Пише Миодраг Зарковић
Интервју који је са првим човеком Демократске странке обавио Ненад Љ. Стефановић разоткрио је ретко окрутно лице главног уредника Информативне редакције РТС-а
Никада се Србија није приближила Хомеру Симпсону више него у среду 23. јануара, када је Ненад Љ. Стефановић у емисији „Сведок“ на РТС-у угостио Драгана Ђиласа. При том, на карикатуралног патријарха чувене спрингфилдске породице није подсећао водитељ седамдесетоминутног интервјуа, већ гост који, заиста, као да је управо био пристигао из неке од епизода култног цртаћа.
Водитељ је, напротив, био неуобичајено свиреп. Као да је до малопре био у Абу Граибу, па му се осладило да мучи људе. „Многи нису најбоље разумели шта је суштина вашег захтева да бивши министри врате посланичке мандате, зато што нисте то доследно спровели“; ову је реченицу, у форми питања, Ненад Љ. Стефановић сручио на свог збуњеног саговорника. Пазите – многи нису најбоље разумели! Побогу, господине Стефановићу, од када ви то ударате испод појаса?! Да ли је то лепо васпитање, тражити од Драгана Ђиласа да појасни нешто што је помислио/рекао/наредио? Како мислите да би он па могао да образлаже појединости из свог пребогатог политичког репертоара? Он је менаџер, Стефановићу, менаџер, значи способан човек, нема он времена да вама или неком другом објашњава! Књиге служе за то да се разумеју или не, стрипови такође, понеки филм, можда песма, а не менаџери! Мож` мислити, многи нису најбоље разумели! Па, није он некакав згубидан од академика да се бави „најбољим разумевањем“. Он гради мостове, а академици се баве разумевањима – обрнуто нити је било, нити ће бити; питајте Николу Хајдина.
Ђилас се од овог мучког напада бранио онако како је могао. Онако како се и јуначни Хомер Симпсон спасава у сличним околностима. „То је одлука Главног одбора“, одговорио је председник Демократске странке када га је нападни водитељ терао да се бави трицама везаним за враћање посланичких мандата. „То је одлука Главног одбора“, узвратио је на питање зашто је Главни одбор донео такву одлуку. „То је одлука Главног одбора“, истакао је Ђилас када му је затражено да каже зашто се таква одлука, када је већ донета, не спроводи према свима, него само према некима.
Како се незванично сазнаје, по завршетку емисије је Главни одбор ДС-а на хитној седници донео одлуку да је наступ Драгана Ђиласа био изванредан.
Иако угрожен тако нељудским насртајима, Драган Ђилас је успео да – симпсоновски потресним напорима – ипак покаже своју надалеко чувену широкогрудост. У једном тренутку је, наиме, стао у одбрану чак и Вука Јеремића, без обзира на то што је овај утекао чак у Њујорк од одлуке Главног одбора. Не само Јеремића, већ је, заштитнички настројен какав већ јесте, Ђилас спасио и „Марш на Дрину“, који је на лош глас изашао тако што се Јеремић усудио да уприличи његово извођење у Уједињеним нацијама на Српску нову годину.
Ђилас је подсетио јавност да је реч о српској јуначкој песми која је стара „сто и више година“, због чега је не би требало петљати у некакав данашњи контекст. „Печат“ је најпре помислио да је градоначелник направио омашку, пошто ни од Церске битке, која је била повод за чувени марш Станислава Биничког, још није прошло сто година (битка се водила средином августа 1914). У седишту Демократске странке, међутим, рекли су нам да не могу да тврде за битку, али да је марш написан када је њихов председник рекао, а да је проблем саме битке, не њихов, уколико је она показала историјску неодговорност сопственим кашњењем. На питање „Печата“ како је могуће да је музичко дело написано у част неког догађаја пре него што се тај догађај и одиграо, у седишту ДС-а одлучно су одговорили:
„То је одлука Главног одбора“.
***
Неки други Главни одбор, који по свом идеолошком и менталном формату сигурно није био много другачији од Ђиласовог, одавно је био донео неопозиву одлуку да званични Београд мора да издваја средства за филмове, таман секире падале са неба. И та се одлука слепо поштовала деценијама уназад: филмаџије су снимале своје питке причице о Србима кољачима, силеџијама и масовним убицама, а Срби су кроз спонзорства захваћена из најразличитијих јавних фондова новчано помагали та остварења.
И онда су „Вечерње новости“ протекле седмице објавиле да је Министарство културе донело одлуку да више не издваја новце за филмску „уметност“, што је у филмаџијским круговима дочекано отприлике онако како би Британци поздравили закон да Африци и Азији морају да врате све што су поотимали оданде у протеклих неколико векова. Закукаше великани „Седме уметности“ праведничком буком некога ко наједном, преко ноћи, мора да се одрекне социјалистичког самоуправљања и окрене ћудљивој природи тржишта. Најживописнији у том кукумавчењу био је Срдан Голубовић, редитељ и продуцент, али човек пре свега, забринут над судбином културе која се тако олако одриче могућности да њега и сличне настави да залива новцем:
„То је као када би држава престала да финансира балет“, завапио је Голубовић гостујући у „Вестима“ Б92.
Нормално, водитељки није пало на памет да пита социјално изневереног госта колико је издашно држава до сада помагала овдашњу филмску радиност, а колико балет; када већ сам Голубовић то пореди, ред би био да у поређењу иде до краја. Нити је водитељка и помислила да упита Голубовића како то Србији користе филмови који се по којекаквим буџацима од фестивала ките споредним наградама на рачун тога што сопствену државу приказују као зверињак на кокаину. Колико је криминално несадржајан био њен разговор са Голубовићем, очекујте да ускоро и ову водитељку од Б92 „откупи“ „Радио-Телевизија Војводине“, додели јој месечну плату од милијарду до три и снабде је приватним хеликоптером са пилотом.
Свега три дана пре Голубовићевог улудог гостовања, Србија је имала још једну прилику да се увери за какве је будалаштине издвајала баснословне суме све ове године: РТС је у суботу приказао „Устаничку улицу“, целовечерњи бућкуриш за сатирање можданог капацитета, набијен идеолошким холестеролом из кухиње Владимира Вукчевића и Бруна Векарића. Продуцент и главни глумац Гордан Кичић је, заједно са редитељем Мирославом Терзићем и непрегледним ројем сценариста, успео да направи немогуће – филм који је и досаднији и увредљивији од Вукчевића и Векарића, иако је снимљен њима у славу.
Заиста је крајње време да држава прекине овај доток новца, пре него што некоме падне на памет да екранизује романсирану биографију Томе Зорића, далеко било. [/restrictedarea]
U Americi se prvo obogatis,pa udjes u politiku…
U Srbiji,prvo udjes u politiku,pa se obogatis…
Djilas je usavrsio ta dva “pogleda na svet”.
On se,kako sam kaze,prvo obogatio ,kako bi bio nezavisan…
pa je usao u politiku…pa se jos obogatio,8 puta ili 80 puta…
(to vec govori na mala usta)…verovatno,da bi bio jos nezavisniji?
Kako Djilas jos uvek nije NEZAVISAN,taj proces bogacenja,jos mora da traje.Dakle,da pojasnimo,Djilas ne stice bogatstvo,on se ne bogati…Djilas stice samo vise i vise – NEZAVISNOSTI?!
Ne zna se kada ce se taj “proces” zavrsiti,ali moramo se naoruzati strpljenjem.
Zamislite,kada bi NAROD pozeleo da bude nezavisan?Gde naci tolike pare,to je nerentabilno.Nije normalno da NAROD- bude bogat,da bude,kako bi Djilas rekao,NEZAVISAN.
Neki narodi su bogati,na severu Evrope…slucajno,tamo gde se nije protezalo
(NASTAVAK)-
Osmanlijsko carstvo.?
Narod je pod Osmanlijama,izmislio izreku “ne mozes ti mene tako malo platiti,koliko ja mogu malo raditi”.Narod je bio protiv eksploatacije,sabotirao je rad…sve je islo u dzepove,POJEDINACA.Do danas,na zalost…kada je narod u istoj poziciji,isto ga eksploatisu,isto je svaki rad obesmisljen…da bi se sve slivalo u dzepove pojedinaca.
Toga na severu Evrope nema.Nisu imali od koga da nauce.
Tamo nema “osmanlijskog mentaliteta”,ni kod naroda,ni kod vlasti.
Ako bi smo borbu protiv kriminala,nazvali jednostavno “Aleksandar”,a pogubni osmanlijski mentalitet pljacke i haraca nad narodom,nazvali jednostavno “Djilas”,narod svoj zadnji atom snage treba da iskoristi i vikne:
“Aleksandre,ubij Djilasa…U NAMA”!
RIDJI JANJICAR IZ ZUTOG DS-a…POCELO JE POCELOOOOOOOO………ZIV BIO I BOG TI OCI OTVORIO…TI SI ZUTI ATEISTA ZA TEBE TO NE VAZI.