О референдуму и „Бриселском споразуму“

Пише Драгомир Анђелковић

Да ли нам је потребан референдум о споразуму и који су услови за његово одржавање?

Спадам међу оне који сматрају да је било боље да се Србија, уз сав ризик који то носи, определила да инсистира на неком новом формату преговора. Међутим, уверен сам и у то да садашња власт то није учинила, односно да је потом прихватила побољшану верзију „Бриселског споразума“ – из некаквих малициозних побуда, већ верујући да је то најмања штета за земљу. Да ли је тако или није остаје свакоме од нас да процени, али не би смели да чинимо било шта што би Србији отежало положај. Иако није реално да постигнемо национални консензус око односа према споразуму, дужни смо да спречимо ескалацију тензија и да настојимо да постигнемо бар минимум националне координације. Да би тако и било, одлуку о одбацивању или прихватању споразума требало би да донесе народ на непосредном изјашњавању, а у условима који свим странама обезбеђују бар формалну равноправност. Нема те парламентарне већине која је довољна да одлука усвојена без референдума не би изазвала дуготрајну поделу српског друштва и додатне, а врло дуго тињајуће тензије. Штавише, иако се вероватно неће постићи договор да баш сви пристану на резултате референдума са којима се не слажу, друштвени набој тога биће много мањи него да земља буде оптерећена унутрашњим противречностима изазваним усвајањем одлуке без референдумског легитимитета.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ РЕФЕРЕНДУМА После октобра 2000. године, у нади да тако купујемо зелено светло за тзв. евроинтеграције, отпочео је процес урушавања механизама наше, какве-такве, али постојеће државне моћи. Тај процес се одвијао од минимизирања одбрамбених потенцијала, преко препуштање доминантне улоге у медијској сфери странцима, до повезивања наше привреде преко хиљаду спона са ЕУ, што је резултирало драстичним растом њене зависности. Тако смо дочекали 2008. када се показало да они који су на нас извршили агресију 1999. године, тек мењајући средства деловања, не намеравају да се зауставе док не консолидују резултате својих активности са краја 20. века. Паралелно са доношењем сецесионистичког акта од стране Приштине и низом признања тзв. независности Косова од стране водећих западних држава, уследио је пропагандни удар овдашње њихове медијске и друге „пете колоне“, срачунат на то да се већина Срба убеди да је за нас најбоље да се „ратосиљамо“ косовског „баласта“. Таква кампања се убрзо претворила у пропагандни атак на део тадашње власти који се успротивио предаји КиМ, после чега смо добили владу на челу са ДС-ом, која је пристала да асистира у том процесу.
„Жути“ су од 2008. до 2012. године, посматрано упрошћено, учинили следеће: 1) пристали су да протекторат ОУН над Косовом и Метохијом буде замењен протекторатом оних земаља ЕУ које подржавају тзв. косовску независност (ЕУЛЕКС уместо УМНИК-а); 2) контрапродуктивно су се обратили Међународном суду правде на начин који је имао за циљ да се сецесији Приштине да нека врста спољног легитимитета (што се и десило); 3) отпочели су „преговарачки процес“ који је довео до делимичне „нормализације“ односа између Приштине и Београда, што је резултирало и посредним прихватањем тзв. територијалног интегритета Косова (аранжман са интегрисаном контролом административне линије).
Официјелна Србија је постепено прихватала да третира Косово као неку врсту државоликог ентитета – што јесте померање у по нас негативном правцу трасом фактичког признања Косова – али тај процес ипак није завршен. У таквим околностима, после промене власти, уследио је тзв. бриселски преговарачки процес, који је – како стоји у Резолуцији коју је усвојила наша Скупштина – имао као примарни циљ „стварање услова за српску заједницу… на Косову и Метохији, којима се гарантује сигурност и пуна заштита људских права“. Другим речима, пошло се од тога да без признања њене независности, унутар косовске квазидржаве требало би осигурати асиметричну аутономију српске заједнице (од широке на северу до рудиментарне јужно од Ибра).
У пракси, ствари су сложеније. Срби су већ такву аутономију имали без прихватања институционалних оквира Приштине (бар на северу Косова). Да ли би неко пре или касније силом то покушао да анулира – то је друго питање, али у овом тренутку Београд је ушао у преговарачки процес да би (не улазим сада у то да ли је на тај начин тако нешто реално постићи) одблокирао ЕУ интеграције Србије и доток озбиљнијих инвестиција са Запада, односно из арапских држава које су са њим тесно повезане. Нада да је, уз болне, али не и потпуне уступке, могуће изађи из зачараног круга у којем се вртимо, и тиме омогућити економски и други напредак земље, утрла је пут за досадашњи ниво српског пристанка на „Бриселски споразум“. Што се Брисела, Вашингтона и Приштине тиче, њима је било важно да омогуће – без понуђене „нормализације“ немогуће – кретање Косова ка ЕУ и НАТО-у.

[restrictedarea]

 

УСЛОВИ ЗА РЕФЕРЕНДУМ Важно је да се свега овога подсетимо да би разјаснили у вези са чиме можемо да идемо на референдум. Да ли се заправо опредељујемо око тога да ли сматрамо да је КиМ и даље део Србије? Београд је – око тога не би требало да се лажемо – до сада сукцесивно прихватио неки вид државности Косова, али не и његову „независност“, односно и са „унутрашњег аспекта“ пуни његов „суверенитет“ (власт над севером Косова). Међутим, недвосмислено није јасно да ли „Бриселским споразумом“ идемо даље од тога, те фактички признајемо Косово. То мора да буде разјашњено, јер без тога референдум је бесмислен. Државе се референдумима, без разорних спољних и унутрашњих шокова, не одричу територије!
У Резолуцији коју је Скупштина усвојила стоји: „Све надлежности које као резултат преговора буду поверене привременим институцијама у Приштини биће потврђене уставним законом и пренете органима Аутономне Покрајине Косово и Метохија, у складу са Уставом, законима и другим прописима Р. Србије“. Београд је, на неки начин, све оно што је предвиђено да ће у оквиру „косовских закона“ функционисати у српским срединама (а то значи све осим војске и спољних послова), „Бриселским споразумом“ доделио Приштини. Стога, хитно мора да се припреми бар предлог „уставног закона“ којим би се то како-тако накалемило на наш уставни поредак. У питању је пука форма и у свему има много, са правног становишта, сумњиве импровизације, али ако се будемо апстрактно изјашњавали о споразуму без потребних, макар и таквих, обавезујућих разјашњења, евентуална подршка грађана могла би накнадно да се погрешно протумачи. То не сме да се допусти. Но, ни то није све. Београд би требало, у складу са опредељењем да никада неће прихватити „независност“ Косова, да се на конкретан начин (програм деловања) обавеже да ће активно лобирати у свету да „Бриселски споразум“ и евентуални пристанак грађана на њега, у свету не буду погрешно протумачени тако да доведу до нове серије признања Косова.
С друге стане, они релевантни друштвено-политички фактори који су против споразума морају да прихвате начелни модел противљења његовим резултатима ако не буду у складу са њиховим ставовима. Референдум, под условом да буде регуларан и фер, није начин да се покуша нешто, а ако то не успе да се све настави на други начин. Референдум има смисла само ако се схвати као пут смиривања страсти и постизања националне координације. И још нешто: сви чиниоци који су за или против „Бриселског споразума“, важно је да прихвате да учине све што је потребно да се међу Србима на КиМ не створи атмосфера која би довела до новог таласа масовног исељавања нашег народа. То нас враћа на речено о потреби да се прецизира да Србија ни фактички (а камоли de iure) не признаје „независност“ Косова (а то је случај ако се споразум прихвати без повезивања са нашим Уставом), али и додатно нас наводи да сагледамо чињеницу колико би било опасно ако би се накнадно неслагање око резултата референдума пренело на косовско-метохијски терен. Поделе између Београда и дела тамошње српске заједнице те турбуленције које би из тога произашле, претиле би да уруше преостале наше позиције на КиМ.

НЕПРИХВАТАЊЕ САМОДЕСТРУКЦИЈЕ Читав „бриселски контекст“ – у који је у претходном вишегодишњем периоду умногоме смештено стање ствари на КиМ, а делимично и његов међународни статус, те на који су се надовезали преговори који су довели до актуелног споразума – за нас је несумњиво лош. Но, објективно гледало, њега ипак нису скривили већ су га добили у наслеђе они који сада воде Србију. Они нису преузели лични и национални ризик да из бриселске мреже покушају да ишчупају Србију – али то свакако није исто што и њено увлачење у ту замку. Уз то, у лошим оквирима у којима се налазимо можда су и минимизирали националну штету. Без одбацивања „бриселских стега“ – уз несумњиви ризик који то носи за власт и земљу, али који је, лично мислим, требало преузети – тешко је било постићи бољи Споразум, а ДС би се, да којим случајем води државу, сложио и са првом, много лошијом понудом (сетите се Ђиласових изјава).
Наравно, речено важи ако споразум буде доследно тумачен у духу скупштинске резолуције. Без тога ради се о „косовској капитулацији“. Зато је, не заборавимо, неки нацрт „уставног закона“ за Београд прихватљивог модела имплементације „Бриселског споразума“, по мом мишљењу, суштински битан за референдум. То је, такође, и пристанак парламентарних чинилаца који се противе споразуму и представника српске локалне власти на северу Косова – да се неће, на начин који би отежао функционисање система, противити исходу референдума који не желе. Циљ референдума није добијање „мачка у џаку“, што би водило даљем продубљивању (већ широких и дубоких) јазова који деле српско друштво, него да сачувамо потенцијал да се и у промењеним условима боримо за националне интересе.
Друга, али исто битна страна целе приче је да, евентуално, референдумско прихватање „Бриселског споразума“ (разуме се у складу са Резолуцијом), не смемо да доживимо као национални пораз после којег би уследило дизање руку генерално од себе, а не само од Косова и Метохије. Недопустиво је да се ствара атмосфера која томе погодује, јер она одговара само нашим непријатељима. Србији остаје да настави да се бори против даљих признавања Косова и Метохије, легализације његове војске и уласка Приштине у НАТО, да спречава да се стање на терену наше јужне покрајине промени на нашу штету (тј. да све што тамошњи Срби сада, са две стране Ибра асиметрично имају, макар и уз отужну формулу поштовања „косовског законодавства“, остане под њиховом ефективном контролом), али и да користи прилику произашлу из „нормализације“ односа са водећим западним центрима моћи, да продужи офанзиву како би на подручју Војводине консолидовала своје позиције, те умањила потенцијал да нам се ту, као и на неким другим просторима, касније отвори нови „фронт“.
И у неповољним околностима у којима се налазимо немамо право да кренемо путем тоталне самодеструкције. Најлакше је на тај начин ирационално поступити и лечити рањене душе. Међутим, како је то неко рекао – док год себе не убедимо да смо поражени (и да реално јесмо), то се дефинитивно није десило! Тим пре што реално још, без обзира на све губитке, нисмо изгубили „рат“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.