NOVAK – NOVI SRPSKI OBRAZAC

Piše Petar Pijanović

Novak Đoković nije samo sportista, nije prevashodno udarač teniske loptice, već jednako ličnost sa izuzetnim karakternim svojstvima koja ga preporučuju da bude uzorna vrednost. U zemlji devastiranoj i od sveta prokaženoj, bez kompleksa je i osećanja manje vrednosti. Otuda je on više od prvaka sveta u tenisu

Krajem januara ove godine Novak Đoković je po treći put osvojio „Australijan open“. Poslednjih nekoliko godina Novak je proneo slavu srpskog sporta i učinio ga svetski poznatim. Teniski reket i loptica nisu, zato, samo sportski rekviziti, već su u rukama ovog mađioničara teniske igre postali figura i Đokovićevog i srpskog prestiža. Otuda sve ono što je Novak postigao prevazilazi domen sporta. Postaje obrazac ili model koji bi trebalo negovati i slediti i u drugim domenima života.
Kao što je Novak uzneo srpski sport, isto tako bi trebalo na nivo uzora uzneti Novaka i učiniti ga uzorom ne samo mladima nego i svima nama, pa i onima koji odlučuju o Srbiji u njenim velikim iskušenjima i teškim trenucima. On je uzor po ozbiljnosti i dostojanstvu, velikom radu i punoj odgovornosti, po samopouzdanju i poštovanju drugih, silnoj energiji i rezultatu koji postiže kada je najteže – čak i kad izgleda da „propalo sve je“.
Takvih kao Novak – u Srba je malo. Jedan od retkih bio je i Tesla. On je svetsku slavu stekao u Njujorku – daleko od zavičajnog Smiljana. Pre stotinu godina Tesla je bio među najprestižnijim imenima svetske nauke. Svojim tehničkim otkrićima i idejama Tesla je zadužio svet. Njegovim imenom, posle smrti ovog genija, nazvana je nova jedinica magnetne indukcije. Tesla je bio pronalazač i naučnik. „Njujorker tajms“ je 1915. na naslovnoj strani najavio da će Tesla i Edison te godine podeliti „Nobelovu nagradu“. Tesla nagradu nikada nije dobio, mada je 1937. bio nominovan. Kad već nije postao nobelovac, on je pisao da ima dela zavedena pod svojim imenom u tehničkoj literaturi. To su za njega bile prave počasti. Zato je i pisao da bi za bilo koju od tih počasti „dao sve ‚Nobelove nagrade‘ koje će biti podeljene u sledećih hiljadu godina“.

[restrictedarea] Povodom obeležavanja sedamdesete godišnjice Tesline smrti, naš naučnik je ponovo u žiži interesovanja. Holivud priprema dva nova filma o slavnom geniju i ekscentričnom naučniku. Po smrti Kena Rasela ostao je njegov nezavršen filmski projekat o Tesli. Ostale su i zapamćene Raselove reči da je Nikola Tesla „mogao da bude gospodar sveta“ i da je „bio pomalo mistik, a pomalo mađioničar“.
Otkuda Tesla u priči o Novaku Đokoviću? I Tesla je po svemu što je činio, postigao i darovao svetu – srpski obrazac. U polju svoga delovanja Novak Đoković je to isto. I sam je „pomalo mađioničar“ i gospodar teniskog sveta. Tesla je stolovao u Njujorku, gde je Novak 2011. osvojio „Gren slem“. I Tesla i Đoković bili su sami i istrajno se borili protiv svih. A protivnika i igara bilo je mnogo. Sami su vodili svoje poslove, a nisu bili vođeni. To je znak samopouzdanja i vere u sebe i svoju snagu. Jedino tako se postižu pobede u sportu i nauci, u politici i u životu.
No, u ovom ogledu nisu u prvom planu nauka i sport, već ono što je karakter i dar dvojice odličnika. Karakter je, kažu, čovekova sudbina, a nacionalni karakter – sudbina jednog naroda. Kada se o tome govori i piše ne može se bez Slobodana Jovanovića i njegove rasprave „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“. Malo ko je u srpskom korpusu tako ozbiljno razmišljao o nacionalnom karakteru kao Slobodan Jovanović. I to pred kraj života koji ga je opomenuo i na njegove vlastite zablude. Zato je on ta saznanja pretvorio u promišljeno i mudro rasuđivanje o onom šta je u nacionalnom karakteru dobro, a šta nije.
Zbog svega, Jovanovićevi sudovi nisu povlađivanje srpskom karakteru, već pošteno i kritičko sudovanje. Njegov je cilj bio da podrži sve ono što je u tom karakteru hvale vredno, ali i da ospori karakterne mane koje su kroz dugu prošlost išle u korist srpske štete.
U najkraćem: Slobodan Jovanović u pomenutom radu objavljenom 1964. godine opisuje „narodne osobine“ i „nacionalni karakter“, a, što je važnije, prosuđuje te osobine sa stanovišta onog što je „narodna sudbina“. „Naša nacionalna osobenost“, tj. „psihološke osobine“, pisao je Jovanović, otkrivaju karakter koji se ne pita mnogo o „postojećem stanju“, niti da li su određene ideje ostvarljive ili nisu. Umesto razložnosti, nacionalni karakter Srba odlikuje manjak „obazrivosti, postepenosti i strpljenja“, što ih „čini nesavitljivim i neprilagodljivim“. Od toga ima mnogo više „samoprecenjivanja i samoisticanja“. Promišljenost kod Srba nije toliko na ceni koliko ishitrene, „brze i preke mere“. Umesto discipline „pod moranje“, Jovanović stavlja u prvi plan disciplinu „iz slobodnog uverenja“ koja bi bila „stalni sastojak nacionalnog karaktera“. U poduhvatima srpskog čoveka „više je snage i zamaha, nego plana i organizacije“.
Na svemu tome, povezani sa karakterom, zasnivaju se i obrasci kulture u jednom narodu. Oni nalaze svoj izraz i u sportskoj kulturi. Kada je o Đokoviću reč, to znači da je on najpre ličnost, pa tek onda sportista. A njegov sportski uspeh rezultat je pune simfonije ličnih osobina, kojima Novak prevazilazi sve ono što Slobodan Jovanović u nacionalnom karakteru kritički ocenjuje, i velikog dara, odnosno njegovih voljnih vrednosti i istrajnosti. Jovanović pominje i „merila vrednosti“ kojima se čovek mora rukovoditi. Težeći za skladom, Novak Đoković oblagorođuje i sopstvenu ličnost.
Govoreći o humanističkom kulturnom obrascu pisac studije o nacionalnom karakteru zapaža da je kod ljudi pod njegovim ozračjem „naglašeno pristojno ponašanje i lepo vaspitanje, ali ne kao nešto spoljašnje i formalno, nego nešto u čemu se ogleda naša lična vrednost i sposobnost za samodisciplinu“. Eto obrasca koji je svoju živu meru našao i u ličnosti Novaka Đokovića. Kod njega uspeh nema cilj u sebi, nego je on mera i potvrda vrednosti.
Humanistički obrazac nije moguće svesti na nešto jednostrano i jednoliko. Ne dokazuje to kod Đokovića samo raznovrsan repertoar udaraca i odbrana, nego i raznolikih ličnih postupaka. U njegovim nastupima na terenu ima primera dugih, gotovo epskih okršaja koji traju „letnji dan do podne“. Ima, opet, igrivih lirskih pirueta, nepredvidljivih poteza i očuđavanja igre od koje staje dah. Ima, takođe, neverovatnih dramskih obrta kada se ono što izgleda sasvim izgubljeno pretvara u veličanstven trijumf. Završnice njegovih mečeva nekad su prave sportske drame, tj. pravi trileri kojima on vlada do poslednje lopte. Nacionalni defetizam on tada preokreće u veliku moć energije i još veću moć volje, što je sasvim netipično za naš nacionalni karakter. I kad mu ponestane snage, pa naizgled klone, Novak ume u padu ili, čak, iz ležećeg položaja da uzvrati udarac, vrati lopticu i dobije poen. Đokovićeva ozbiljna infantilnost omogućava mu da posle teških okršaja i pobeda produži igru, zabavljajući publiku tako što oponaša poteze svojih protivnika. No, tu je sve sa merom: dobrostiva šala nikad mu ne prelazi u ironiju i ruganje. Ona ima šarm, čak i podršku igrača – suparnika koji su predmet igrive i efektne šale.
Po svemu tome, Novak Đoković je u istoj ličnosti majstor reketa i teniski vitez. U spoju njegovog sportskog dara i karaktera ima više vrlina i karakternih osobina. Novak zna da bude smiren i promišljen, plemenito junačan i opušten, osećajan i duhovit, ozbiljan i istrajan, beskrajno radan i samouveren, gospodstven i otmen, dobar strateg i taktičan, dostojanstven u pobedi i u porazu, racionalni fanatik i razdragani veseljak, modernih manira i odan nacionalnoj tradiciji, gotov da svojski podrži dobro i bez kompromisa osudi loše (doping), vrlo privržen nacionalnim simbolima i institucijama, veoma vešt u javnom nastupu na srpskom i na nekoliko svetskih jezika, sklon primernom ophođenju u svečanim trenucima i protokolarnim prilikama, ponosan na svoje uspehe, ali ne i gord.
Jednom rečju, Novak Đoković je po svim svojim, ne samo sportskim vrlinama junak našega doba i, što bi se reklo, on predstavlja svetsko, a naše. Senzibilitet modernog mladog čoveka, koji je u svetu sporta osvojio sve ono što se osvojiti može, on je oplemenio vrednostima našeg kulturnog i duhovnog nasleđa. Zato se nimalo napadno krsti posle pobede i raduje noseći srpsku zastavu. Na prigodnoj svečanosti, po osvećenju crkve za koju daje prilog, Novak uzima gusle i drži pohvalno slovo. Po osvajanju „Australijan opena“ izjavljuje da je srećan što je ta pobeda došla baš na Dan Svetog Save. U svim tim gestovima kod njega nema praznoslovlja, buke, ni parade, već ima iskrene i tihe privrženosti svetosavlju i svemu onom što je vredno u našoj tradiciji.
Zbog svega ovog može se reći da Novak Đoković nije samo sportista, nije prevashodno udarač teniske loptice, već jednako ličnost sa izuzetnim karakternim svojstvima koja ga preporučuju da bude uzorna vrednost. U zemlji devastiranoj i od sveta prokaženoj, bez kompleksa je i osećanja manje vrednosti. Otuda je on više od prvaka sveta u tenisu. Što bi rekli mladi – Nole je car. Sve to bi se moglo reći drugačije i još bolje – Novak je novi srpski obrazac. [/restrictedarea]