SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KOSOVSKE OBMANE ILI NIJEDNA VLADA NA SVETU NA OVO NEMA PRAVO

Najnovija faza izdaje Kosova i Metohije i istorijskih interesa Srbije je, utisak je, još jedan dokaz da rat vodećih zapadnih zemalja protiv Srbije i srpskog naroda, i posle više od dve decenije, i dalje traje. Razlika u ovoj fazi je, međutim, velika, suštinska, jer je sada i vlast Srbije – oni koje je narod birao na izborima – na strani agresora i okupatora, na strani neprijatelja. Njima je sada dodeljena ne samo uloga izvršilaca nego i širenja obmana i laži, ono što su nekada uglavnom radili zapadni mediji u putujuće briselske birokrate. To su, čak i za standarde odavno prevarene Srbije, obmane kolosalnih razmera.

Teško je oceniti koja je obmana veća i čije su posledice tragičnije, ali bi ipak trebalo ukazati na one koje spadaju u kategoriju elementarne uvrede inteligencije. Tvrdi se da prihvatanje modela takozvanog integrisanog upravljanja prelazima nije uspostavljanje granice. Jedino objašnjenje za tu tvrdnju je izjava predsednika vlade Ivice Dačića da to nije granica. Znači, kaže Dačić. Ali čak i mediji u Srbiji koriste skraćenicu IBM, što je od engleskog Integrated border management. Ključna je reč border, koja znači granica. Znači, nije reč o prelazima, nego o integrativnom upravljanju granicom. Doduše, kontrolni (granični) punktovi su i sa strane centralne Srbije bili od ranije, ali zvanično nisu priznavani. Sada će biti samo jedan granični prelaz na kojima će pored ostalih biti i carinici i osoblje Srbije zajedno sa drugima sa Kosova i iz sveta. Tu je suštinska razlika.

Sada Srbija i zvanično priznaje, prihvata da je to granica. Predsednik vlade Dačić ubeđujući srpsku javnost i posebno Srbe sa severa Kosova da nema razloga za zabrinutost jer, kaže, ukoliko se svi ne budu pridržavali dogovora, Srbija će da suspenduje dogovor. Kako? On kaže tako što će se srpski službenici povući sa prelaza u Jarinju, a one druge će Srbija oterati jer je prelaz na strani granice koja pripada centralnoj Srbiji.

Da li je moguće? To nije na nivou državnika i predsednika vlade. A šta bi sa svim drugim dogovorima koji se ne poštuju? Taj deo duge istorije prevara i izneveravanja je prećutan. U Beogradu svako može da govori šta god hoće, ali to je priznavanje granice, dakle ne prelaza, sa Kosovom.

Posebno je zanimljiva svakodnevna poruka vrha vlasti da Srbija mora da prihvati sve što se od nje u vezi sa Kosovom traži. Srbija, kažu Dačić i Aleksandar Vučić, „mora”, ona „mora da donese bolne odluke”. A zašto mora? Tu formulu je prvi, sa velikom patetikom i izrazom lica u formi sudnjeg dana lansirao Aleksandar Vučić posle posete Vašingtonu u avgustu ove godine. A, zaista, zašto mora Srbija. Ne mora. Srbija ništa ne mora sem da bude i ostane Srbija.

ŠTA SRBIJA MORA Iako i on koristi to „mora”, Ivica Dačić tvrdi da to i nije baš „mora” nego zato što Srbija i nema šta da izgubi na Kosovu. Pa kaže da i Ustavni sud ne može pomoći jer taj sud ne može da vrati Kosovo. Tačno je da sada ne može da ga vrati jer za to je potrebna sila, ali Ustavni sud može da sačuva, obezbedi pravo Srbije na Kosovo i Metohiju i da podseti da je Srbija ipak država koja drži do svojih prava. To je ono ključno što Srbija sadašnjom politikom njenih lidera može da izgubi – da izgubi ili se odrekne prava na Kosovo. To je suština. Ima Srbija na Kosovu da izgubi mnogo toga, a pre svega sebe samu.

Tu je ključ problema, tačnije u kosovskoj krizi ključni problem je sama Srbija. Sve dok je ponižena, zgažena i srušena, nema ni rešenja Kosova kakvo god bi ono moglo da bude.Srbija, dakle, mora, to je ono što „mora”, da razreši svoj unutrašnji problem, da otkoči svoj unutrašnji politički i socijalni spazam, pa da tek onda, kao iole ozbiljna i prosperitetna zemlja, krene u rešavanje nagomilanih problema. Prvi korak je presecanje lanca poniženja njenih građana i obnova razrušenog socijalnog miljea.

Predsednik vlade Dačić najčešće govori kako se budućim generacijama, tačnije sadašnjoj deci, ne može ostaviti problem nerešenog Kosova. Drugim rečima, Dačić i njegovi će rešiti problem Kosova i to, kako najavljuje, verovatno iduće godine. To je nerealno i samim tim kao izjava i obećanje besmisleno. Kosovo je daleko složeniji i sofistikovaniji problem nego što je mašta onih koji danas vladaju Srbijom i njihovih zapadnih gospodara.

Vlast poručuje da ništa novo nije prihvatila, nego samo ispunjava ono što je prethodna vlada obećala. Tačno, izuzev diplomatskih predstavnika u Prištini i Beogradu. A zašto mora da ispuni obećanja prethodne vlade? Ništa nije potpisano, nego samo parafirano što ipak nije potpis. A na majskim izborima je većina glasača upravo glasala za ovu današnju vladu zbog obećanja da će promeniti dotadašnju politiku prema Kosovu i da će ispraviti greške prethodne vlasti.

Posebno je nejasno zašto se Srbiji baš sada toliko žuri oko Kosova. Ili se to nekom drugom žuri? Srbija zaista nema razloga da žuri, ali utisak je da je neko drugi u žurbi. I to je tuđi projekat. Na Zapadu se veruje da treba iskoristiti ovo vreme kada je aktuelna vlada još uvek koliko-toliko popularna i još nije sasvim omrznuta u javnosti jer mnogi veruju da su njeni lideri patriote, a u toj funkciji je, po svemu sudeći, i lažni rat protiv korupcije. Posebno je važan taj status patriota, na šta sugeriše i sam Dačić kada se brani od optužbi za izdaju rečima da se zna da su on i predsednik Tomislav Nikolić patriote i kako sada da oni izdaju. U tome i jeste ključ. Zapad ima bogato iskustvo da su najefikasnije izdaje one koje čine oni koji imaju status patriota. Zapadi se žuri i zbog toga što je svestan da takav status ovih vlasti neće dugo trajati.

LAŽU, SRBIJA NIJE SAMA Srbija, međutim, ne samo da ne mora nego ne bi ni smela da žuri. Tačno je, što reče Dačić, da Srbija u ovom vremenu ima malo izbora, ali i to malo je ipak izbor. Dakle, ima izbora. A ključni izbor je odlučnost da zadrži, očuva, pravo na Kosovo. Zato Srbija ne bi smela da bilo šta potpisuje jer to bi oduzelo pravo budućim generacijama da bilo šta urade. To je, druže Dačiću, osnovna odgovornost i obaveza ovovremenih vlasti da svojim potpisima ne sprečavaju generacije u nekom drugom vremenu da pokušaju da učine nešto na Kosovu i tako vrate dostojanstvo Srbiji. To je ta obaveza prema njima, a ne nabrzinu obećano rešavanje kosovskog problema. Sačuvati to svoje pravo, to je suština. Uz to, međunarodne okolnosti nisu uopšte toliko loše za Srbiju kao što se želi predstaviti javnosti u Srbiji. Srbija nije sama. Žurba i izdaja se uglavnom pravdaju evropskim integracijama, tim dežurnim izgovorom za sve loše poteze bilo koje vlade Srbije. Ništa od toga, na njihovu žalost, a na sreću Srbije, neće biti i to lideri dobro znaju, ali ipak ne odustaju.

Kao i uvek u onome što se događa na Balkanu, postoji širi kontekst. U slučaju Kosova možda bi i to mogao biti razlog tolike zapadne žurbe. Mnogo toga upućuje na problem narastajućih separatističkih pokreta u samoj Evropi pa se sada želi „oprati” greh ili, otvoreno govoreći, zločini, Zapada na Kosovu i na neki način legalizovati otcepljenje Kosova. Kosovo ne sme da bude primer jer valjda je Srbija sada legalizovala odcepljenje Kosova. Tako i sam Dačić kaže u Briselu, na skupu “Napredak Balkana u borbi za prevazilaženje posledica krize” da je„glavna primedba Srbije to što je Priština jednostrano proglasila nezavisnost bez ikakvog dogovora sa zemljom od koje je htela da se otcepi”.

Šta to znači? To je novo, ta zamena teza i prekrajanje istorije koje dolazi od lidera zemlje žrtve. Dačićeva izjava sugeriše novi pristup da nije problem separatizam i to što je Kosovo oteto NATO silom, nego u tome što se Albanci i NATO nisu dogovarali sa Srbijom. Da li to znači da bi Srbija pristala na otcepljenje Kosova i Metohije? Cilj je dakle legalizacija separatizma, čime se šalje poruka drugim zemljama, što bi Srbiji nanelo veliku štetu jer bi, pored ostalog, na taj način izdala prijatelje koji su je podržavali u kosovskoj tragediji. Od Srbije ne bi ostalo ništa, ni u samoj Srbiji ni u svetu. Ni jedna vlada nema pravo na takav zločin.

Zvanična verzija razloga ovakve kosovske politike, ako se to uopšte može nazvati politikom, su evropske integracije i ekonomski oporavak. Hitnost i žurba se pravdaju željom, gotovo pretećom obavezom da Srbija dobije datum početka pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Predsednik vlade Dačić čak tvrdi da to od Srbije traže i tih, kako je rekao, 12 ili 13 zemalja Unije, prijatelja Srbije. Ako je već o brojevima reč, trebalo bi imati na umu da pet zemalja EU nije priznalo Kosovo što znači da o jedinstvenoj politici Brisela prema Kosovu ne može biti govora. Ta politika ne postoji nego samo lobistička grupa koja se predstavlja kao Evropska komisija. O tome Dačić nije govorio. Ali, tvrdi se, EU je strateški cilj jer se u zvaničnom Beogradu veruje da je Evropska unija jedino rešenje za ekonomsku krizu i ponor Srbije.

Aleksandar Vučić čak javno tvrdi da Srbija ne može da preživi bez EU i da mora da učinimo sve, ma šta to značilo i ma šta o tome mislili građani Srbije. Ne samo da je ta izjava netačna i besmislena nego od toga nema ništa niti je datum pregovora izvestan niti je moguće rešiti ekonomske probleme kroz EU. Drugi savremeni mit je verovanje da problem Kosova generalno koči ekonomski razvoj Srbije i zato bi se trebalo „rešiti”, odreći, Kosova kako bi ekonomija Srbije procvetala. To je u dominantnoj političkoj i ekonomskoj eliti čak preovlađujuće uverenje. Istovremeno vlada ubeđenje da za građane Srbije Kosovo nije uopšte važno.

EVROPSKE OBMANE Sve su to tragične zablude, a u političkom smislu kolosalne obmane građana Srbije, koje će imati dalekosežne razarajuće posledice. EU nema mogućnosti da finansira ekonomiju Srbije a uz to to je organizacija koja uzima, a ne daje. Aleksandar Vučić bi za svoje pretnje da Srbija ne može da preživi bez EU trebalo da zna da su banke i kompanije iz Unije u minulih 11 godina iz Srbije izvukle čak 66 milijardi evra. To je organizacija koja samo uzima, a ne daje. Takođe, kada bi Srbija sada počela pregovore, biće potrebno najmanje osam godina do članstva, a niko ne može da kaže šta će biti sa EU i da li će uopšte postojati te 2020. godine. Još je besmislenije verovanje da Kosovo sprečava ekonomski razvoj Srbije. To verovanje je na nivou onoga kada čoveka boli ruka, a on odseče nogu.

Umesto tog gubljenja vremena, Srbija mora svu svoju energiju da usmeri na svoje unutrašnje probleme, ekonomske i socijalne. Na primer, iduće godine Srbiji dolaze za naplatu obaveze prema ranije uzetim kreditima u visini od četiri milijarde evra. Gde će naći taj novac i sa kojom privredom? U objašnjavanju kosovske izdaje,. vlasti tvrde da to od njih traži i MMF, a bez Fonda ne može Srbija da dobije 400 miliona dolara kredita od Svetske banke. Prvo, to je laž a, drugo, tih 400 miliona nije od velike koristi, ne može čak da servisira ni kamate za prispele kreditne obaveze. Kompletan haos.

Skoro je neverovatno da toga nisu svesni i lideri Srbije. Uostalom, očigledno je, sudeći prema histeričnim izjavama kojima objašnjavaju ono šta rade i govorom njihovom gestikulacijom kada daju izjave (laži), da ni oni ne veruju u ono što rade. Primetna je i velika nervoza kod lidera, pre svega kod Dačića i Vučića, i to nervoza svojstvena onima koji su uhvaćeni na delu. To sugeriše da je i njima jasno šta to rade i da se sa time ne slažu, ali zbog nekog razloga moraju da igraju tu ulogu.

Zato je jedno od ključnih pitanja zašto oni vode ovakvu kosovsku politiku. Da li su u pitanju njihove lične obaveze prema strancima, ili strah zbog ranijih grehova, ucene, ili…

Nije, međutim, još jasno šta će od svega toga da bude. Uprkos velikoj medijskoj propagandi i entuzijazmu vlasti, ne bi trebalo podcenjivati emociju Kosova i njen značaj za Srbe. To može da bukne za sekund, pogotovo ako se iskoristi za izliv nagomilanog generalnog socijalnog nezadovoljstva. Utoliko pre što kosovska politika ignoriše osnovne postulate svakog društva. To je u osnovi privatna politika, čak je deo kosovskog paketa proglašen i državnom tajnom, u Briselu se razgovaralo bez postojanja platforme i javna rasprave. Svako ignorisanje mehanizama jednog društva ne donosi rezultat nego nesreću. Što se Zapada tiče tu je još uvek primetna izvesna doza neverice i uzdržanosti jer teško im je da poveruju da će stvarno sve tako biti iako lideri Srbije pokazuju veliki entuzijazam. Što reče sam Ivica Dačić, „oni su iznenađeni našom konstruktivnošću”.

Izvor: http://www.standard.rs