Erudicija je sklonište u lošim vremenima

Razgovarala Nataša Anđelković

Učenje je nekad bilo način da se pobegne iz loše stvarnosti, pa je kružila  u mojoj zemlji popularna šala:„Mađarska inteligencija ima da bira između dva puta. Jedan je alkoholizam. Drugi je nemoguć“

Mađarska književnica Agota Bozai boravila je u Beogradu i na ovogodišnjem Sajmu knjiga kao gost izdavačke kuće „Plato“, na kojem je Mađarska bila počasni gost. Nedavno je izašao i njen roman „Tranzit glorija“ u prevodu s mađarskog Sandre Buljanović. Ova knjiga imala je veliki uspeh i u Engleskoj i Nemačkoj, a sada je imaju i naši čitaoci. Na duhovt i parodičan način Agota Bozai predstavila je u ovom delu niskost i pohlepu korumpiranih lokalnih moćnika, spregu biznisa i politike na račun naroda, koji je predočen kroz lik glavne junakinje, stare gimanzijske profesorke koja se jednog dana budi sa svetlosnom aurom, simbolom svetosti… O tome kako ovaj roman reflektuje sliku savremene Mađarske, autorka govori za „Pečat“, u razgovoru vođenom neposredno pred njen dolazak u Srbiju.

Vaš roman se zove pomalo neuobičajeno – „Tranzit glorija“. Kakva je veza glavne junakinje i naslova?
Ni meni, ni čitaocima se ne čini neobičnim taj naslov. On je deo latinske izreke Sic transit gloria mundi, što znači „Prolazna slava sveta“. Nisam se doslovno držala latinskog izraza da bih uključila još neka značenja. Glavna junakinja ima auru ili gloriju koja umakne i prođe, kao i mnoge stvari u životu.

Kada vaša junakinja spozna da ima „gloriju“, ona shvata da je stekla mogućnost da čini čuda. Da li je ona neka vrsta parodije na Isusa Hristosa ili simbol nevinih i stvarno dobrih ljudi koji su danas, možda, i vrlo retki?
Mislim da to govori samo po sebi. To je parodija pohlepnih, korumpiranih političara koji iskorišćavaju nedužne i stvarno dobre ljude koji su danas retki. Zapravo, gospođa Levai ne pravi čuda, ona se naprosto dešavaju i ona samo otkriva taj svoj uticaj. To sve mora biti vrlo frustrirajuće za nekoga ko je ateista.

Čini se kao da ljudi žele da veruju u nešto, u sveto i natprirodno. Da li smo danas previše sujeverni ili je sujeverje jedini način da se izborimo sa problemima?
Zapravo ljudi retko kad prigrle surovu realnost. Istorija čovečanstva je priča koja objašnjava nadnaravne pojave u našem životu. Tako da je tačno da ljudi žele da ubede sebe da postoji nešto „sveto“ ili „viša sila“. To je tako bilo oduvek. Reč je o ljudskoj prirodi, a mi je možemo zvati Bog ili duh, ili energija novog vremena ili vanzemanjska inteligencija, nevidljiva ruka (uključujući i onu Adama Smita). To je sve zato što su ti procesi i prirodna dešavanja suviše komplikovani da bismo sami mogli da damo objašnjenja.

[restrictedarea]

Mađarska je bila jedna od zemalja pod okriljem sovjetskog komunizma, gde je religija bila zabranjena. Danas su vaši sunarodnici naglašenije okrenuti ka religiji jer je ona u prošlosti bila zabranjena?
Pa na izvestan način je bila prohibovana, ne na klasičan način. Postojale su crkve i kler koji je mogao da vrši službu. Svakako, nije bilo prihvatljivo ako bi učenik ili student imao bilo kakvu veru, osim u socijalističke ideje. Ali nije religija bila prohibovana. Ne mislim da su ljudi danas mnogo religiozniji. Statistike čak pokazuju suprotno. Religija je bila mnogo atraktivnija za ljude kada je bila sagledana kao oportuna političkom sistemu. Što je sve još jedna iluzija, jer se danas prave skandali u vezi sa sveštenicima koji su „agenti tajnih službi kojima daju izveštaje o vernicima“. Da ne pominjem druge vrste zloupotreba.

Atmosfera vašeg romana podseća na atmosferu „Majstora i Margarite“.Čak se dešava da vaši junaci odlaze u pozorište da pogledaju upravo to delo. Da li je Bulgakov imao uticaj na vas kao pisca?
Volim Bulgakova, ali nisam mislila na „Majstora i Margaritu“ kada sam pisala ovaj roman. Taj komad se slučajno igrao u gradskom pozorištu kada sam pisala „Tranzit gloriju“.

Pravite humorističke situacije u kojima gospođa Levai pod uticajem svoje glorije govori sa stranim turistima najređe strane jezike. Ostali junaci to neočekivano umeće objašnjavaju činjenicom da su ljudi iz istočne Evrope koji su živeli iza „gvozdene zavese“ provodili vreme radeći na sebi i učeći jezike kao beg od političke represije!?
Da, bilo je tako, mada delimično, jer su neki birali drugačiji način, što znači ne razvijanje nego uništavanje duha i inteligencije. Postojala je popularna šala: „Mađarska inteligencija ima da bira između dva puta. Jedan je alkoholizam. Drugi je nemoguć.“ Bilo je u modi, čak i kao neka opsesija, biti obrazovan, učiti o svetu koji ne poznajemo i koji nismo iskusili. Moja junakinja, a zapravo osoba koja je bila model za gospođu Levai, zna sve o antičkoj Grčkoj kada u svojim pedesetim godinama uspe prvi put da otputuje u Atinu zahvaljujući jeftinoj autobuskoj turi (koju jedva može sebi da priušti); ona ispravlja turističkog vodiča, rođenog Grka o grčkoj istoriji, izgovara Sokratove i Platonove misli na originalu i zadivljuje sve prisutne. Učenje je bilo način da se pobegne iz loše stvarnosti. Na primer, studirala sam japanski i proučavala istoriju umetnosti (uključujući freskoslikarstvo Balkana). Tako da mislim da je tačno da učenje čoveka čini mentalno zdravim. Sledećeg juna ću dobiti diplomu psihologa. Onda ću studirati nešto drugo. Postoji izreka koja se pripisuje Aristotelu – Erudicija je za divljenje u dobrim vremenima, a sklonište je u lošim.

Najinteresantnija stvar u romanu je plan lokalnih političara da naprave veliki posao od dara gospođe Levai da čini čuda. Oni prave spa-centar lečilište za sve teške bolesti. Da li je i to parodična slika kriminala i korupcije u vlasti ili se nešto slično desilo u vašem gradu?
Da, i jedno i drugo. Kriminal je uvek prisutan u politici, velikoj ili maloj, svejedno. On može biti vrlo „kreativan“ i uvlači mnogo ljudi u sebe, jer je pozadinski efekat demokratije. Naravno, što je društvo otvorenije, manje su šanse za takvo zlo. Mislim da je politička korupcija univerzalna, ali neka društva su više sklona tome.

Vi živite na jezeru Balaton. Kako biste opisali svoj grad i tu regiju – kao lepo turističko mesto ili mađarsku provinciju sa korumpiranim političarima i moćnicima?
Osam meseci godišnje to mesto je lepo i mirno. Mogu da se opustim i uživam u prirodi, vozim bicikl, šetam se duž jezera i u šumi. To je vreme umetnosti. Ali leti dolaze turisti i tada više nije mirno. Obični ljudi se ne mešaju sa političarima, kao ni turisti, ali ako biste hteli da pokrenete neki posao, javili bi se problemi, prepreke, razlozi koji su nejasni i teško objašnjivi. Tu živim zato što sam tu rođena i potreban mi je seoski mir. Ne bih mogla da živim u velikom gradu, gde su izazovi za stalne izlaske i odlaske na događaje tako veliki. Ne bih mogla da im odolim.
Čini li vam se da se Mađarska mnogo promenila u poslednjih dvadeset godina, od razlaza sa Sovjetskim Savezom?
I jeste i nije. Ima konstantnih stvari i onih koje su se promenile. Okruženje se izmenilo, mnogo toga se izgradilo. Ali ljudi su u suštini ostali isti. Moramo da se naviknemo na nove izazove, a to radimo na stari način.

Da li vi lično, ali i vaš narod, imate gorak osećaj u vezi sa socijalističkom prošlošću ili ipak postoji neka nostalgija povodom tog doba?
Trebalo bi mi nekoliko dana da odgovorim detaljno na ovo pitanje. Mislim da je i jedno i drugo. To je stvar socijalne psihologije, što održava roditeljsku brigu koju društvo traži od vlade. Problem nastaje kada se zahtev i ponuda ne slažu. S druge strane, životni ciklus individue je ograničen na period i doba odrastanja, i sistem koji iskusi utiče na njeno razmišljanje i formiranje. Mi smo odrasli u sklopu socijalističkog modela, što znači da je potrebna najmanje jedna životna generacija da bi bila drugačija i imala drugačije iskustvo. Volela sam obilje socijalističke literature. Nije mi se sviđalo što nisam primljena na fakultet iz političkih razloga. Volela sam način na koji su ljudi bili otvoreni jedni prema drugima. Tako da je to miks različitih osećanja, ukratko.

Vaša junakinja je jedna divna starija gospođa. Ona je gimnazijska profesorka, ali istaknuto je da ona vrlo teško živi od svoje profesorske plate. Da li je to realnost? Možda ste hteli da skrenete pažnju javnosti da pošteni ljudi moraju da imaju dodatne poslove i rade posle penzionisanja da bi preživeli?
Da, profesorske plate su vrlo niske. Morala sam da dam otkaz na mestu gimnazijskog profesora, jer u suprotnom ne bih mogla da odgajim svoja dva sina. Posao novinara, prevodioca i književnog prevodioca mi je omogućio bolji život. Ali volim da predajem i posvetila bih svoje penzionerske dane predavanju u školi kada bih mogla to sebi da priuštim. Nemam visoki standard, ne kupujem luksuzne stvari, ali stvar je u tome da čovek može da održi samopoštovanje, a to znači da bude sposoban da finansira svoje hobije koji mu održavaju um i duh svežim i zaposlenim. I da, tačno je da se pošteni ljudi bore s teškoćama. To je oduvek bilo tako.

Dolazite prvi put u Srbiju? Koliko vam znači što je vaša knjiga prevedena na srpski jezik?
Da, ovo mi je prvi dolazak u Srbiju, mada ne dolazim neinformisana. Prevela sam neke tekstove za Mađarski muzej o našim dugotrajnim kulturnim i ekonomskim vezama, onda delo Iva Andrića „Na Drini ćuprija“ mi je bio omiljeni roman u vreme adolescencije, a volim i filmove Emira Kusturice. Očekujem kulturu, mir i ljubaznost. Da imam više vremena posetila bih neke galerije i golf terene u Beogradu. Mnogo mi znači prevođenje moje knjige na srpski. Bila sam vrlo iznenađena. Nadam se da će srpski čitaoci uživati i pronaći značenja koja su važna za njih, za njihovo društvo.

Izgleda da postoji neka tajna veza između Srbije i glorije vaše junakinje?
Tajna veza bi mogla da bude junakinjina potreba za samoćom i kontempliranjem o vremenu i postojanju. Kada sam bila mlada, bila sam fascinirana lepotom i naivnošću srednjovekovnog freskoslikarstva Balkana. Motiv božje ruke me je oduševljavao. Prvo sam to videla u knjizi o balkanskoj umetnosti na stolu u engleskom kafeu, a onda sam otišla u prvu knjižaru i kupila je od novca koji su mi roditelji dali za zimski kaput. Imala sam šesnaest godina. Tu je bila freska sa Ohrida i još jedna iz manastira Manasija. Provela sam sate gledajući je. Onda sam proučavala istoriju vizantijsko plave boje…Ali, to je jedna duga priča…

[/restrictedarea] mgnovennый zaйm na kartu bez proverokhoču polučitь zaйmonlaйn zaйm bez podtverždeniя kartы