Недим Сејдимовић: Осредња истина

Антрополозима би било занимљиво да виде како се у постизборној Србији нормализују напади на невладине организације и борце за људска права.

Онима који живе у Србији, а још увек разликују дан и ноћ, овај феномен је мучан и досадан; посебно онима који се налазе на мети напада. Напоре за нормализацију екстремизма, међутим, денунцира то што нормализатори користе исте аргументе које користе екстремисти који не крију своје неонацистичко и клерофашистичко убеђење. То само потврђује правило да квака није у онима који отворено позивају на линч, већ у онима који инспиришу те организације на деловање и дају људскост аргументима за дифамацију и ликвидацију „антисрпских елемената”.

Дуго већ на овим просторима, међу тзв. умереним националистима, па и онима који себе не називају тако, као и у великом делу јавног мнења, опстаје блесава теза да је истина – увек на пола пута. Рецимо, у студио се позове један који се залаже за убијање и оправдава злочине и један који тврди да је убијање и мржња нешто што је недопустиво и кажњиво. И ту се некако, у том трагању за истином, искристалише некакав средњи пут по којем је убијање сасвим океј, али се баш не сме претеривати. Позив на линч је такође оправдан, али треба прецизно одредити праву мету, створити моралну панику, а већ ће се наћи неко ко ће испалити метак.

Рецимо, несрећни министар правде Никола Селаковић, без тренутка размишљања устврдио је да су изјава да некоме треба откинути главу због политичког става и констатација да је Косово независна држава – потпуно идентичне, односно неозбиљне. То колико је неозбиљна тврдња да је Косово независна држава треба питати стотинак земаља које су признале његову независност. А колико су неозбиљни позиви на откидање главе, требало би приупитати породице стотинак хиљада мртвих у ратовима у бившој СФРЈ. Или породице Зорана Ђинђића и Славка Ћурувије. Својом изјавом Селаковић је заправо дао државни легитимитет позиву на линч.

Сличним путем иде и Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије, организације која је деведесетих одиграла срамну улогу и чији су виђенији чланови користили говор мржње и позивали на ликвидације и масовне злочине, а потом их оправдавали и релативизовали. Њихова склоност ка егзекуцијама трајала је деведесетих, а са нешто мањим интензитетом траје и данас. Сада је УНС, заједно са Владом Србије, покровитељ оних медија који имају сличну улогу таргетирања и дехуманизације непријатеља. У центру пажње је унутрашњи непријатељ, политички противник којем се одузима право на људски дигнитет. И као што се није бавио одговорношћу новинара током деведесетих, тако се УНС тиме не бави ни данас. То што су доведени у питање достојанство људи и њихови животи, њих не занима. На крају, од тога се живи.

Љиљана Смајловић у свом личном ставу – у којем је заправо оповргла реакцију УНС-а на шовинистички напад који је лист Печат извршио на управу и новинаре РТВ, као и на председника НДНВ Динка Гухоњића – у исту раван доводи овај шовинистички испад и иступе Грухоњића када овај критички говори о ситуацији у овдашњим медијима. Порука њеног текста гласи: Печат је у праву када позива на линч, само што не нуди ваљану аргументацију, коју, ево сада, она подастире пред читаоце. У тексту се наравно пружа и додатна муниција за рафалну паљбу не само на Грухоњића, него и на НУНС и организације цивилног друштва које нису у служби нове власти. На трагу министра правде, она нормализује позив на линч и додатно га поткрепљује. Занимљиво је да она истиче чињеницу да се Динко заправо зове Сабахудин, а та неистина је продукована на неонацистичким сајтовима.

Први је ту измишљотину употребио Горан Давидовић Фирер, челник забрањеног неонацистичког Националног строја. Пре неки дан сам рекао Динку да је крајње време да под притиском јавности промени име у Сабахудин.

Љиљана Смајловић изједначава спискове за одстрел СНП Наших и потписе на саопштењу Хелсиншког одбора за људска права. Наиме, познато је да спискови које праве организације цивилног друштва за заштиту људских права завршавају насиљем и ликвидацијама. Сви знамо колико жртава иза себе остављају паравојне формације под контролом НВО сектора. Али баш ова бесмислица се непрестано понавља на неонацистичким и клерофашистичким сајтовима.

Ту је још једна скала аргументације. Љиљана Смајловић се пита шта је лоше у томе да организације у Србији које добијају новац из иностранства добију етикету страних агената, какав је случај у САД. Али то није случај у САД, већ у Русији, која је изокренула америчке прописе користећи их као аргумент за репресију. Наиме, у САД се као страни агенти третирају фирме и организације које отворено, законски заступају (лобирају за) интересе појединих земаља. Да ли Љиљана Смајловић сматра да организације које се залажу за људска права или за спровођење Медијске стратегије заступају интересе САД и западних земаља, или интересе Србије и њених грађана? Ако мисли да су људска права противна интересу Србије, онда то треба и да каже. И ако се већ позива на домете руске демократије, онда нека каже и колико је новинара у Русији убијено и да ли је то пример медијских слобода за које се она залаже. И да ли би она са поносом носила етикету страни агент у земљи Србији? Можда и би, као што садашња влада са поносом носи етикету проевропска. На крају, да ли би, као корисници европских и других западних фондова, и Влада Србије, министарства и локалне самоуправе требало да понесу ознаке страни агенти?

Као деведесетих и за време владе Војислава Коштунице, Љиљана Смајловић се под маском умерености укључује у прогон политичких неистомишљеника. Поново се налази у позицији портпарола власти. Колико је здушно нападала претходну владу због притисака на медије, толико сада напада новинаре, медије и невладине организације које критикују нову свенародну власт. Она је требало да покаже ново лице УНС-а. Али маска полако пада и између Љиљане Смајловић и колумниста на неонацистичким сајтовима све су мање разлике. И непријатељи су им дефинитивно исти.

Постоји ипак једна битна разлика: њено деловање је много опасније, јер би она да постигне исте циљеве позивајући се на уобичајене моралне норме. Код старогрчких филозофа морал је био производ поштовања уобичајености. И тога се, свесно или нагонски, држи Смајловић. Она би да уобичајеност националистичког зла и мржње на овим просторима буде морално одређење. Да они који су против тако конструисаног морала буду осуђени и кажњени, припитомљени или протерани, оклеветани или одстрељени.

УНС се у последњих неколико година, у жељи да покаже своје брижно лице, залаже за откривање убица новинара у Србији. Те крокодилске сузе људима који прате нашу медијску сцену делују трагикомично. Али добро је да се УНС залаже бар за откривање ових злочина, када толике друге покушава да сакрије.

Ако неко од оних које Љиљана Смајловић таргетира у свом тексту буде одстрељен – да ли ће се УНС залагати да се открију починиоци, као што се залаже да се пронађу убице Славка Ћурувије. Да ли ће иницирати оснивање комисије? У том случају, мораће негде да затуре овај текст Љиљане Смајловић, као што непрекидно затурају своју прошлост.

http://nuns.rs/info/news/18496/osrednja-istina.html