СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: КОСОВСКЕ ОБМАНЕ ИЛИ НИЈЕДНА ВЛАДА НА СВЕТУ НА ОВО НЕМА ПРАВО

Најновија фаза издаје Косова и Метохије и историјских интереса Србије је, утисак је, још један доказ да рат водећих западних земаља против Србије и српског народа, и после више од две деценије, и даље траје. Разлика у овој фази је, међутим, велика, суштинска, јер је сада и власт Србије – они које је народ бирао на изборима – на страни агресора и окупатора, на страни непријатеља. Њима је сада додељена не само улога извршилаца него и ширења обмана и лажи, оно што су некада углавном радили западни медији у путујуће бриселске бирократе. То су, чак и за стандарде одавно преварене Србије, обмане колосалних размера.

Тешко је оценити која је обмана већа и чије су последице трагичније, али би ипак требало указати на оне које спадају у категорију елементарне увреде интелигенције. Тврди се да прихватање модела такозваног интегрисаног управљања прелазима није успостављање границе. Једино објашњење за ту тврдњу је изјава председника владе Ивице Дачића да то није граница. Значи, каже Дачић. Али чак и медији у Србији користе скраћеницу ИБМ, што је од енглеског Интегратед бордер манагемент. Кључна је реч бордер, која значи граница. Значи, није реч о прелазима, него о интегративном управљању границом. Додуше, контролни (гранични) пунктови су и са стране централне Србије били од раније, али званично нису признавани. Сада ће бити само један гранични прелаз на којима ће поред осталих бити и цариници и особље Србије заједно са другима са Косова и из света. Ту је суштинска разлика.

Сада Србија и званично признаје, прихвата да је то граница. Председник владе Дачић убеђујући српску јавност и посебно Србе са севера Косова да нема разлога за забринутост јер, каже, уколико се сви не буду придржавали договора, Србија ће да суспендује договор. Како? Он каже тако што ће се српски службеници повући са прелаза у Јарињу, а оне друге ће Србија отерати јер је прелаз на страни границе која припада централној Србији.

Да ли је могуће? То није на нивоу државника и председника владе. А шта би са свим другим договорима који се не поштују? Тај део дуге историје превара и изневеравања је прећутан. У Београду свако може да говори шта год хоће, али то је признавање границе, дакле не прелаза, са Косовом.

Посебно је занимљива свакодневна порука врха власти да Србија мора да прихвати све што се од ње у вези са Косовом тражи. Србија, кажу Дачић и Александар Вучић, „мора”, она „мора да донесе болне одлуке”. А зашто мора? Ту формулу је први, са великом патетиком и изразом лица у форми судњег дана лансирао Александар Вучић после посете Вашингтону у августу ове године. А, заиста, зашто мора Србија. Не мора. Србија ништа не мора сем да буде и остане Србија.

ШТА СРБИЈА МОРА Иако и он користи то „мора”, Ивица Дачић тврди да то и није баш „мора” него зато што Србија и нема шта да изгуби на Косову. Па каже да и Уставни суд не може помоћи јер тај суд не може да врати Косово. Тачно је да сада не може да га врати јер за то је потребна сила, али Уставни суд може да сачува, обезбеди право Србије на Косово и Метохију и да подсети да је Србија ипак држава која држи до својих права. То је оно кључно што Србија садашњом политиком њених лидера може да изгуби – да изгуби или се одрекне права на Косово. То је суштина. Има Србија на Косову да изгуби много тога, а пре свега себе саму.

Ту је кључ проблема, тачније у косовској кризи кључни проблем је сама Србија. Све док је понижена, згажена и срушена, нема ни решења Косова какво год би оно могло да буде.Србија, дакле, мора, то је оно што „мора”, да разреши свој унутрашњи проблем, да откочи свој унутрашњи политички и социјални спазам, па да тек онда, као иоле озбиљна и просперитетна земља, крене у решавање нагомиланих проблема. Први корак је пресецање ланца понижења њених грађана и обнова разрушеног социјалног миљеа.

Председник владе Дачић најчешће говори како се будућим генерацијама, тачније садашњој деци, не може оставити проблем нерешеног Косова. Другим речима, Дачић и његови ће решити проблем Косова и то, како најављује, вероватно идуће године. То је нереално и самим тим као изјава и обећање бесмислено. Косово је далеко сложенији и софистикованији проблем него што је машта оних који данас владају Србијом и њихових западних господара.

Власт поручује да ништа ново није прихватила, него само испуњава оно што је претходна влада обећала. Тачно, изузев дипломатских представника у Приштини и Београду. А зашто мора да испуни обећања претходне владе? Ништа није потписано, него само парафирано што ипак није потпис. А на мајским изборима је већина гласача управо гласала за ову данашњу владу због обећања да ће променити дотадашњу политику према Косову и да ће исправити грешке претходне власти.

Посебно је нејасно зашто се Србији баш сада толико жури око Косова. Или се то неком другом жури? Србија заиста нема разлога да жури, али утисак је да је неко други у журби. И то је туђи пројекат. На Западу се верује да треба искористити ово време када је актуелна влада још увек колико-толико популарна и још није сасвим омрзнута у јавности јер многи верују да су њени лидери патриоте, а у тој функцији је, по свему судећи, и лажни рат против корупције. Посебно је важан тај статус патриота, на шта сугерише и сам Дачић када се брани од оптужби за издају речима да се зна да су он и председник Томислав Николић патриоте и како сада да они издају. У томе и јесте кључ. Запад има богато искуство да су најефикасније издаје оне које чине они који имају статус патриота. Запади се жури и због тога што је свестан да такав статус ових власти неће дуго трајати.

ЛАЖУ, СРБИЈА НИЈЕ САМА Србија, међутим, не само да не мора него не би ни смела да жури. Тачно је, што рече Дачић, да Србија у овом времену има мало избора, али и то мало је ипак избор. Дакле, има избора. А кључни избор је одлучност да задржи, очува, право на Косово. Зато Србија не би смела да било шта потписује јер то би одузело право будућим генерацијама да било шта ураде. То је, друже Дачићу, основна одговорност и обавеза ововремених власти да својим потписима не спречавају генерације у неком другом времену да покушају да учине нешто на Косову и тако врате достојанство Србији. То је та обавеза према њима, а не набрзину обећано решавање косовског проблема. Сачувати то своје право, то је суштина. Уз то, међународне околности нису уопште толико лоше за Србију као што се жели представити јавности у Србији. Србија није сама. Журба и издаја се углавном правдају европским интеграцијама, тим дежурним изговором за све лоше потезе било које владе Србије. Ништа од тога, на њихову жалост, а на срећу Србије, неће бити и то лидери добро знају, али ипак не одустају.

Као и увек у ономе што се догађа на Балкану, постоји шири контекст. У случају Косова можда би и то могао бити разлог толике западне журбе. Много тога упућује на проблем нарастајућих сепаратистичких покрета у самој Европи па се сада жели „опрати” грех или, отворено говорећи, злочини, Запада на Косову и на неки начин легализовати отцепљење Косова. Косово не сме да буде пример јер ваљда је Србија сада легализовала одцепљење Косова. Тако и сам Дачић каже у Бриселу, на скупу “Напредак Балкана у борби за превазилажење последица кризе” да је„главна примедба Србије то што је Приштина једнострано прогласила независност без икаквог договора са земљом од које је хтела да се отцепи”.

Шта то значи? То је ново, та замена теза и прекрајање историје које долази од лидера земље жртве. Дачићева изјава сугерише нови приступ да није проблем сепаратизам и то што је Косово отето НАТО силом, него у томе што се Албанци и НАТО нису договарали са Србијом. Да ли то значи да би Србија пристала на отцепљење Косова и Метохије? Циљ је дакле легализација сепаратизма, чиме се шаље порука другим земљама, што би Србији нанело велику штету јер би, поред осталог, на тај начин издала пријатеље који су је подржавали у косовској трагедији. Од Србије не би остало ништа, ни у самој Србији ни у свету. Ни једна влада нема право на такав злочин.

Званична верзија разлога овакве косовске политике, ако се то уопште може назвати политиком, су европске интеграције и економски опоравак. Хитност и журба се правдају жељом, готово претећом обавезом да Србија добије датум почетка преговора о чланству у Европској унији. Председник владе Дачић чак тврди да то од Србије траже и тих, како је рекао, 12 или 13 земаља Уније, пријатеља Србије. Ако је већ о бројевима реч, требало би имати на уму да пет земаља ЕУ није признало Косово што значи да о јединственој политици Брисела према Косову не може бити говора. Та политика не постоји него само лобистичка група која се представља као Европска комисија. О томе Дачић није говорио. Али, тврди се, ЕУ је стратешки циљ јер се у званичном Београду верује да је Европска унија једино решење за економску кризу и понор Србије.

Александар Вучић чак јавно тврди да Србија не може да преживи без ЕУ и да мора да учинимо све, ма шта то значило и ма шта о томе мислили грађани Србије. Не само да је та изјава нетачна и бесмислена него од тога нема ништа нити је датум преговора известан нити је могуће решити економске проблеме кроз ЕУ. Други савремени мит је веровање да проблем Косова генерално кочи економски развој Србије и зато би се требало „решити”, одрећи, Косова како би економија Србије процветала. То је у доминантној политичкој и економској елити чак преовлађујуће уверење. Истовремено влада убеђење да за грађане Србије Косово није уопште важно.

ЕВРОПСКЕ ОБМАНЕ Све су то трагичне заблуде, а у политичком смислу колосалне обмане грађана Србије, које ће имати далекосежне разарајуће последице. ЕУ нема могућности да финансира економију Србије а уз то то је организација која узима, а не даје. Александар Вучић би за своје претње да Србија не може да преживи без ЕУ требало да зна да су банке и компаније из Уније у минулих 11 година из Србије извукле чак 66 милијарди евра. То је организација која само узима, а не даје. Такође, када би Србија сада почела преговоре, биће потребно најмање осам година до чланства, а нико не може да каже шта ће бити са ЕУ и да ли ће уопште постојати те 2020. године. Још је бесмисленије веровање да Косово спречава економски развој Србије. То веровање је на нивоу онога када човека боли рука, а он одсече ногу.

Уместо тог губљења времена, Србија мора сву своју енергију да усмери на своје унутрашње проблеме, економске и социјалне. На пример, идуће године Србији долазе за наплату обавезе према раније узетим кредитима у висини од четири милијарде евра. Где ће наћи тај новац и са којом привредом? У објашњавању косовске издаје,. власти тврде да то од њих тражи и ММФ, а без Фонда не може Србија да добије 400 милиона долара кредита од Светске банке. Прво, то је лаж а, друго, тих 400 милиона није од велике користи, не може чак да сервисира ни камате за приспеле кредитне обавезе. Комплетан хаос.

Скоро је невероватно да тога нису свесни и лидери Србије. Уосталом, очигледно је, судећи према хистеричним изјавама којима објашњавају оно шта раде и говором њиховом гестикулацијом када дају изјаве (лажи), да ни они не верују у оно што раде. Приметна је и велика нервоза код лидера, пре свега код Дачића и Вучића, и то нервоза својствена онима који су ухваћени на делу. То сугерише да је и њима јасно шта то раде и да се са тиме не слажу, али због неког разлога морају да играју ту улогу.

Зато је једно од кључних питања зашто они воде овакву косовску политику. Да ли су у питању њихове личне обавезе према странцима, или страх због ранијих грехова, уцене, или…

Није, међутим, још јасно шта ће од свега тога да буде. Упркос великој медијској пропаганди и ентузијазму власти, не би требало подцењивати емоцију Косова и њен значај за Србе. То може да букне за секунд, поготово ако се искористи за излив нагомиланог генералног социјалног незадовољства. Утолико пре што косовска политика игнорише основне постулате сваког друштва. То је у основи приватна политика, чак је део косовског пакета проглашен и државном тајном, у Бриселу се разговарало без постојања платформе и јавна расправе. Свако игнорисање механизама једног друштва не доноси резултат него несрећу. Што се Запада тиче ту је још увек приметна извесна доза неверице и уздржаности јер тешко им је да поверују да ће стварно све тако бити иако лидери Србије показују велики ентузијазам. Што рече сам Ивица Дачић, „они су изненађени нашом конструктивношћу”.

Извор: http://www.standard.rs