Katalog poniženja

Milorad Vučelić, glavni urednik

Uoči presude Haškog tribunala Ramušu Haradinaju ne bismo smeli da smetnemo s uma da je sud u Srbiji svojom odlukom faktički odustao od krivičnog gonjenja i pustio na slobodu ratnog zločinca Iliju Jurišića, a da je nemuštim i neuverljivim podnescima i pisanijama naše Ministarstvo pravde i Tužilaštvo za ratne zločine doprinelo oslobađanju Ejupa Ganića pred britanskim sudom. Ako su se u Londonu, u šta sumnjam, i dvoumili prelomili su ih „dokazi“ iz Beograda. Bio je to veliki doprinos ne samo oslobađanju pomenutih optuženika za ratne zločine nad Srbima, već i svojevrsni oblik njihove rehabilitacije.
Pa, valjda sada ne očekujemo da Haški tribunal podbaci i liši naše pregovarače zadovoljstva da pored Tačija ugledaju i Haradinaja. Mučeni oni sve više veruju da su Srbi zaista pogubili neke ratove od Haradinaja i Tačija, pa probaju da ih umilostive i umole da im vrate bar delić onoga što su nam, kako oni kažu, „oteli“. A to umilošćavanje šiptarskih kukavičkih OVK-a bojdžija i trgovaca ljudskim srpskim organima odvija se pod pokroviteljstvom naših najvećih prijatelja koji su nas iz humanitarnih razloga bombardovali i koji sada, takođe iz humanitarnih razloga i za naše dobro, traže da prihvatimo, a ne da priznamo nazavisnost Kosova, i da tako doprinesemo da tu „državu“ prizna što više država, kako nam je preporučio i naložio Vilijam Kenard, ambasador SAD-a pri EU.
U međuvremenu dok se gradi međunarodno integrisana granica sa Kosovom odvija se proces graničnog obeležavanja drugih delova Srbije. Ovoga puta to nisu granični prelazi već, za sada, spomen obeležja raznim zlikovcima i njihovim terorističkim organizacijama, počev od Bujanovca i Preševa, pa nadalje. Nismo daleko od toga da se podigne monumentalna replika Žute kuće u natprirodnoj veličini (a ne tek maketa) i postavi kao najveće znamenje juga Srbije i civilizacijski spomenik velikoalbanskih težnji, ali i kao dokaz srpske privrženosti evroatlantskim integracijama. Biće to neka nova i moderna konceptualna verzija Ćele-kule u koju su ovoga puta ugrađeni Srbi kao nasilni donatori ne samo svojih organa nego i teritorija, istorije, tradicije i države.

Iz Vojvodine se čuje onaj poznati refren „di su naši novci“ i umesto da im neko odgovori da ga traže od Razvojne banke Vojvodine i od ministra Dragina i brojnih firmi koje su progutale razne subvencije ili, pak, od hrvatskih firmi kojima je prodata zemlja, ili od Jerkovića i Stanaja, njima se titra i s njima se pogađa da bi se tobože poštovao Ustav Srbije koji oni ne da ne poštuju nego ga otvoreno ruše. I oni, poput onih iz Preševa i Bujanovca, stalno nešto obeležavaju. Istorijske datume države Srbije oni ne slave nego obeležavaju, kako direktno i jasno reče Ištvan Pastor.
Kada je već reč o državi, ukupni i zgusnuti američki i EU napori i aktivnosti poslednjih dana, a katalog ili popis tih pritisaka i ucena je gotovo nemoguće napraviti, mogu se svesti na unisoni stav da bi Srbima trebalo uzeti državu. Srbija ne zaslužuje da bude država. Na nju se vrši frontalni napad. A kada se Srbima uzme država i sve državotvorno, onda se to što ostane i nema gde primiti, pa ni u EU.
Jedini bitno drukčiji i odlučan glas (kad bi imao ko da ga dobro čuje) dolazi od Rusije i iz kristalno jasnih stavova ruskog potpredsednika Vlade Dmitrija Rogozina rečenih prilikom posete Beogradu: Rusija, za razliku od drugih, ima i želju i novac da pomogne Srbiji i smatra da su sramni i neprihvatljivi svi pokušaji da se ucenama nametne nezavisnost Kosova. Naravno, ponovljeno je po ko zna koji put da Rusija ne može biti advokat nekome ko sam hrli da prihvati izmišljenu i lažnu krivicu (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Velika Haška opsena“ u ovom broju „Pečata“) i nekom ko se ulizuje svojim otvorenim neprijateljima, koji mu sem poniženja ne nude ništa drugo, pa čak ni šargarepu, nekom ko očekuje da Rusi budu bolji i veći Srbi od Srba. Svim pametnima i odgovornima bilo bi dosta!
Ovako se verbalna odbrana državnosti Srbije može svesti na ono „Janko brani Vladislava mrtva, što ga brani kad ga ne odbrani“. A od Rusa, mnogi u Srbiji, ne da ne očekuju da budu veći Srbi od Srba nego da ne budu ni Rusi ako je to moguće. To su već utabane staze Tadićeve politike bez alternative, i poznati interesi žutog kartela.
Dogovorene promene na vrhu žutog kartela, koji se još uvek negde naziva DS, a koje su se odigrale prethodne nedelje u vidu demokratskih izbora kojima je ustoličen Dragan Đilas, slabašno pokušavaju da se prikažu kao nekakvo veliko političko pitanje i politička promena. Pred nama je još jedan pokušaj da se klasična kriminalna pitanja pretvore u politički problem. Nije nikako reč samo o nekim pojedinačnim kriminalnim delima, niti o kandidovanju bilo koga za neposrednu inkriminaciju.Toga ima dovoljno i za to postoje nadležni. Reč je o sistematskom antidržavnom delovanju pljačkanja budžeta. Najveći deo poslovnih i političkih poduhvata zasnivao se na direktnoj pohari javnih prihoda do kojih dolazi država svojim porezima i stranim enormnim zaduživanjima. Javna preduzeća su se pretvorila u puku prćiju dojučerašnjih vlastodržaca. Državne subvencije su odlazile u privatne džepove i to uz neposredno učešće najviših političkih i vladinih funkcionera koji sada koriste Narodnu skupštinu kao sigurnu kuću i koji pokušavaju da se izborima na političke funkcije pokriju i prikriju.
Nema ni jedne jedine zloupotrebe za kojom dojučerašnja vlast nije posegla i prosto je otužno gledati šta sada rade u svojim političkim nastupima i na šta liče predstavljajući se kao nekakva opozicija tobože zabrinuta za sudbinu zemlje koju su inače doveli do same propasti.
Najgore od svega je to što pokušaje da se privedu zasluženoj pravdi hoće da predstave kao politički progon. Zataškavali su kontrolom medija, vladavinom policijom i tužilaštvima svako svoje nepočinstvo. Ako bi se negde nešto javno i pojavilo bilo bi marginalizovano. Tako je, na primer, o silnim zloupotrebama oko „Azotare“ i trgovine pšenicom i veštačkim đubrivom pisano i bilo je mnogo toga poznato, ali nikom nije na pamet padalo da tim povodom povede bilo kakvu istragu. Nije tu odlučni Aleksandar Vučić, niti bilo ko drugi morao da izmišlja. Što je najgore, to aktere pljački nije učinilo nimalo opreznim ili uzdržanim. Naprotiv, bili su još gramziviji i još više pomamljeni, i sa sve većom političkom i bezbednosnom zaštitom. Pisano je više nego argumentovano o silnim zloupotrebama u vezi sa mostom na Adi; „Bus Plusom“; ogromnim prihodima i monopolu na trgovinu reklamnim prostorom i odnosom sa javnim preduzećima (Pročitati naš istraživački tekst:„Dragan Đilas i multikomiranje Srbije“ u ovom broju „Pečata“); prikrivenom vlasništvu u medijima; publikovane su skale zvaničnih prihoda Đilasovih preduzeća i njihovog enormnog rasta otkad je DS na vlasti; nalazi državne revizije osiono i drsko su napadani…
I posle svega toga pojavljuje se teza po kojoj „Vučić udara na Đilasa preko borbe protiv korupcije“ i kako se njegovom eventualnom smenom sa vlasti u Beogradu „ruši volja građana“, i vrši politički progon novopostavljenog šefa žutog kartela.
Počinioci pojedinačnih kriminalnih dela, po svemu sudeći, odgovaraće bez obzira na sve pokušaje političkog prikrivanja i pozivanja na imunitet. Na sudu će se dokazati i da je neko nevin. Ali je nesumnjivo da je kompletna prethodna vlast udruženo radila na ekonomskom slomu i propasti države Srbije. To je, zajedno sa uništavanjem institucija, evroatlantskom spoljnom politikom, organizovanim pokušajima dekodiranja kulturnog identiteta i aktivnim učešćem u komadanju Srbije, jedinstvena i zaokružena politika čije ćemo posledice tek otkrivati i doživljavati. Sa presudama ili bez njih, prethodna vlast je za to kriva.