Odluka glavnog Đilasa

Piše Miodrag Zarković

Intervju koji je sa prvim čovekom Demokratske stranke obavio Nenad LJ. Stefanović razotkrio je retko okrutno lice glavnog urednika Informativne redakcije RTS-a

Nikada se Srbija nije približila Homeru Simpsonu više nego u sredu 23. januara, kada je Nenad LJ. Stefanović u emisiji „Svedok“ na RTS-u ugostio Dragana Đilasa. Pri tom, na karikaturalnog patrijarha čuvene springfildske porodice nije podsećao voditelj sedamdesetominutnog intervjua, već gost koji, zaista, kao da je upravo bio pristigao iz neke od epizoda kultnog crtaća.
Voditelj je, naprotiv, bio neuobičajeno svirep. Kao da je do malopre bio u Abu Graibu, pa mu se osladilo da muči ljude. „Mnogi nisu najbolje razumeli šta je suština vašeg zahteva da bivši ministri vrate poslaničke mandate, zato što niste to dosledno sproveli“; ovu je rečenicu, u formi pitanja, Nenad LJ. Stefanović sručio na svog zbunjenog sagovornika. Pazite – mnogi nisu najbolje razumeli! Pobogu, gospodine Stefanoviću, od kada vi to udarate ispod pojasa?! Da li je to lepo vaspitanje, tražiti od Dragana Đilasa da pojasni nešto što je pomislio/rekao/naredio? Kako mislite da bi on pa mogao da obrazlaže pojedinosti iz svog prebogatog političkog repertoara? On je menadžer, Stefanoviću, menadžer, znači sposoban čovek, nema on vremena da vama ili nekom drugom objašnjava! Knjige služe za to da se razumeju ili ne, stripovi takođe, poneki film, možda pesma, a ne menadžeri! Mož` misliti, mnogi nisu najbolje razumeli! Pa, nije on nekakav zgubidan od akademika da se bavi „najboljim razumevanjem“. On gradi mostove, a akademici se bave razumevanjima – obrnuto niti je bilo, niti će biti; pitajte Nikolu Hajdina.
Đilas se od ovog mučkog napada branio onako kako je mogao. Onako kako se i junačni Homer Simpson spasava u sličnim okolnostima. „To je odluka Glavnog odbora“, odgovorio je predsednik Demokratske stranke kada ga je napadni voditelj terao da se bavi tricama vezanim za vraćanje poslaničkih mandata. „To je odluka Glavnog odbora“, uzvratio je na pitanje zašto je Glavni odbor doneo takvu odluku. „To je odluka Glavnog odbora“, istakao je Đilas kada mu je zatraženo da kaže zašto se takva odluka, kada je već doneta, ne sprovodi prema svima, nego samo prema nekima.
Kako se nezvanično saznaje, po završetku emisije je Glavni odbor DS-a na hitnoj sednici doneo odluku da je nastup Dragana Đilasa bio izvanredan.

[restrictedarea] ***
Iako ugrožen tako neljudskim nasrtajima, Dragan Đilas je uspeo da – simpsonovski potresnim naporima – ipak pokaže svoju nadaleko čuvenu širokogrudost. U jednom trenutku je, naime, stao u odbranu čak i Vuka Jeremića, bez obzira na to što je ovaj utekao čak u Njujork od odluke Glavnog odbora. Ne samo Jeremića, već je, zaštitnički nastrojen kakav već jeste, Đilas spasio i „Marš na Drinu“, koji je na loš glas izašao tako što se Jeremić usudio da upriliči njegovo izvođenje u Ujedinjenim nacijama na Srpsku novu godinu.
Đilas je podsetio javnost da je reč o srpskoj junačkoj pesmi koja je stara „sto i više godina“, zbog čega je ne bi trebalo petljati u nekakav današnji kontekst. „Pečat“ je najpre pomislio da je gradonačelnik napravio omašku, pošto ni od Cerske bitke, koja je bila povod za čuveni marš Stanislava Biničkog, još nije prošlo sto godina (bitka se vodila sredinom avgusta 1914). U sedištu Demokratske stranke, međutim, rekli su nam da ne mogu da tvrde za bitku, ali da je marš napisan kada je njihov predsednik rekao, a da je problem same bitke, ne njihov, ukoliko je ona pokazala istorijsku neodgovornost sopstvenim kašnjenjem. Na pitanje „Pečata“ kako je moguće da je muzičko delo napisano u čast nekog događaja pre nego što se taj događaj i odigrao, u sedištu DS-a odlučno su odgovorili:
„To je odluka Glavnog odbora“.
***
Neki drugi Glavni odbor, koji po svom ideološkom i mentalnom formatu sigurno nije bio mnogo drugačiji od Đilasovog, odavno je bio doneo neopozivu odluku da zvanični Beograd mora da izdvaja sredstva za filmove, taman sekire padale sa neba. I ta se odluka slepo poštovala decenijama unazad: filmadžije su snimale svoje pitke pričice o Srbima koljačima, siledžijama i masovnim ubicama, a Srbi su kroz sponzorstva zahvaćena iz najrazličitijih javnih fondova novčano pomagali ta ostvarenja.
I onda su „Večernje novosti“ protekle sedmice objavile da je Ministarstvo kulture donelo odluku da više ne izdvaja novce za filmsku „umetnost“, što je u filmadžijskim krugovima dočekano otprilike onako kako bi Britanci pozdravili zakon da Africi i Aziji moraju da vrate sve što su pootimali odande u proteklih nekoliko vekova. Zakukaše velikani „Sedme umetnosti“ pravedničkom bukom nekoga ko najednom, preko noći, mora da se odrekne socijalističkog samoupravljanja i okrene ćudljivoj prirodi tržišta. Najživopisniji u tom kukumavčenju bio je Srdan Golubović, reditelj i producent, ali čovek pre svega, zabrinut nad sudbinom kulture koja se tako olako odriče mogućnosti da njega i slične nastavi da zaliva novcem:
„To je kao kada bi država prestala da finansira balet“, zavapio je Golubović gostujući u „Vestima“ B92.
Normalno, voditeljki nije palo na pamet da pita socijalno izneverenog gosta koliko je izdašno država do sada pomagala ovdašnju filmsku radinost, a koliko balet; kada već sam Golubović to poredi, red bi bio da u poređenju ide do kraja. Niti je voditeljka i pomislila da upita Golubovića kako to Srbiji koriste filmovi koji se po kojekakvim budžacima od festivala kite sporednim nagradama na račun toga što sopstvenu državu prikazuju kao zverinjak na kokainu. Koliko je kriminalno nesadržajan bio njen razgovor sa Golubovićem, očekujte da uskoro i ovu voditeljku od B92 „otkupi“ „Radio-Televizija Vojvodine“, dodeli joj mesečnu platu od milijardu do tri i snabde je privatnim helikopterom sa pilotom.
Svega tri dana pre Golubovićevog uludog gostovanja, Srbija je imala još jednu priliku da se uveri za kakve je budalaštine izdvajala basnoslovne sume sve ove godine: RTS je u subotu prikazao „Ustaničku ulicu“, celovečernji bućkuriš za satiranje moždanog kapaciteta, nabijen ideološkim holesterolom iz kuhinje Vladimira Vukčevića i Bruna Vekarića. Producent i glavni glumac Gordan Kičić je, zajedno sa rediteljem Miroslavom Terzićem i nepreglednim rojem scenarista, uspeo da napravi nemoguće – film koji je i dosadniji i uvredljiviji od Vukčevića i Vekarića, iako je snimljen njima u slavu.
Zaista je krajnje vreme da država prekine ovaj dotok novca, pre nego što nekome padne na pamet da ekranizuje romansiranu biografiju Tome Zorića, daleko bilo. [/restrictedarea]