Десант на Београд

Пише Никола Врзић

Ако већ „не може бити разговора“ о „промени граница или поновном отварању питања независности Косова“, као што је Хилари Клинтон рекла у Приштини, о чему ће то у наставку политичког дијалога с Приштином, под покровитељством ЕУ и САД-а, уопште разговарати званични Београд? О даљој српској помоћи у изградњи независне косовске државе или о „заједничкој интеграцији у Европску унију“, како то рече наш премијер Ивица Дачић?!

Хилари Клинтон и Кетрин Ештон допутовале су у Београд дан уочи Ноћи вештица. Дан пре рока, зато што их је на пут, дан раније од планираног, потерао ураган Сенди… Десант на Београд ове две водеће даме евроатлантске дипломатије, америчке државне секретарке и ЕУ комесарке за спољне послове, протекао је у ведром расположењу и речима подршке и охрабрења, од којих умало – умало – да не приметимо да нам је поручено да о Косову и Метохији убудуће смемо само да певамо (ако се те песме не будемо стидели), а да је на ту поруку овим двема дама, које су нам долетеле уочи Ноћи вештица, одговорено да је Србији остала још само једна „црвена линија“, формално (не)признавање независности Косова. Што ће рећи да су преостале „црвене линије“ – од одбране српских институција на северу Космета до поштовања уставне одредбе о јединству територије Републике Србије и учлањења Косова у Уједињене нације – изгледа, већ постале сасвим ружичасте… Наравно, све у име европског пута Србије.

СРЧАНА ПОДРШКА Какве су, дакле, поруке, а какве захтеве Хилари Клинтон и Кетрин Ештон овог уторка донеле у Београд? Оно што је сигурно, те се поруке нимало нису разликовале од прошлонедељне поруке њихове подршке резолуцији Скупштини Косова, која наводи да би „дијалог (Београда и Приштине) и његови резултати требало да буду у складу са суверенитетом Косова, међународним субјективитетом, територијалним интегритетом и унутрашњим – јединственим уставним поретком Косова“; каква порука Приштини, такви су морали да буду и захтеви Београду.
А то сигурно, ма, несумњиво, значи да су њих две у Србију заиста дошле да би донеле „афирмацију и подршку“ ономе што смо урадили „на плану даљих европских интеграција“ (Бранко Ружић, председник Извршног одбора СПС-а), да би донеле „поруке подршке, а не ултиматум“ (Иван Вејвода), да би својом посетом „демонстрирале две ствари – подршку европском путу Србије и охрабрење да Србија и даље у ЕУ види циљ развоја европског друштва“ (Предраг Симић), да би пружиле „неминовну подршку влади и председнику Србије у европским интеграцијама“, а никако да би нас притискале на било шта, као што неки сумњају (Владимир Петровић, амбасадор Србије у САД-у)… Иначе, овакав је хор тумачења разлога заједничког доласка секретарке и комесарке уследио пошто је Мајкл Кирби, амерички амбасадор у Београду, као диригент дао знак хору да почне да пева, рекавши да посета „представља пример блиске сарадње са Србијом“, и да „није притисак на Владу Србије“.
Тако да су, све у свему, оне уистину дошле да би нас подржале; подржале да ишчупамо сопствено срце. Или, како је то „Политика“ маестрално сумирала на насловној страни ове среде „Србија, Америка и ЕУ на истом задатку“.
Па, какав је то задатак који делимо са Америком и ЕУ? Задатак је, у његовим општим цртама, делом разоткривен на званичној конференцији за новинаре после састанка премијера Србије Ивице Дачића и председника Србије Томислава Николића са Кетрин Ештон и Хилари Клинтон (којој Николић није присуствовао, како је објашњено, из протоколарних разлога); нешто детаљније, разоткривен је у неформалном сусрету званичника Стејт департмента са новинарима у Вашингтон, пред полазак државне секретарке Клинтон на балканску турнеју. А понешто се, из свега изговореног, да и прочитати између редова, који ће нам постати много јаснији у времену које долази, а нарочито ако нам то време подари и неки нови „Викиликс“, који је онако детаљно и сурово раскринкао лажи косметске политике режима Бориса Тадића.

(НЕ)ПОЖЕЉНИ ПОСРЕДНИК Основни захтев Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, који су оне јавно изнеле, јесте да дијалог Београда и Приштине о „нормализацији односа“ мора да буде настављен. Примена досад постигнутих бриселских споразума се, наравно, подразумева.
Е, сад, о каквом је дијалогу ту реч, разјаснила је Хилари Клинтон дан после Београда, у Приштини: „Противимо се сваком разговору о промени граница или поновном отварању питања независности Косова. О томе не може бити разговора.“ Па је тај став још и додатно утврдила: „За мене, моју породицу и за моје америчке суграђане, то је више од спољнополитичког питања. То је лично питање.“ А Кетрин Ештон је на то имала само да примети да ће, у састанцима Београда и Приштине који следе, ЕУ „тесно сарађивати“ са (оваквим) Сједињеним Америчким Државама…
Шта ово има да значи? Значи да Србија има да прихвати независност Косова, и једино о чему може да се преговара, јесу модалитети успостављања ове независности кроз „нормализацију односа“ Србије и Косова. Зато што обе ове државе, је л’, имају сопствену европску перспективу…
Имајући ово у виду, јасно је зашто је Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије, оценио да је Европска унија „потпуно непожељан, неприхватљив и пристрасан посредник у дијалогу Београда и Приштине“. „ЕУ нас‚бомбардује‘ преко својих званичника, долазили они из Берлина, Лондона, Брисела… са ставом да је то питање решено и да нас на крају пута чека формално признање независности, а пре тога потпуна нормализација односа између Косова и Србије“, рекао је Коштуница.

[restrictedarea] Премијер Дачић је, пак, рекао нешто сасвим другачије:„Нећемо признати овако проглашену независност Косова, али учинићемо све да нормализујемо односе с Приштином ради заједничке интеграције у Европску унију.“
Овај је скандалозни део Дачићеве изјаве, после састанка са првим дамама евроатлантске дипломатије – о заједничкој интеграцији државе Србије и државе Косово у Европску унију, јер се у Унију интегришу државе, а не њихове (одметнуте) покрајине – остао потпуно незапажен. Но, треба ли то да нас чуди, кад се и данас ради, као што се радило и у протекле четири године, на томе да нам Космет одузму, а да ми то и не приметимо?
Шта, заправо, значи дијалог о нормализацији односа, а да се при том о статусу Косова не сме разговарати, најдетаљније је открио Енвер Хоџај, министар спољних послова „Косова“:„Питања као што су независност, суверенитет, међународни субјективитет, унутрашње уставно уређење су затворене теме једном и заувек. Али, за нас је важно да у процесу нормализације односа први циљ буде гашење илегалних безбедносних структура, полиције и парамилитарних формација на северу Косова, и све до међусобног признања, што би требало да буде коначна фаза нормализације односа две независне и суверене државе.“ Хоџај је, штавише, „Радију Слободна Европа“ потврдио и да је са Кетрин Ештон већ договорена (таква) агенда предстојећих разговора Хашима Тачија и Ивице Дачића, као и временски рокови „о ономе о чему би требало дискутовати. Пошто нисам у стању да поделим све детаље агенде, рећи ћу вам само да је на специфичан начин поменуто да је на првом месту уклањање илегалних безбедносних структура и полиције са севера, па све до учлањења Косова у међународне организације. Поменуто је и отварање канцеларија за везу у Приштини и Београду. Мислим да таква агенда иде у прилог нормализацији односа, али има и других тема.“

ПРИСТАНАК БЕОГРАДА Да ли је могуће да је, пристанком на дијалог о нормализацији односа с Приштином, Београд заправо пристао на све ово? И да нам то не саопштава, држећи нас у заблуди да се, уместо за српски Космет, у Бриселу бори за изградњу независног „Косова“?
Ове су Хоџајеве тврдње, на нашу велику жалост, по свој прилици истините. Њихову потврду, наиме, проналазимо у речима званичника америчког Стејт департмента – отворено, на интернет сајту тог департмента – али делом и у речима председника Србије Томислава Николића, изговореним ове среде увече на РТС-у.
Високи званичник Стејт департмента, чији је идентитет остао сакривен у договору са присутним извештачима, одржао је у петак 26. октобра, уочи поласка Хилари Клинтон на балканску турнеју, брифинг за вашингтонске новинаре. Говорио је о „незавршеним пословима“ и „заједничком САД и европском пројекту“ на Балкану. Клинтонова у Србију и на Косово одлази, рекао је овај званичник, да би „охрабрила конкретне кораке који ће им обома омогућити напредак ка чланству у Европској унији“. „Европски лидери јасно су рекли да држава не може да приступи Европској унији ако јој границе нису признате, ако су отворене“, открио је, откривши приде и пажљиво чувану тајну: „Ова нова Влада Србије потписала је IBM договор (о интегрисаном управљању границом, који и на Јариње и Брњак, прелазе на северу Космета, доводи приштинске царинике и полицајце). То би још требало да буде имплементирано, али они су начинили корак напред када су га потписали и поднели га.“
Успостављање границе између Србије и Косова је, како „Печат“ сазнаје, и био један од захтева које су Хилари Клинтон и Кетрин Ештон изнеле овог уторка у Београду. А када се успостави граница, колико смо далеко од испуњења захтева Европске комисије за поштовањем територијалног интегритета независног Косова? Зато нам најпре и траже границу, наравно.
А шта још хоће? „Север државе остаје важан изазов (…) и препрека мирољубивим односима између две земље, и препрека на путу Србије ка Европској унији.“ Такође, „Србија не може да приступи Европској унији док год одржава безбедносно присуство и оно што се обично назива паралелним институцијама на Косову. И то је засигурно и став Сједињених Држава. Ми признајемо читаво Косово и његов територијални интегритет (…) Али се противимо присуству ових паралелних институција којима управља Београд, које финансира Београд.“ Које су то паралелне институције, занимало је присутне новинаре. Ево одговора: „Већином болница и школа, па чак и судова у једном делу, верујемо, управља се и финансира из Београда. И то је очигледно несагласно са суверенитетом и територијалним интегритетом Косова.“
„И не само то“, наставио је овај званичник Стејт департмента да предочава позицију Вашингтона и Брисела, „него се то ради и на нетранспарентан начин“. А онда и захтев Београду, у оквиру дијалога о нормализацији односа: „Тако да, у иницијалној фази овог дијалога, надамо се једноставној транспарентности око тога шта се догађа на северу.“
Овде прекидамо америчког званичника, и реч дајемо председнику Србије. Он је, гостујући на РТС-у, потврдио да су гошће тражиле ову транспарентност: „Од нас је јуче тражено отворено финансирање, и јесте отворено, биће ту много ствари, сваки грађанин мора да зна колико новца одлази на Косово и Метохију.“
А сад се враћамо званичнику Стејт департмента. Јер је он објаснио и шта следи за овом транспарентношћу, за коју је ионако рекао да припада иницијалној, почетној фази дијалога: „То је пут ка стварном решавању проблема.“ То јест, ка укидању ових веза са Београдом које су „очигледно несагласне са суверенитетом и територијалним интегритетом Косова“.
И још један захтев, откривен у овом брифингу:„Немамо никакву сумњу да српске безбедносне снаге настављају да постоје и да улазе на северно Косово, што такође мора да буде разјашњено (…) То, понављам, није одржива ситуација. Тако да је јасно да ће то бити још једно од питања које ће секретарка желети да покрене када буде у Србији.“
На све ове захтеве, који су већ изручени или ће нам тек бити изручени по главама, премијер Ивица Дачић одговорио је баш оштро: „Имамо своју црвену линију, а она гласи да нема признања независности Косова.“ Рекао је ово пре састанка са евроатлантским дамама, и поновио после тог састанка. Значи ли то да ниједну другу црвену линију, заиста, више немамо? И да ће, у наставку дијалога о нормализацији односа, Србија остати без својих институција на Космету, али ће зато добити државну границу на Јарињу и Брњаку? И да ће „Косово“ добити и канцеларију у Београду и столицу у Уједињеним нацијама?
Ако је тако, ако је у светлу свих ових америчко-европских захтева Србија једино имала да каже да неће формално признати независност Косова (премда и Хоџај, али и бројни европски званичници тврде да ће нам и то доћи на ред, само ако будемо стрпљиви и упорни), шта ћемо са оним што је – подсећамо на то још једном – председник Србије Томислав Николић изговорио после свог њујоршког састанка са Кетрин Ештон? А рекао је да „Србија не може да вуче потезе који воде ка признавању независности Косова“, а да би „укидање локалне власти и судова на северу Косова водило ка томе“, те да смо „стигли до краја са испуњавањем захтева којима бисмо се приближили признавању независности“. Колико заиста вреди његова реч, знаћемо, можда, већ следеће недеље када ће, како је најавио, са српске преговарачке платформе бити скинута ознака државне тајне, и платформа подељена и са опозицијом и са српском јавношћу.

[/restrictedarea]