Bruno će nam oprostiti što nas je lagao

Piše Miodrag Zarković

Srbija ostaje svojevrsni rasadnik prevrtljivaca poput portparola Tužilaštva za ratne zločine, spremnih da gaze po svemu što su do juče grčevito zastupali, samo da bi izbegli sopstvenu odgovornost

Društvo zaslepljeno kakvim stalno izmičućim datumom iz neprestano zamagljene sutrašnjice, dobrovoljno je obezvredilo sećanje na sve što je bilo juče. To sećanje, dakle, nije ni prognano, ni zabranjeno, kako je umelo da bude u decenijama krvave titoističke diktature ili u godinama skoro jednako nasilne tadićevske tiranije; ne, nego je naprosto izgubilo svaku važnost, postradalu u bezglavoj jurnjavi za ponižavajućim ciljem.
To znači da svako može da pamti ne tako davne zakletve Tomislava Nikolića, obećanja Aleksandra Vučića i vatrene govore Ivice Dačića, ali da dotično pamćenje nema nikakvu upotrebnu vrednost. Približavajući se kaobajagi Evropskoj uniji, u stvari smo do guše utonuli u zamjatinovsku/orvelovsku traumu, oivičenu poraznim saznanjem da je zatiranjem prošlosti sahranjena i svaka odgovornost za izrečeno ili počinjeno.
Zato je i Bruno Vekarić, posmatrajući kako se režimski prvaci potkivaju, rešio da i on digne nogu, tj. da nastupa upravo sa onih stanovišta koja je on sam koliko juče proganjao kao neprihvatljiva. Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine i zamenik tužioca Vladimira Vukčevića, stoga danas osipa paljbu po Haškom tribunalu, iako je godinama unazad uzimao čak i lično učešće u satanizovanju onih koji su odvajkada imali oštar, kritički stav prema toj nakazi od suda. Gostujući u emisiji „U centru“ na „Studiju B“, zajedno sa novinarkom B92 Ljubicom Gojgić i advokatom Branislavom Tapuškovićem, Vekarić je 5. marta, bez ikakvog vidljivog traga da ga je sramota od samog sebe i pred samim sobom, izjavio:
„Haški tribunal je dugo vremena bio kao sveta krava, niko se nikada nije usudio da kaže: Čekaj, da li je to pravda?“

Glavna tema emisije bila je oslobađajuća presuda Momčilu Perišiću, oko koje se povela rasprava o konačnim dometima i posledicama rada Tribunala za bivšu Jugoslaviju, gde je Vekarić delovao maltene spreman da povede krstaški pohod na mrski Hag. Zakukao je da posle „ovolikih godina“ saradnje sa Hagom oseća „gorčinu u ustima“! Zamerio je Haškom tužilaštvu na popustljivosti prema Hrvatskoj i surovosti prema Srbiji! Ocenio je da je Hag napravio niz grešaka „za koje, da su se desile u Srbiji i srpskom pravosuđu, neko bi odgovarao“! Rekao je još mnogo toga što se neposredno kosi sa onim odranije poznatim Vekarićem koji je, uz Vukčevića, u naše ime – ali naglašeno poslušnički – polagao račun za računom najpre pred Karlom del Ponte, pa zatim pred Seržom Bramercom. On, Vekarić, potpisani urednik opskurne knjige u kojoj je njegovo Tužilaštvo klevetnički sakupilo kritičke novinarske tekstove o Tribunalu, danas ima obraza da tvrdi da se „niko nikada nije usudio“ da dovede u pitanje Hag i hašku „pravdu“!
Replicirala mu je, mada preblago, samo Ljubica Gojgić (ponovo oštrija prema Hagu nego što je bila i u jednom svom izveštaju za matičnu B92), dok karikaturalni voditelj Đorđe Mićić – njegovo je šarlatanstvo zaista uvredljivo i po inteligenciju gledalaca i po čast profesije – nije video ništa sporno u Vekarićevom veleobrtu, te nije našao za shodno da mu postavi bilo kakvo potpitanje. I, obračun ovog društva sa sopstvenim pamćenjem i, samim tim, sopstvenim dostojanstvom, tako je nastavljen bez većih poteškoća. A Srbija je ostala svojevrsni rasadnik prevrtljivaca, ljudi spremnih da ne trepnuvši gaze po svemu što su dotle radili ili pričali, samo da bi ostali na položajima i u ulogama kojima nisu dorasli ni po jednom iole smislenom aršinu.
***
Toliko o Vekariću preletaču. Sada malo o Vekariću sportisti. Maratoncu. Čim je njegovo gostovanje na „Studiju B“ bilo gotovo, otrčao je do RTS-a, u emisiju „Upitnik“, koja se takođe bavila presudom Perišiću i Hagom. Vremenska razlika između dve emisije bila je taman tolika da Vekarić savlada tih nekoliko stotina metara rastojanja između dva studija (kako ne bi ispalo da mu je sve u životu lako, vredi istaći da je morao da hita preko jedne ne baš naivne uzbrdice).
Pored Vekarića, u „Upitniku“ su učestvovali još i Novak Lukić kao Perišićev advokat, i Ljiljana Smajlović kao predsednica Udruženja novinara Srbije. I tamo se u sat vremena jalovo razglabalo o Tribunalu koji je „izgubio ugled“ i „nije opravdao svoju svrhu“. Vekarić je, očekivano, ponovo iskoristio priliku da drži vakelu o odgovornosti:
„Kada pitamo koje su standarde postavili u Haškom tribunalu, nemamo odgovor. Kada postavljamo pitanje odgovornosti, u svakoj instituciji u Srbiji, u regionu, bilo bi postavljeno to pitanje… Ako troje-četvoro ljudi strada u zatvoru iz bilo kojeg razloga, ako Župljanin zove i preti svedocima pred saslušanje iz Ševeningena, ako imate niz takvih grešaka, ko je za to odgovoran? To su stvari koje, mislim, jedan menadžer u nekoj firmi bi to sankcionisao, a kamoli u jednoj tako ozbiljnoj instituciji kao što je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju.“
Uzimajući u obzir obe emisije, kao i to što su prikazane jedna za drugom, bezbedno je pretpostaviti da pre Vekarića niko u istoriji nije tako neodgovorno i sa toliko neodgovornom biografijom držao lekcije o odgovornosti.
***
Kada smo već kod Haga i odgovornosti, „drugosrbijanci“ uporno nastavljaju da krivicu za ubistvo Zorana Đinđića pripisuju neimenovanim moćnicima koji ne mogu imati nikakve veze sa Zemunskim klanom i antihaškim lobijem. Odbegla perjanica LDP-a Nikola Samardžić gostovala je u „Kažiprstu“ na B92 u sredu, 6. marta. Dotičući se kosmetskog čvora, Samardžić je najpre prežvakavao izanđalu i krivokletničku tezu da „Milošević nije smeo da prihvati uslove koji su mu postavljeni u Rambujeu, ali danas je očigledno da je bolje da je prihvatio te uslove.“ Posle toga je dodao:
„Zatim je Zoran Đinđić planirao da otvori pitanje Kosova, kao i sva druga nezgodna pitanja, i ta njegova odluka je doprinela atentatu na njega.“
Prema tome, dve sedmice posle jednako nesmotrenog – i utoliko iskrenijeg – priznanja Dragana Đilasa da je Đinđić ubijen zato što je povezivao sudbinu Kosmeta sa Republikom Srpskom, imamo Samardžića koji takođe tvrdi da je pokojni premijer usmrćen zbog toga što je „planirao da otvori pitanje Kosova“. Izgleda da oni zaista znaju nešto što obični smrtnici mogu samo da nagađaju.