Или све, или ништа

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Нове словеначке уцене пред сам улазак Хрватске у ЕУ представљају озбиљно упозорење о томе шта чека Србију ако, једног дана, дође у сличну позицију

Ништа није договорено, док све није договорено. Реченица, која је толико сметала баронеси Кетрин Ештон, да никако није смела да уђе у српску Платформу о Косову, доживела је своју реинкарнацију почетком фебруара ове године у облику посебне, „интерпретативне изјаве“ словеначког парламента, којом је пропраћено усвајање „меморандума“ о решавању територијалног спора са Хрватском који је у надлежности Арбитражног суда са седиштем у Бриселу. Изјава словеначког парламента дефинише да Словенија неће прихватити одлуку Арбитражног трибунала уколико суд не испуни основни задатак, а тај је да у пресуди одреди „контакт“ словеначког територијалног мора са међународним водама у Јадрану. Јасно и просто, а уз то и у складу са „европским“ вредностима: или мора да се поштује све што је договорено, или – нема ништа од договора.

ЈЕДИНСТВО УПРКОС РАСПАДУ У складу са споразумом о арбитражи, Словенија и Хрватска су 11. фебруара послале у Брисел свака свој меморандум којим одређују „предмет спора“. Словеначко „образложење територијалних захтева“ садржи невероватних 650 страна, хрватско упола мање. Оба меморандума садрже списак захтева у погледу територијалног разграничења на копну и мору, око чега се две државе свађају више од 20 година. При том, тик уочи датума међаша (11. фебруара) у Словенији долази до неочекиваног заплета: влада Јанеза Јанше изражава незадовољство над сопственим документима у вези са решењем спора, па део партија на власти тражи да службена Љубљана од суда, односно Хрватске, захтева одступање од још већег дела спорних територија. Потом је словеначки парламент на заседању иза затворених врата, због чега је седница названа тајном, усвојио изјаву „ultra vires“ којом упозорава да ће, у случају да арбитражни суд не одреди „територијални контакт словеначког територијалног мора са отвореним морем“ какав је Словенија имала унутар СФРЈ, тачније „на дан осамостаљења 25. јуна 1991. године“, Словенија сматрати да Арбитражни суд „није испунио задатак“.
У преводу – ако Словенија закључи да није дошло до испуњења њеног националног интереса, третираће пресуду трибунала у Бриселу као „одлуку ultra vires“, тј. изван права. Сматраће да је пресуда у супротности са мандатом Арбитражног суда. Овакву одлуку је подржала већина посланика: 70 „за“ и само пет „против“. Против су били само посланици СЛС (народњачка партија), који су партија на власти и управо напуштају коалициону владу премијера Јанеза Јанше. СЛС је у парламенту направила прави хаос јер је затражила да Словенија од арбитражних судија затражи и много више: да „доделе“ Словенији не само цео Пирански залив, него и град са хрватске стране међе – Савудрију, па чак и нову граничну црту на реци Мирна. Речју, цео северни део Истре, све до Новиграда. Подршку том предлогу, који је припремила група стручњака окупљена око „Завода 25. јун“ (дан словеначког отцепљења од СФРЈ), дао је чак и премијер Јанша, коме се супротставио словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец. Ерјавец је изјавио да је потраживање (хрватских) варошица и дела територије у (хрватској) Истри штетно за Словенију. Јавност је сазнала да је словеначки парламент, после жустре и дуге расправе на тајном заседању упознат и са писмом француског правника Алена Пелеа, који предводи тим словеначких адвоката пред трибуналом у Бриселу. На крају је пут Брисела послат меморандум којим Словенија од Хрватске потражује истарске засеоке Бужини, Млини, Шкоделини и Шкриле. Та села од 1991. контролише Хрватска иако формално припадају Општини Пиран (Словенија).

[restrictedarea]

 
Словеначки министар спољних послова Ерјавец изјавио је да је веома задовољан одлуком посланика, док је председник владе Јанша (коме се влада распада не само због одласка народњака, СЛС, него и партије пензионера на чијем је челу Ерјавец) изјавио да је Словенија „максимално искористила маневарски простор који пружа арбитражни споразум“.
То је епилог процеса у којем је договор о арбитражи са Хрватском у Словенији морао да прође ригорозну процедуру јавне расправе, па референдум, потом расправу у парламентарном Одбору за спољне послове, као и процену Уставног суда који је морао да одговори на питање да ли би споразум о разграничењу, постигнут арбитражом, уопште био у складу са словеначким уставом. Тек пошто је „глас народа“ на референдуму превагнуо (додуше, за длаку) у корист арбитраже, домаћи државни органи смели су да приступе потписивању споразуму о арбитражи са службеним Загребом. Упркос љутим критикама из ЕУ на рачун овако заплетене процедуре, Словенија је истрајала и показала како се до последњег параграфа бране национални интереси, борећи се за што већу површину мора, као и за земљиште које чини свега 1,5 одсто државне територије.
Јединство у погледу неодустајања ни од педља националних интереса показале су чак и три међусобно жестоко посвађане партије, и то у тренутку када је држава због кризе владе на прагу превремених избора.
Огромна је разлика између описаног поступка спроведеног у Словенији и (не)чињења српских државних органа, који се о најважнијим државним питањима свађају испред камера, пристајући на свакојаке уцене и стално нас убеђујући да Србија „мора“ због своје „кредибилности“ да прихвати све погубне и „парцијалне“ захтеве разноразних емисара који делују без јасног мандата, а чији рад није прошао процену ни Уставног суда Србије.

ДУГОВИ И ПРИТИСЦИ Словенија је и распад сопствене владе вешто искористила за додатни притисак на Хрватску поводом решавања и другог међудржавног спора – проблема дугова некадашње „Љубљанске банке“ (ЛБ). Дугогодишњи спор разбуктао се непосредно уочи уласка Хрватске у ЕУ, јер је влада у Загребу дала овлашћење адвокатима да туже Словенију због банкарске преваре у којој је страдало на стотине хиљада хрватских грађана. Словенија је после осамостаљења дугове ЛБ према штедишама у „иностранству“ (Хрватска, БиХ) отписала тако што је оформила „нову“, свежу банку – „Нову љубљанску банку“ (НЛБ), на коју је пренела здрав део пословања ЛБ, а све остало прогласила проблемом пропале банке који се мора решавати у оквиру преговора о наследству СФРЈ. Тај дуг се данас процењује на око 280 милиона евра (око 700 милиона евра са каматама), што је за Словенију, која већ годину дана жонглира на рубу банкрота – неподношљив цех.
Решење је пронађено у новим условљавањима; словеначки званичници уценили су колеге у Загребу да, уколико желе да Хрватска у јулу уђе у ЕУ, морају да одустану од тужби, односно заштите интереса својих грађана, штедиша „предратне“ ЛБ. Словеначки министри нису се либили да путем домаћих медија поруче властима у Загребу да нема ништа од ратификације хрватског уговора о придруживању ЕУ у словеначком парламенту уколико не повуку тужбе. Министар спољних послова је недавно одапео упозорење да би оклевање Јанеза Јанше да поднесе оставку могло да уништи шансе за правовремену ратификацију хрватског уговора са Унијом чак и ако Загреб одустане од тужби, јер би посао око нових, превремених словеначких избора (предвиђених за мај месец) и окупљања новог сазива парламента потрајао бар до лета, дакле баш до момента када је Брисел најавио свечарски пријем Хрватске у ЕУ.
Узалуд су званичници ЕУ упозоравали Љубљану да током Унијиног века још није било таквог скандала, да нека држава не уђе у ЕУ зато што би то закочила једна од чланица. Патетична Ерјавчева изјава да ће „Хрватска (Словенцима) вечно замерити“ ако окасни њен улазак у Унију имала је, заправо, другу мету – није то био апел упућен домаћој политици, већ дипломатско упозорење Загребу да ће сносити последице ако не омекша став око девизних улога. Уцена је уродила плодом – медији су објавили да су се министри спољних послова састали и постигли начелни договор, који би требало да потврде обе владе, а док се то не догоди – потенцијални споразум обавија дебео плашт тајности. Упркос томе је словеначки премијер Јанша већ изразио сумњу у остварљивост Ерјавчевих разговора на тему дугова ЛБ, а слично је поступио и председник хрватске владе који је на питања медија приметио да још ништа није договорено. Јер од договора нема ништа док није записан, потврђен и потписан. С обе стране границе.
Тако се Хрватска, надомак заказаног уласка у ЕУ, поново нашла под притиском уцена северног суседа – чланице ЕУ. Ако је досад важило да је Словенија, власница „старе“ „Љубљанске банке“ која је пословала у Хрватској, гарант штедних улога хрватских штедиша, онда то више није тако; словеначка дипломатија је окренула заплет наглавачке откако је поручила Загребу да у случају да Хрватска не повуче овлашћења адвокатима да туже Словенију за поменути дуг – нема ништа од ратификације хрватског приступног уговора са Хрватском. Према том сценарију, Хрватска би могла да се опрости од плана да 1. јула уђе у ЕУ. Ту не би био крај, јер би читав процес ратификације потом морао бити поновљен – уколико Словенија не би одустала од блокаде.
Притисак је појачао словеначки амбасадор у Хрватској Војко Волк, изјавом да су потраживања „Љубљанске банке“ од хрватских предузећа „много већа“ од дуга те банке према „старим“ девизним штедишама у Хрватској. Амбасадор је додао да је била грешка што се Словенија у прошлости није одлучно супротставила заблудама које на ту тему постоје у хрватској јавности. „Сами смо криви јер се нисмо одлучно одазвали на тврдње да је Словенија украла или узела новац хрватских штедиша. А ништа нисмо украли, нити смо ишта узели“, тврди словеначки амбасадор. У галопирајућем пропагандном преокрету, он је навео да „према његовим подацима“ хрватске фирме дугују заправо „Љубљанској банци“, и то ни мање, ни више него 1,18 милијарди евра, док дуг ЛБ према грађанима Хрватске износи „само 278 милиона евра“. Амбасадорова рачуница пала је на плодно тле код куће, па је бар на тој тачки ујединила посвађане словеначке министре, већину у оставци. И тако се и споразум о старој девизној штедњи, који се чинио несаломивим дуге две деценије – напрасно нашао надомак решења.
Хрватској, као и многим њеним претходницама које су се надохват уласка у Унију нашле под притиском сличних уцена од стране чланица ЕУ, није остављен нарочит избор – или ће прихватити све што тражи Словенија, или може да заборави на чланство. Све то је опомена и за Србију, коју на њеном „европском путу“ чека исти, ако не и много гори „топли зец“ не само у вези са питањем Косова, него и спорних питања са Хрватском, нарочито захваљујући чињеници да су српски политичари до сада неуморно доказивали да не знају за границе када се ради о новим и новим уценама од стране ЕУ.

Смишљена државна подвала

Упркос маневру са „Новом љубљанском банком“ (НЛБ) која је од банке-мајке (ЛБ) покупила здраво пословање, а све што је било труло оставила „старој“ „Љубљанској банци“, последњих година се показало да тај лек није био чудотворан за посрнули банкарски сектор. Пошто је, упркос негодовању пореских обвезника, пре неколико година обављена прва докапитализација НЛБ тешка око пола милијарде евра, показало се да ту није крај и да је банка, мешетарећи са тајкунима, поново у дубиози и на ивици банкрота. Јаншина влада је смислила нови-стари план како да спаси једног од највећих државних губиташа – НЛБ. Решење је пронађено у организовању „слабе (у преводу – лоше) банке“; то је банка на коју би била пренесена сва трула пословања. Планове Јаншине владе је омела Европска комисија, која је идеју о „слабој банци“ оштро критиковала, па је судбина НЛБ, али и других банака које су у Словенији у државним рукама – неизвесна. Бриселска тројка, задужена да аминује нацрт „лоше банке“, буквално је поцепала спасилачки сан Јаншине администрације. Суштина идеје о „лошој банци“ није нова – на њу се пренесу сви „лоши кредити“ (дати свима који су пропали, па сад више не могу да их врате), као и потраживања; онда тако оптерећена банка пропадне, а проблематичне банке, очишћене описаном операцијом (пре свега НЛБ и мариборска НКБМ) биле би продате страном купцу. Што би напунило празну државну касу. После интервенције Брисела, оно што се Јаншиним планерима чинило као сјајна идеја, оцењено је као – смишљена државна подвала.

[/restrictedarea] займ на карту срочно без отказа манимен займ личный кабинетбезотказный займзайм на банковский счет без отказа