Ili sve, ili ništa

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Nove slovenačke ucene pred sam ulazak Hrvatske u EU predstavljaju ozbiljno upozorenje o tome šta čeka Srbiju ako, jednog dana, dođe u sličnu poziciju

Ništa nije dogovoreno, dok sve nije dogovoreno. Rečenica, koja je toliko smetala baronesi Ketrin Ešton, da nikako nije smela da uđe u srpsku Platformu o Kosovu, doživela je svoju reinkarnaciju početkom februara ove godine u obliku posebne, „interpretativne izjave“ slovenačkog parlamenta, kojom je propraćeno usvajanje „memoranduma“ o rešavanju teritorijalnog spora sa Hrvatskom koji je u nadležnosti Arbitražnog suda sa sedištem u Briselu. Izjava slovenačkog parlamenta definiše da Slovenija neće prihvatiti odluku Arbitražnog tribunala ukoliko sud ne ispuni osnovni zadatak, a taj je da u presudi odredi „kontakt“ slovenačkog teritorijalnog mora sa međunarodnim vodama u Jadranu. Jasno i prosto, a uz to i u skladu sa „evropskim“ vrednostima: ili mora da se poštuje sve što je dogovoreno, ili – nema ništa od dogovora.

JEDINSTVO UPRKOS RASPADU U skladu sa sporazumom o arbitraži, Slovenija i Hrvatska su 11. februara poslale u Brisel svaka svoj memorandum kojim određuju „predmet spora“. Slovenačko „obrazloženje teritorijalnih zahteva“ sadrži neverovatnih 650 strana, hrvatsko upola manje. Oba memoranduma sadrže spisak zahteva u pogledu teritorijalnog razgraničenja na kopnu i moru, oko čega se dve države svađaju više od 20 godina. Pri tom, tik uoči datuma međaša (11. februara) u Sloveniji dolazi do neočekivanog zapleta: vlada Janeza Janše izražava nezadovoljstvo nad sopstvenim dokumentima u vezi sa rešenjem spora, pa deo partija na vlasti traži da službena Ljubljana od suda, odnosno Hrvatske, zahteva odstupanje od još većeg dela spornih teritorija. Potom je slovenački parlament na zasedanju iza zatvorenih vrata, zbog čega je sednica nazvana tajnom, usvojio izjavu „ultra vires“ kojom upozorava da će, u slučaju da arbitražni sud ne odredi „teritorijalni kontakt slovenačkog teritorijalnog mora sa otvorenim morem“ kakav je Slovenija imala unutar SFRJ, tačnije „na dan osamostaljenja 25. juna 1991. godine“, Slovenija smatrati da Arbitražni sud „nije ispunio zadatak“.
U prevodu – ako Slovenija zaključi da nije došlo do ispunjenja njenog nacionalnog interesa, tretiraće presudu tribunala u Briselu kao „odluku ultra vires“, tj. izvan prava. Smatraće da je presuda u suprotnosti sa mandatom Arbitražnog suda. Ovakvu odluku je podržala većina poslanika: 70 „za“ i samo pet „protiv“. Protiv su bili samo poslanici SLS (narodnjačka partija), koji su partija na vlasti i upravo napuštaju koalicionu vladu premijera Janeza Janše. SLS je u parlamentu napravila pravi haos jer je zatražila da Slovenija od arbitražnih sudija zatraži i mnogo više: da „dodele“ Sloveniji ne samo ceo Piranski zaliv, nego i grad sa hrvatske strane međe – Savudriju, pa čak i novu graničnu crtu na reci Mirna. Rečju, ceo severni deo Istre, sve do Novigrada. Podršku tom predlogu, koji je pripremila grupa stručnjaka okupljena oko „Zavoda 25. jun“ (dan slovenačkog otcepljenja od SFRJ), dao je čak i premijer Janša, kome se suprotstavio slovenački ministar spoljnih poslova Karel Erjavec. Erjavec je izjavio da je potraživanje (hrvatskih) varošica i dela teritorije u (hrvatskoj) Istri štetno za Sloveniju. Javnost je saznala da je slovenački parlament, posle žustre i duge rasprave na tajnom zasedanju upoznat i sa pismom francuskog pravnika Alena Pelea, koji predvodi tim slovenačkih advokata pred tribunalom u Briselu. Na kraju je put Brisela poslat memorandum kojim Slovenija od Hrvatske potražuje istarske zaseoke Bužini, Mlini, Škodelini i Škrile. Ta sela od 1991. kontroliše Hrvatska iako formalno pripadaju Opštini Piran (Slovenija).

[restrictedarea]

 
Slovenački ministar spoljnih poslova Erjavec izjavio je da je veoma zadovoljan odlukom poslanika, dok je predsednik vlade Janša (kome se vlada raspada ne samo zbog odlaska narodnjaka, SLS, nego i partije penzionera na čijem je čelu Erjavec) izjavio da je Slovenija „maksimalno iskoristila manevarski prostor koji pruža arbitražni sporazum“.
To je epilog procesa u kojem je dogovor o arbitraži sa Hrvatskom u Sloveniji morao da prođe rigoroznu proceduru javne rasprave, pa referendum, potom raspravu u parlamentarnom Odboru za spoljne poslove, kao i procenu Ustavnog suda koji je morao da odgovori na pitanje da li bi sporazum o razgraničenju, postignut arbitražom, uopšte bio u skladu sa slovenačkim ustavom. Tek pošto je „glas naroda“ na referendumu prevagnuo (doduše, za dlaku) u korist arbitraže, domaći državni organi smeli su da pristupe potpisivanju sporazumu o arbitraži sa službenim Zagrebom. Uprkos ljutim kritikama iz EU na račun ovako zapletene procedure, Slovenija je istrajala i pokazala kako se do poslednjeg paragrafa brane nacionalni interesi, boreći se za što veću površinu mora, kao i za zemljište koje čini svega 1,5 odsto državne teritorije.
Jedinstvo u pogledu neodustajanja ni od pedlja nacionalnih interesa pokazale su čak i tri međusobno žestoko posvađane partije, i to u trenutku kada je država zbog krize vlade na pragu prevremenih izbora.
Ogromna je razlika između opisanog postupka sprovedenog u Sloveniji i (ne)činjenja srpskih državnih organa, koji se o najvažnijim državnim pitanjima svađaju ispred kamera, pristajući na svakojake ucene i stalno nas ubeđujući da Srbija „mora“ zbog svoje „kredibilnosti“ da prihvati sve pogubne i „parcijalne“ zahteve raznoraznih emisara koji deluju bez jasnog mandata, a čiji rad nije prošao procenu ni Ustavnog suda Srbije.

DUGOVI I PRITISCI Slovenija je i raspad sopstvene vlade vešto iskoristila za dodatni pritisak na Hrvatsku povodom rešavanja i drugog međudržavnog spora – problema dugova nekadašnje „Ljubljanske banke“ (LB). Dugogodišnji spor razbuktao se neposredno uoči ulaska Hrvatske u EU, jer je vlada u Zagrebu dala ovlašćenje advokatima da tuže Sloveniju zbog bankarske prevare u kojoj je stradalo na stotine hiljada hrvatskih građana. Slovenija je posle osamostaljenja dugove LB prema štedišama u „inostranstvu“ (Hrvatska, BiH) otpisala tako što je oformila „novu“, svežu banku – „Novu ljubljansku banku“ (NLB), na koju je prenela zdrav deo poslovanja LB, a sve ostalo proglasila problemom propale banke koji se mora rešavati u okviru pregovora o nasledstvu SFRJ. Taj dug se danas procenjuje na oko 280 miliona evra (oko 700 miliona evra sa kamatama), što je za Sloveniju, koja već godinu dana žonglira na rubu bankrota – nepodnošljiv ceh.
Rešenje je pronađeno u novim uslovljavanjima; slovenački zvaničnici ucenili su kolege u Zagrebu da, ukoliko žele da Hrvatska u julu uđe u EU, moraju da odustanu od tužbi, odnosno zaštite interesa svojih građana, štediša „predratne“ LB. Slovenački ministri nisu se libili da putem domaćih medija poruče vlastima u Zagrebu da nema ništa od ratifikacije hrvatskog ugovora o pridruživanju EU u slovenačkom parlamentu ukoliko ne povuku tužbe. Ministar spoljnih poslova je nedavno odapeo upozorenje da bi oklevanje Janeza Janše da podnese ostavku moglo da uništi šanse za pravovremenu ratifikaciju hrvatskog ugovora sa Unijom čak i ako Zagreb odustane od tužbi, jer bi posao oko novih, prevremenih slovenačkih izbora (predviđenih za maj mesec) i okupljanja novog saziva parlamenta potrajao bar do leta, dakle baš do momenta kada je Brisel najavio svečarski prijem Hrvatske u EU.
Uzalud su zvaničnici EU upozoravali Ljubljanu da tokom Unijinog veka još nije bilo takvog skandala, da neka država ne uđe u EU zato što bi to zakočila jedna od članica. Patetična Erjavčeva izjava da će „Hrvatska (Slovencima) večno zameriti“ ako okasni njen ulazak u Uniju imala je, zapravo, drugu metu – nije to bio apel upućen domaćoj politici, već diplomatsko upozorenje Zagrebu da će snositi posledice ako ne omekša stav oko deviznih uloga. Ucena je urodila plodom – mediji su objavili da su se ministri spoljnih poslova sastali i postigli načelni dogovor, koji bi trebalo da potvrde obe vlade, a dok se to ne dogodi – potencijalni sporazum obavija debeo plašt tajnosti. Uprkos tome je slovenački premijer Janša već izrazio sumnju u ostvarljivost Erjavčevih razgovora na temu dugova LB, a slično je postupio i predsednik hrvatske vlade koji je na pitanja medija primetio da još ništa nije dogovoreno. Jer od dogovora nema ništa dok nije zapisan, potvrđen i potpisan. S obe strane granice.
Tako se Hrvatska, nadomak zakazanog ulaska u EU, ponovo našla pod pritiskom ucena severnog suseda – članice EU. Ako je dosad važilo da je Slovenija, vlasnica „stare“ „Ljubljanske banke“ koja je poslovala u Hrvatskoj, garant štednih uloga hrvatskih štediša, onda to više nije tako; slovenačka diplomatija je okrenula zaplet naglavačke otkako je poručila Zagrebu da u slučaju da Hrvatska ne povuče ovlašćenja advokatima da tuže Sloveniju za pomenuti dug – nema ništa od ratifikacije hrvatskog pristupnog ugovora sa Hrvatskom. Prema tom scenariju, Hrvatska bi mogla da se oprosti od plana da 1. jula uđe u EU. Tu ne bi bio kraj, jer bi čitav proces ratifikacije potom morao biti ponovljen – ukoliko Slovenija ne bi odustala od blokade.
Pritisak je pojačao slovenački ambasador u Hrvatskoj Vojko Volk, izjavom da su potraživanja „Ljubljanske banke“ od hrvatskih preduzeća „mnogo veća“ od duga te banke prema „starim“ deviznim štedišama u Hrvatskoj. Ambasador je dodao da je bila greška što se Slovenija u prošlosti nije odlučno suprotstavila zabludama koje na tu temu postoje u hrvatskoj javnosti. „Sami smo krivi jer se nismo odlučno odazvali na tvrdnje da je Slovenija ukrala ili uzela novac hrvatskih štediša. A ništa nismo ukrali, niti smo išta uzeli“, tvrdi slovenački ambasador. U galopirajućem propagandnom preokretu, on je naveo da „prema njegovim podacima“ hrvatske firme duguju zapravo „Ljubljanskoj banci“, i to ni manje, ni više nego 1,18 milijardi evra, dok dug LB prema građanima Hrvatske iznosi „samo 278 miliona evra“. Ambasadorova računica pala je na plodno tle kod kuće, pa je bar na toj tački ujedinila posvađane slovenačke ministre, većinu u ostavci. I tako se i sporazum o staroj deviznoj štednji, koji se činio nesalomivim duge dve decenije – naprasno našao nadomak rešenja.
Hrvatskoj, kao i mnogim njenim prethodnicama koje su se nadohvat ulaska u Uniju našle pod pritiskom sličnih ucena od strane članica EU, nije ostavljen naročit izbor – ili će prihvatiti sve što traži Slovenija, ili može da zaboravi na članstvo. Sve to je opomena i za Srbiju, koju na njenom „evropskom putu“ čeka isti, ako ne i mnogo gori „topli zec“ ne samo u vezi sa pitanjem Kosova, nego i spornih pitanja sa Hrvatskom, naročito zahvaljujući činjenici da su srpski političari do sada neumorno dokazivali da ne znaju za granice kada se radi o novim i novim ucenama od strane EU.

Smišljena državna podvala

Uprkos manevru sa „Novom ljubljanskom bankom“ (NLB) koja je od banke-majke (LB) pokupila zdravo poslovanje, a sve što je bilo trulo ostavila „staroj“ „Ljubljanskoj banci“, poslednjih godina se pokazalo da taj lek nije bio čudotvoran za posrnuli bankarski sektor. Pošto je, uprkos negodovanju poreskih obveznika, pre nekoliko godina obavljena prva dokapitalizacija NLB teška oko pola milijarde evra, pokazalo se da tu nije kraj i da je banka, mešetareći sa tajkunima, ponovo u dubiozi i na ivici bankrota. Janšina vlada je smislila novi-stari plan kako da spasi jednog od najvećih državnih gubitaša – NLB. Rešenje je pronađeno u organizovanju „slabe (u prevodu – loše) banke“; to je banka na koju bi bila prenesena sva trula poslovanja. Planove Janšine vlade je omela Evropska komisija, koja je ideju o „slaboj banci“ oštro kritikovala, pa je sudbina NLB, ali i drugih banaka koje su u Sloveniji u državnim rukama – neizvesna. Briselska trojka, zadužena da aminuje nacrt „loše banke“, bukvalno je pocepala spasilački san Janšine administracije. Suština ideje o „lošoj banci“ nije nova – na nju se prenesu svi „loši krediti“ (dati svima koji su propali, pa sad više ne mogu da ih vrate), kao i potraživanja; onda tako opterećena banka propadne, a problematične banke, očišćene opisanom operacijom (pre svega NLB i mariborska NKBM) bile bi prodate stranom kupcu. Što bi napunilo praznu državnu kasu. Posle intervencije Brisela, ono što se Janšinim planerima činilo kao sjajna ideja, ocenjeno je kao – smišljena državna podvala.

[/restrictedarea] zaйm na kartu sročno bez otkaza manimen zaйm ličnый kabinetbezotkaznый zaйmzaйm na bankovskiй sčet bez otkaza