogatije od mnoštva država i to bogatstvo traži adekvatan politički uticaj, odnosno teže da preuzmu ulogu države.
Prema rezultatima istraživanja Švajcarskog federalnog tehnološkog univerziteta 90 odsto korporacijskog dohotka globalne ekonomije kroz različite forme slije se u samo oko 300 transnacionalnih korporacija, pri čemu 60 odsto dohotka otpada na finansijske korporacije. Transnacionalne korporacije su se pozicionirale u nekoliko regionalnih grupacija, a najmoćnija je za sada zapadna grupa koja se sastoji od 49 finansijskih korporacija: Goldman Sachs, Morgan Stanley, JP Morgan Chase, Barclays, UBS, Deutsche Bank, Credit Suisse i dr. koje kontrolišu 40 odsto ostalih korporacija. Ove kompanije ne samo da se bore za profit nego podstiču učešće njihovih kadrova u politici. Mnoštvo je načina preuzimanja vlasti od strane transnacionalnih korporacija. Od finansiranja lokalnih (državnih) vlasti do korupcije, te preuzimanja državnih činovnika na rad u kompaniji kako bi iskoristili svoje veze za uvećanje profita. Ova pojava se toliko proširila zahvaljujući praksi u SAD-u, da je dobila i naziv „vašingtonske čeze“.
Nacionalne države su imale, kako smo već naveli, određene obaveze: makar i deklarativno vlast je zavisila od naroda (preko izbora); imala je socijalne obaveze u odnosu na stanovništvo (od lečenja do isplate penzija) i kontrolisala je teritoriju države (bezbednosna funkcija). No, više nije tako. Narod više ne bira Upravne odbore transnacionalnih korporacija, obaveze prema stanovništvu nema ko da preuzme, a granice država se brišu (kao i odgovornost šta se tu događa). Formalno niko neće ukinuti neku državu, ali korporacije sve manje plaćaju poreze, stanovništvo gubi privilegije i primanja, budžeti država nestaju, a pojavljuje se mnoštvo onih koji hoće da kontrolišu teritoriju, pri čemu vođe sede negde daleko.
Ako su, dakle, nacionalne države na samrti šta će ih zameniti?

STIHIJA JE IZVAN MORALA Za sada, ističe Metasilaev za „livejournal.com“, stihija, bezakonje i potpisivanje dogovora stanovnika sa najjačim subjektima (korporacijama – globalnim pravnim kontrolorima) u svetu za ostvarenje nekih prava. Da biste postali građanin morate pružiti određenu uslugu nekoj korporaciji. Moraćemo potpisivati da naš život, dostojanstvo, vlasništvo itd. garantuje neko, a za to moramo platiti, pri čemu različiti sistemi prava imaju i različite cene. Na primer, bogati lord moći će da kupi pravo da ima polne odnose sa decom. A prava dece? Pa, stihija je izvan morala, a smena tehnološkog poretka (nestaje industrijsko društvo) je stihija.
Za industrijsko društvo svaki čovek je bio izvor zarade i zato ga je trebalo obuzdavati, učiti, omogućiti mu da ima kvalitetan stan i hranu, kako bi bio zadovoljan. Iz takve politike pojavili su se srednji sloj (klasa) i savremena demokratija. Savremeni tehnološki razvoj (zasnovan na informatici) vodi ka tome da je profit moguće ostvariti u uskom sloju ljudi (reč je o eliti – tu se ubrajaju i naučnici i delatnici na polju kulture). Takođe, da bi društveni sistem funkcionisao nije više potrebno mnoštvo ljudi. Drugim rečima, svi ostali, oko polovine svakog razvijenog društva i više od polovine čovečanstva, postaju suvišni! Njihovo postojanje sa aspekta tržišne ekonomije kapitalizma i zakona profita je nerentabilno! U drugom članku zanimljivog naslova „Za koga nema mesta u novom poretku“, objavljenom na ruskom portalu „voprosik.net“, konstatuje se da se u savremenom kapitalističkom poretku čovek koristi kao materijal, kao mašina, a ako je to tako onda se on može i zameniti robotom. Zaključak je, krajnje iznenađujući, a glasi da u Novom svetskom poretku nema mesta za ljude koji ne donose profit.

PROBLEM „NERENTABILNOG“ STANOVNIŠTVA Iz ove situacije, sugeriše već citirani Metasilaev, postoje dva izlaza. Ako je cilj čovečanstva i dalje ostvarenje profita (u okviru tržišne ekonomije), onda je glavni zadatak koji nas očekuje fizičko uništenje nerentabilnog dela čovečanstva, jer oni predstavljaju neracionalno trošenje resursa. Ono što je interesantno ovo pitanje se već stihijski rešava i formirala su se tri obrasca rešavanja nerentabilnog dela stanovništva. Prvi obrazac se primenjuje u Africi i odnedavno na Bliskom istoku: stanovništvo se drži u bedi, socijalnom haosu i istrebljuje se bolestima izazvanim veštačkim virusima – počevši od SIDE. Drugi obrazac se primenjuje u Latinskoj Americi, istočnoj Evropi i Balkanu: izvodi se deindustrijalizacija i uništava srednji sloj, sa ciljem da se preobrate u ljude koji više ne prate socijalno prihvatljive norme ponašanja nego biološke zakonitosti borbe za opstanak. Oba ova primenjena obrasca još nisu dovela do smanjenja populacije, nego samo do svođenja potrošnje robe, hrane i prirodnih resursa na najniži nivo, što globalni moćnici za sada ne doživljavaju kao gubitak ili nestečeni profit. Istovremeno, u ovim delovima sveta urušava se infrastruktura (i ona socijalna), što položaj stanovništva čini krajnje teškim, a njegovo uništenje je moguće lako izvesti tehničkim, ekološkim socijalnim ili katastrofama, što bi bilo neprimećeno u razvijenom svetu. Treći obrazac se primenjuje u Evropskoj uniji, Švajcarskoj i SAD-u – to je podsticanje uzimanja narkotika. Ovde se radi na odobrenju lekarima da mogu prepisivati na recept i heroin, čime bi se ove zone pretvorile u značajne narko-centre. U Evropskoj uniji je već pokrenuta oficijelna kampanja za legalizaciju korišćenja metadona (sintetičkog narkotika, zamena za heroin) koji bi bio zaražen SIDOM ili hepatitisom Ce i De radi lakšeg fizičkog uništenja narkomana. Trebalo bi znati da se sa adekvatnom terapijom može izlečiti oko 30 odsto heroinskih zavisnika, a zavisnici od metadona nemaju šansu za izlečenje.
Globalna kriza nastala 2008. godine ubrzala je uništavanje američke i srednje klase u Evropskoj uniji, što navodi na zaključak da se ubrzavaju procesi koji bi trebalo da dovedu do uništenja „nerentabilnog“ dela stanovništva na planeti, dakle ne samo u siromašnim već i u bogatim zemljama. U članku „Korporacije razaraju SAD i svet“ objavljenom na portalu „antizoomby.livejournal.com“ ukazuje se na činjenicu da su destruktivni procesi pod uticajem korporacija zahvatili važne sfere života ljudi u SAD-u. Polovina radno sposobnih Amerikanaca ne može da ode kod lekara, niti da kupi lekove jer nema novca. Ugrožena su čak i deca. Istraživanja UNICEF-a pokazala su da od 29 država članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Cooperation and Development – OECD) po uslovima za razvoj dece SAD zauzimaju 26 mesto. Takođe i po drugim pokazateljima standard života stanovništva u SAD-u je opao, a pojavio se i problem vode za piće.
Alternativa ovoj ljudožderskoj perspektivi je promena ciljeva čovečanstva, što znači i same aktuelne paradigme razvoja društva, što znači odricanje od sticanja profita kao cilja i uspostavljanje novih perspektiva postojanja čoveka radi samorazvoja. U suprotnom sasvim je izvesno da će kapitalizam čovečanstvo odvesti u novu epohu robovlasništva, kako to sugeriše uticajni ruski portal „voprosik.net“ u analizi zanimljivog naslova: „Posle kapitalizma nastupa robovlasništvo“.

[/restrictedarea]