Да ли је Пабло Неруда убијен?

Пише Владислав Панов

После ексхумације посмртних остатака чилеанског председника Салвадора Аљендеа, и коначног утврђивања како је насилно свргнути лидер ове земље завршио живот, сада се наређује и ексхумација остатака његовог пријатеља, комунистичког активисте и једног од најзначајнијих песника ове земље, али и прошлог века, нобеловца Пабла Неруде – због сумње у званичну верзију приче о његовој смрти

Да ли је као последица краха још увек арогантно тријумфалног капитализма, као „најсавршенијег друштвеног поретка људске цивилизације“, која је увелико у току, настала носталгија за идолима неких мање тријумфалних и савршених поредака и идеологија као што је комунистичка, оставићемо да разјасни време које убрзо долази. Али да такве тенденције постоје и то највише када је реч о социјалистичким и комунистичким иконама, постаје све очигледније. Поред низа књижевних и филмских евоцирања латинореволуције и највише њених лидера Фидела Кастра и Че Геваре, с којима је протеклих година скоро загушено тржиште културне понуде у свету, сада се појављују и друге тенденције. Као последица директног утицаја и логистичко-политичке подршке америчке тајне службе 1973. године је извршен државни удар у Чилеу с којим је установљена од Америке подржана војна диктатура генерала Пиночеа, која је трајала седамнаест година и однела је преко три хиљаде људи. Када су тенкови хунтиних јуришника запосели председничку палату кобног 11. септембра 1973. године, „црвени“ председник Чилеа Салвадор Аљенде је пронађен мртав. Убио се пушком коју је добио на поклон од пријатеља Фидела Кастра. О томе је снимљен и тада чувени филм (реализован, занимљиво, у комунистичкој Бугарској, у копродукцији са Француском, и то само две године после пуча) „Киша пада над Сантјагом“. И у филму су се определили за самоубиство, али није изостављена назнака могућности и другачијег исхода. Све до децембра 2011. године бујала је та сумња како међу Чилеанцима, тако и левичарима широм планете. Чак је постала и доминантна. Готово да је постало свеопште „познато“ да је чувени чилеански родољуб и вођа заправо убијен. Отуда и одлука чилеанских власти да се та сумња коначно оправда или оповргне. Наређена је ексхумација Аљендеа и потом анализа његових остатака. Утврђено је, рекоше несумљиво, да је Аљенде сам себи одузео живот.

[restrictedarea] Срчани удар или убиство Одмах затим је подгрејана и друга одавно присутна сумња. Чудна смрт чиленаског песника и левичарског активисте од светског угледа и значаја, нобеловца Пабла Неруде, само неколико дана по паду Аљендеа, увек је била тема спекулација у свим правцима. Неруда је тада имао шездесет девет година и био је болестан. Када је пуч извршен, он је примљен у болницу и убрзо је преминуо. Званично обавештење које је свет добио од стране лекара и власти је да је умро од последица срчаног удара насталог због изнурености организма од рака простате. Ипак, још и тада, а касније и све до данас, сумњало се у то објашњење, иначе одмах прихваћено од стране Нерудине породице и никада касније, чак и после пада Пиночеа, доведено у питање. Сумња да је убијен од стране Пиночеове полиције је у последње време актуелизована спектакуларном изјавом адвоката чилеанске Комунистичке партије Едуарда Контрераса, који сада тврди да је у болници која је примила Неруду он добио фаталну инјекцију која је, а не рак, изазвала смртоносни срчани удар. Сличне изјаве данас даје и Нерудин лични асиситент и возач Мануел Араја који је био све време уз чувеног песника током последњих сати његовог живота. Араја истиче да је Неруда до последњег тренутка, све до те кобне инјекције (званично, добио ју је против болова, што је иначе у том периоду био његов редовни третман), био на ногама, да је ходао и разговарао са колегама и пријатељима. За Арају нема никакве сумње да је Пабло Неруда тог дана убијен од стране Пиночеових агената. Занимљиво је да је све до недавног судског наређења о ексхумацији Фондација која се стара о заоставштини Неруде непоколебљиво стајала иза, одмах од смрти прихваћеног, званичног саопштења лекара да је смрт наступила услед инфаркта.
Елиминисан за пример Мотив за његово евентуално убиство од новоуспостављеног Пиночеовог режима свакако је могла да буде одмазда за Нерудино сасвим отворено противљење њиховом доласку на власт, као и то што је био присни пријатељ Аљендеа и светски утицајна фигура тадашње левице. Дакле, и поред тешке болести, за њих је он могао да буде велика сметња у тек наметнутој диктатури чизме. Сасвим је прихватљиво да је из превентивних разлога одлучено да буде елиминисан. Тиме је, уосталом, могла бити демонстрирана и окрутна озбиљност новог режима којем је сигурно морало бити веома значајно да покаже да не трпи минули учинак својих опонената и да никога, ма како славног имена и дела био, неће поштедети свог осветничког гнева. Да ли је баш тако било, требало би да се докаже ових дана јер је после Аљендеове ексхумације наређена и Нерудина. Надлежни судија је потписао потребне документе за отпочињање ове процедуре, као и за све што ће стручњаци потом радити с посмртним остацима нобеловца кога је Габријел Гарсија Маркес назвао „највећим песником двадесетог века на свим језицима“. Мисли се да би савремена медицина и форензичка наука требало да буду у стању да дају дефинитиван одговор на дилему око тога да ли је срчани удар био последица убиства Пабла Неруде или не.

Пабло Неруда

Песник Пабло Неруда (1904-1973), који је за своје стваралаштво 1971. године награђен „Нобеловом наградом за књижевност“, рођен је као Хефтали Рикардо Рејес Басоалто. Пабло Неруда је био његов књижевни псеудоним који је узео у част чешког песника Јана Неруде. Псеудоним је за Чиленца убрзо постао „право“ име које је прихватио као своје и с којим се прославио у свету и уписао у вечност, па и међу нобеловце. Иако је као књижевник постао славан и у том својству је заувек упамћен у историји, он је био и један од најзначајнијих не само чилеанских већ и јужноамеричких, па и светских левичара средине прошлог века. У својој земљи је био и у том својству изузетно популаран. Можда и популарнији од присног пријатеља, председника Салвадора Аљендеа. Неруда је у стилу највећих западних рок-звезда био у стању да без проблема окупи и по сто хиљада својих поштовалаца и да им, рецимо, као јула 1945. године, чита своје песме у част великом бразилском револуционару Луису Карлосу Престесу кога су звали „Витезом наде“. Слично је било и четврт века касније, када се пред седамдесет хиљада одушевљених сународника, по повратку из Шведске где му је уручена „Нобелова награда“, обратио нацији. И он сам је био витез наде за многе Чиленаце током читавог свог живота и рада. Не само да је био важни комунистички лидер и пропагатор, он је с једнаким еланом и успехом као дипломата представљао своју земљу у Француској. За колумбијског књижевног великана Габријела Гарсије Маркеса он је ипак био најзначајнији као песник. Не једном га је назвао највећим песником двадесетог века. Као аутор Неруда се истакао разноврсним стилом, понекад и надреалистичким, али превасходно ипак љубавним. Он се, међутим, није задовољавао само поезијом, већ је био запажен и као прозни аутор разоноврсне форме, чак и историјских епских дела. Био је и врло значајни политички активиста, аутор закона и политичких манифеста. Написао је и аутобиографију. Учесник је Шпанског грађанског рата. Био је прогнан из своје земље када је 1948. године тадашњи председник Чилеа Гонзалез Видела ставио комунистичку партију ван закона. Као и пријатељ Салвадор Аљенде и Неруда је целог живота био левици наклоњен интелектуалац. Као стваралац био је познат и по томе што је увек писао зеленим мастилом које је за њега било симбол наде и жудње у поезији. Његове су се песме користиле у делима многих савремених композитора, од филмских, као што је чувени грчки аутор Микис Теодоракис, до авангардних, попут аустријског композитора Микаела Гелена. Његове су песме нашле места у делима многих музичара с читавог америчког континента, чак су послужиле и за оперу „Поштар“ мексичког аутора Данијела Катана у којој је пре три године Пабла Неруду тумачио чувени шпански тенор Пласидо Доминго. Немачки режисер Ебо Демант је за немачку телевизију 2004. године снимио двочасовни документарац „Неруда“.

[/restrictedarea]