Da li je Pablo Neruda ubijen?

Piše Vladislav Panov

Posle ekshumacije posmrtnih ostataka čileanskog predsednika Salvadora Aljendea, i konačnog utvrđivanja kako je nasilno svrgnuti lider ove zemlje završio život, sada se naređuje i ekshumacija ostataka njegovog prijatelja, komunističkog aktiviste i jednog od najznačajnijih pesnika ove zemlje, ali i prošlog veka, nobelovca Pabla Nerude – zbog sumnje u zvaničnu verziju priče o njegovoj smrti

Da li je kao posledica kraha još uvek arogantno trijumfalnog kapitalizma, kao „najsavršenijeg društvenog poretka ljudske civilizacije“, koja je uveliko u toku, nastala nostalgija za idolima nekih manje trijumfalnih i savršenih poredaka i ideologija kao što je komunistička, ostavićemo da razjasni vreme koje ubrzo dolazi. Ali da takve tendencije postoje i to najviše kada je reč o socijalističkim i komunističkim ikonama, postaje sve očiglednije. Pored niza književnih i filmskih evociranja latinorevolucije i najviše njenih lidera Fidela Kastra i Če Gevare, s kojima je proteklih godina skoro zagušeno tržište kulturne ponude u svetu, sada se pojavljuju i druge tendencije. Kao posledica direktnog uticaja i logističko-političke podrške američke tajne službe 1973. godine je izvršen državni udar u Čileu s kojim je ustanovljena od Amerike podržana vojna diktatura generala Pinočea, koja je trajala sedamnaest godina i odnela je preko tri hiljade ljudi. Kada su tenkovi huntinih jurišnika zaposeli predsedničku palatu kobnog 11. septembra 1973. godine, „crveni“ predsednik Čilea Salvador Aljende je pronađen mrtav. Ubio se puškom koju je dobio na poklon od prijatelja Fidela Kastra. O tome je snimljen i tada čuveni film (realizovan, zanimljivo, u komunističkoj Bugarskoj, u koprodukciji sa Francuskom, i to samo dve godine posle puča) „Kiša pada nad Santjagom“. I u filmu su se opredelili za samoubistvo, ali nije izostavljena naznaka mogućnosti i drugačijeg ishoda. Sve do decembra 2011. godine bujala je ta sumnja kako među Čileancima, tako i levičarima širom planete. Čak je postala i dominantna. Gotovo da je postalo sveopšte „poznato“ da je čuveni čileanski rodoljub i vođa zapravo ubijen. Otuda i odluka čileanskih vlasti da se ta sumnja konačno opravda ili opovrgne. Naređena je ekshumacija Aljendea i potom analiza njegovih ostataka. Utvrđeno je, rekoše nesumljivo, da je Aljende sam sebi oduzeo život.

[restrictedarea] Srčani udar ili ubistvo Odmah zatim je podgrejana i druga odavno prisutna sumnja. Čudna smrt čilenaskog pesnika i levičarskog aktiviste od svetskog ugleda i značaja, nobelovca Pabla Nerude, samo nekoliko dana po padu Aljendea, uvek je bila tema spekulacija u svim pravcima. Neruda je tada imao šezdeset devet godina i bio je bolestan. Kada je puč izvršen, on je primljen u bolnicu i ubrzo je preminuo. Zvanično obaveštenje koje je svet dobio od strane lekara i vlasti je da je umro od posledica srčanog udara nastalog zbog iznurenosti organizma od raka prostate. Ipak, još i tada, a kasnije i sve do danas, sumnjalo se u to objašnjenje, inače odmah prihvaćeno od strane Nerudine porodice i nikada kasnije, čak i posle pada Pinočea, dovedeno u pitanje. Sumnja da je ubijen od strane Pinočeove policije je u poslednje vreme aktuelizovana spektakularnom izjavom advokata čileanske Komunističke partije Eduarda Kontrerasa, koji sada tvrdi da je u bolnici koja je primila Nerudu on dobio fatalnu injekciju koja je, a ne rak, izazvala smrtonosni srčani udar. Slične izjave danas daje i Nerudin lični asisitent i vozač Manuel Araja koji je bio sve vreme uz čuvenog pesnika tokom poslednjih sati njegovog života. Araja ističe da je Neruda do poslednjeg trenutka, sve do te kobne injekcije (zvanično, dobio ju je protiv bolova, što je inače u tom periodu bio njegov redovni tretman), bio na nogama, da je hodao i razgovarao sa kolegama i prijateljima. Za Araju nema nikakve sumnje da je Pablo Neruda tog dana ubijen od strane Pinočeovih agenata. Zanimljivo je da je sve do nedavnog sudskog naređenja o ekshumaciji Fondacija koja se stara o zaostavštini Nerude nepokolebljivo stajala iza, odmah od smrti prihvaćenog, zvaničnog saopštenja lekara da je smrt nastupila usled infarkta.
Eliminisan za primer Motiv za njegovo eventualno ubistvo od novouspostavljenog Pinočeovog režima svakako je mogla da bude odmazda za Nerudino sasvim otvoreno protivljenje njihovom dolasku na vlast, kao i to što je bio prisni prijatelj Aljendea i svetski uticajna figura tadašnje levice. Dakle, i pored teške bolesti, za njih je on mogao da bude velika smetnja u tek nametnutoj diktaturi čizme. Sasvim je prihvatljivo da je iz preventivnih razloga odlučeno da bude eliminisan. Time je, uostalom, mogla biti demonstrirana i okrutna ozbiljnost novog režima kojem je sigurno moralo biti veoma značajno da pokaže da ne trpi minuli učinak svojih oponenata i da nikoga, ma kako slavnog imena i dela bio, neće poštedeti svog osvetničkog gneva. Da li je baš tako bilo, trebalo bi da se dokaže ovih dana jer je posle Aljendeove ekshumacije naređena i Nerudina. Nadležni sudija je potpisao potrebne dokumente za otpočinjanje ove procedure, kao i za sve što će stručnjaci potom raditi s posmrtnim ostacima nobelovca koga je Gabrijel Garsija Markes nazvao „najvećim pesnikom dvadesetog veka na svim jezicima“. Misli se da bi savremena medicina i forenzička nauka trebalo da budu u stanju da daju definitivan odgovor na dilemu oko toga da li je srčani udar bio posledica ubistva Pabla Nerude ili ne.

Pablo Neruda

Pesnik Pablo Neruda (1904-1973), koji je za svoje stvaralaštvo 1971. godine nagrađen „Nobelovom nagradom za književnost“, rođen je kao Heftali Rikardo Rejes Basoalto. Pablo Neruda je bio njegov književni pseudonim koji je uzeo u čast češkog pesnika Jana Nerude. Pseudonim je za Čilenca ubrzo postao „pravo“ ime koje je prihvatio kao svoje i s kojim se proslavio u svetu i upisao u večnost, pa i među nobelovce. Iako je kao književnik postao slavan i u tom svojstvu je zauvek upamćen u istoriji, on je bio i jedan od najznačajnijih ne samo čileanskih već i južnoameričkih, pa i svetskih levičara sredine prošlog veka. U svojoj zemlji je bio i u tom svojstvu izuzetno popularan. Možda i popularniji od prisnog prijatelja, predsednika Salvadora Aljendea. Neruda je u stilu najvećih zapadnih rok-zvezda bio u stanju da bez problema okupi i po sto hiljada svojih poštovalaca i da im, recimo, kao jula 1945. godine, čita svoje pesme u čast velikom brazilskom revolucionaru Luisu Karlosu Prestesu koga su zvali „Vitezom nade“. Slično je bilo i četvrt veka kasnije, kada se pred sedamdeset hiljada oduševljenih sunarodnika, po povratku iz Švedske gde mu je uručena „Nobelova nagrada“, obratio naciji. I on sam je bio vitez nade za mnoge Čilenace tokom čitavog svog života i rada. Ne samo da je bio važni komunistički lider i propagator, on je s jednakim elanom i uspehom kao diplomata predstavljao svoju zemlju u Francuskoj. Za kolumbijskog književnog velikana Gabrijela Garsije Markesa on je ipak bio najznačajniji kao pesnik. Ne jednom ga je nazvao najvećim pesnikom dvadesetog veka. Kao autor Neruda se istakao raznovrsnim stilom, ponekad i nadrealističkim, ali prevashodno ipak ljubavnim. On se, međutim, nije zadovoljavao samo poezijom, već je bio zapažen i kao prozni autor razonovrsne forme, čak i istorijskih epskih dela. Bio je i vrlo značajni politički aktivista, autor zakona i političkih manifesta. Napisao je i autobiografiju. Učesnik je Španskog građanskog rata. Bio je prognan iz svoje zemlje kada je 1948. godine tadašnji predsednik Čilea Gonzalez Videla stavio komunističku partiju van zakona. Kao i prijatelj Salvador Aljende i Neruda je celog života bio levici naklonjen intelektualac. Kao stvaralac bio je poznat i po tome što je uvek pisao zelenim mastilom koje je za njega bilo simbol nade i žudnje u poeziji. Njegove su se pesme koristile u delima mnogih savremenih kompozitora, od filmskih, kao što je čuveni grčki autor Mikis Teodorakis, do avangardnih, poput austrijskog kompozitora Mikaela Gelena. Njegove su pesme našle mesta u delima mnogih muzičara s čitavog američkog kontinenta, čak su poslužile i za operu „Poštar“ meksičkog autora Danijela Katana u kojoj je pre tri godine Pabla Nerudu tumačio čuveni španski tenor Plasido Domingo. Nemački režiser Ebo Demant je za nemačku televiziju 2004. godine snimio dvočasovni dokumentarac „Neruda“.

[/restrictedarea]