Ерудиција је склониште у лошим временима

Разговарала Наташа Анђелковић

Учење је некад било начин да се побегне из лоше стварности, па је кружила  у мојој земљи популарна шала:„Мађарска интелигенција има да бира између два пута. Један је алкохолизам. Други је немогућ“

Мађарска књижевница Агота Бозаи боравила је у Београду и на овогодишњем Сајму књига као гост издавачке куће „Плато“, на којем је Мађарска била почасни гост. Недавно је изашао и њен роман „Транзит глорија“ у преводу с мађарског Сандре Буљановић. Ова књига имала је велики успех и у Енглеској и Немачкој, а сада је имају и наши читаоци. На духовт и пародичан начин Агота Бозаи представила је у овом делу нискост и похлепу корумпираних локалних моћника, спрегу бизниса и политике на рачун народа, који је предочен кроз лик главне јунакиње, старе гиманзијске професорке која се једног дана буди са светлосном ауром, симболом светости… О томе како овај роман рефлектује слику савремене Мађарске, ауторка говори за „Печат“, у разговору вођеном непосредно пред њен долазак у Србију.

Ваш роман се зове помало неуобичајено – „Транзит глорија“. Каква је веза главне јунакиње и наслова?
Ни мени, ни читаоцима се не чини необичним тај наслов. Он је део латинске изреке Sic transit gloria mundi, што значи „Пролазна слава света“. Нисам се дословно држала латинског израза да бих укључила још нека значења. Главна јунакиња има ауру или глорију која умакне и прође, као и многе ствари у животу.

Када ваша јунакиња спозна да има „глорију“, она схвата да је стекла могућност да чини чуда. Да ли је она нека врста пародије на Исуса Христоса или симбол невиних и стварно добрих људи који су данас, можда, и врло ретки?
Мислим да то говори само по себи. То је пародија похлепних, корумпираних политичара који искоришћавају недужне и стварно добре људе који су данас ретки. Заправо, госпођа Леваи не прави чуда, она се напросто дешавају и она само открива тај свој утицај. То све мора бити врло фрустрирајуће за некога ко је атеиста.

Чини се као да људи желе да верују у нешто, у свето и натприродно. Да ли смо данас превише сујеверни или је сујеверје једини начин да се изборимо са проблемима?
Заправо људи ретко кад пригрле сурову реалност. Историја човечанства је прича која објашњава наднаравне појаве у нашем животу. Тако да је тачно да људи желе да убеде себе да постоји нешто „свето“ или „виша сила“. То је тако било одувек. Реч је о људској природи, а ми је можемо звати Бог или дух, или енергија новог времена или ванземањска интелигенција, невидљива рука (укључујући и ону Адама Смита). То је све зато што су ти процеси и природна дешавања сувише компликовани да бисмо сами могли да дамо објашњења.

[restrictedarea]

Мађарска је била једна од земаља под окриљем совјетског комунизма, где је религија била забрањена. Данас су ваши сународници наглашеније окренути ка религији јер је она у прошлости била забрањена?
Па на известан начин је била прохибована, не на класичан начин. Постојале су цркве и клер који је могао да врши службу. Свакако, није било прихватљиво ако би ученик или студент имао било какву веру, осим у социјалистичке идеје. Али није религија била прохибована. Не мислим да су људи данас много религиознији. Статистике чак показују супротно. Религија је била много атрактивнија за људе када је била сагледана као опортуна политичком систему. Што је све још једна илузија, јер се данас праве скандали у вези са свештеницима који су „агенти тајних служби којима дају извештаје о верницима“. Да не помињем друге врсте злоупотреба.

Атмосфера вашег романа подсећа на атмосферу „Мајстора и Маргарите“.Чак се дешава да ваши јунаци одлазе у позориште да погледају управо то дело. Да ли је Булгаков имао утицај на вас као писца?
Волим Булгакова, али нисам мислила на „Мајстора и Маргариту“ када сам писала овај роман. Тај комад се случајно играо у градском позоришту када сам писала „Транзит глорију“.

Правите хумористичке ситуације у којима госпођа Леваи под утицајем своје глорије говори са страним туристима најређе стране језике. Остали јунаци то неочекивано умеће објашњавају чињеницом да су људи из источне Европе који су живели иза „гвоздене завесе“ проводили време радећи на себи и учећи језике као бег од политичке репресије!?
Да, било је тако, мада делимично, јер су неки бирали другачији начин, што значи не развијање него уништавање духа и интелигенције. Постојала је популарна шала: „Мађарска интелигенција има да бира између два пута. Један је алкохолизам. Други је немогућ.“ Било је у моди, чак и као нека опсесија, бити образован, учити о свету који не познајемо и који нисмо искусили. Моја јунакиња, а заправо особа која је била модел за госпођу Леваи, зна све о античкој Грчкој када у својим педесетим годинама успе први пут да отпутује у Атину захваљујући јефтиној аутобуској тури (коју једва може себи да приушти); она исправља туристичког водича, рођеног Грка о грчкој историји, изговара Сократове и Платонове мисли на оригиналу и задивљује све присутне. Учење је било начин да се побегне из лоше стварности. На пример, студирала сам јапански и проучавала историју уметности (укључујући фрескосликарство Балкана). Тако да мислим да је тачно да учење човека чини ментално здравим. Следећег јуна ћу добити диплому психолога. Онда ћу студирати нешто друго. Постоји изрека која се приписује Аристотелу – Ерудиција је за дивљење у добрим временима, а склониште је у лошим.

Најинтересантнија ствар у роману је план локалних политичара да направе велики посао од дара госпође Леваи да чини чуда. Они праве спа-центар лечилиште за све тешке болести. Да ли је и то пародична слика криминала и корупције у власти или се нешто слично десило у вашем граду?
Да, и једно и друго. Криминал је увек присутан у политици, великој или малој, свеједно. Он може бити врло „креативан“ и увлачи много људи у себе, јер је позадински ефекат демократије. Наравно, што је друштво отвореније, мање су шансе за такво зло. Мислим да је политичка корупција универзална, али нека друштва су више склона томе.

Ви живите на језеру Балатон. Како бисте описали свој град и ту регију – као лепо туристичко место или мађарску провинцију са корумпираним политичарима и моћницима?
Осам месеци годишње то место је лепо и мирно. Могу да се опустим и уживам у природи, возим бицикл, шетам се дуж језера и у шуми. То је време уметности. Али лети долазе туристи и тада више није мирно. Обични људи се не мешају са политичарима, као ни туристи, али ако бисте хтели да покренете неки посао, јавили би се проблеми, препреке, разлози који су нејасни и тешко објашњиви. Ту живим зато што сам ту рођена и потребан ми је сеоски мир. Не бих могла да живим у великом граду, где су изазови за сталне изласке и одласке на догађаје тако велики. Не бих могла да им одолим.
Чини ли вам се да се Мађарска много променила у последњих двадесет година, од разлаза са Совјетским Савезом?
И јесте и није. Има константних ствари и оних које су се промениле. Окружење се изменило, много тога се изградило. Али људи су у суштини остали исти. Морамо да се навикнемо на нове изазове, а то радимо на стари начин.

Да ли ви лично, али и ваш народ, имате горак осећај у вези са социјалистичком прошлошћу или ипак постоји нека носталгија поводом тог доба?
Требало би ми неколико дана да одговорим детаљно на ово питање. Мислим да је и једно и друго. То је ствар социјалне психологије, што одржава родитељску бригу коју друштво тражи од владе. Проблем настаје када се захтев и понуда не слажу. С друге стране, животни циклус индивидуе је ограничен на период и доба одрастања, и систем који искуси утиче на њено размишљање и формирање. Ми смо одрасли у склопу социјалистичког модела, што значи да је потребна најмање једна животна генерација да би била другачија и имала другачије искуство. Волела сам обиље социјалистичке литературе. Није ми се свиђало што нисам примљена на факултет из политичких разлога. Волела сам начин на који су људи били отворени једни према другима. Тако да је то микс различитих осећања, укратко.

Ваша јунакиња је једна дивна старија госпођа. Она је гимназијска професорка, али истакнуто је да она врло тешко живи од своје професорске плате. Да ли је то реалност? Можда сте хтели да скренете пажњу јавности да поштени људи морају да имају додатне послове и раде после пензионисања да би преживели?
Да, професорске плате су врло ниске. Морала сам да дам отказ на месту гимназијског професора, јер у супротном не бих могла да одгајим своја два сина. Посао новинара, преводиоца и књижевног преводиоца ми је омогућио бољи живот. Али волим да предајем и посветила бих своје пензионерске дане предавању у школи када бих могла то себи да приуштим. Немам високи стандард, не купујем луксузне ствари, али ствар је у томе да човек може да одржи самопоштовање, а то значи да буде способан да финансира своје хобије који му одржавају ум и дух свежим и запосленим. И да, тачно је да се поштени људи боре с тешкоћама. То је одувек било тако.

Долазите први пут у Србију? Колико вам значи што је ваша књига преведена на српски језик?
Да, ово ми је први долазак у Србију, мада не долазим неинформисана. Превела сам неке текстове за Мађарски музеј о нашим дуготрајним културним и економским везама, онда дело Ива Андрића „На Дрини ћуприја“ ми је био омиљени роман у време адолесценције, а волим и филмове Емира Кустурице. Очекујем културу, мир и љубазност. Да имам више времена посетила бих неке галерије и голф терене у Београду. Много ми значи превођење моје књиге на српски. Била сам врло изненађена. Надам се да ће српски читаоци уживати и пронаћи значења која су важна за њих, за њихово друштво.

Изгледа да постоји нека тајна веза између Србије и глорије ваше јунакиње?
Тајна веза би могла да буде јунакињина потреба за самоћом и контемплирањем о времену и постојању. Када сам била млада, била сам фасцинирана лепотом и наивношћу средњовековног фрескосликарства Балкана. Мотив божје руке ме је одушевљавао. Прво сам то видела у књизи о балканској уметности на столу у енглеском кафеу, а онда сам отишла у прву књижару и купила је од новца који су ми родитељи дали за зимски капут. Имала сам шеснаест година. Ту је била фреска са Охрида и још једна из манастира Манасија. Провела сам сате гледајући је. Онда сам проучавала историју византијско плаве боје…Али, то је једна дуга прича…

[/restrictedarea] мгновенный займ на карту без проверокхочу получить займонлайн займ без подтверждения карты

2 коментара

  1. Pozelimo Agoti da ustraje i napreduje u bogotraziteljskom radu … Da li se ikada zapitala, kakvu je ‘psihologiju’ – sveootacko nasledje, Sv. Metodije doneo kod panonskog kneza Kocelja pre vise od 11 vekova, na Blatno jezero ??? A ‘Petocislenici’ ( ucenici Sv. Cirila i Metodija) su, nakon smrti Sv. Metodija bili prognani iz ‘srednje Evrope’ i konacno su se skrasili – na Ohridskom jezeru ?!

  2. читатељка

    Не каже се ,, на Исуса Христоса”,већ ,, на Исуса Христа”. Христос је само у номинативу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *