Desant na Beograd

Piše Nikola Vrzić

Ako već „ne može biti razgovora“ o „promeni granica ili ponovnom otvaranju pitanja nezavisnosti Kosova“, kao što je Hilari Klinton rekla u Prištini, o čemu će to u nastavku političkog dijaloga s Prištinom, pod pokroviteljstvom EU i SAD-a, uopšte razgovarati zvanični Beograd? O daljoj srpskoj pomoći u izgradnji nezavisne kosovske države ili o „zajedničkoj integraciji u Evropsku uniju“, kako to reče naš premijer Ivica Dačić?!

Hilari Klinton i Ketrin Ešton doputovale su u Beograd dan uoči Noći veštica. Dan pre roka, zato što ih je na put, dan ranije od planiranog, poterao uragan Sendi… Desant na Beograd ove dve vodeće dame evroatlantske diplomatije, američke državne sekretarke i EU komesarke za spoljne poslove, protekao je u vedrom raspoloženju i rečima podrške i ohrabrenja, od kojih umalo – umalo – da ne primetimo da nam je poručeno da o Kosovu i Metohiji ubuduće smemo samo da pevamo (ako se te pesme ne budemo stideli), a da je na tu poruku ovim dvema dama, koje su nam doletele uoči Noći veštica, odgovoreno da je Srbiji ostala još samo jedna „crvena linija“, formalno (ne)priznavanje nezavisnosti Kosova. Što će reći da su preostale „crvene linije“ – od odbrane srpskih institucija na severu Kosmeta do poštovanja ustavne odredbe o jedinstvu teritorije Republike Srbije i učlanjenja Kosova u Ujedinjene nacije – izgleda, već postale sasvim ružičaste… Naravno, sve u ime evropskog puta Srbije.

SRČANA PODRŠKA Kakve su, dakle, poruke, a kakve zahteve Hilari Klinton i Ketrin Ešton ovog utorka donele u Beograd? Ono što je sigurno, te se poruke nimalo nisu razlikovale od prošlonedeljne poruke njihove podrške rezoluciji Skupštini Kosova, koja navodi da bi „dijalog (Beograda i Prištine) i njegovi rezultati trebalo da budu u skladu sa suverenitetom Kosova, međunarodnim subjektivitetom, teritorijalnim integritetom i unutrašnjim – jedinstvenim ustavnim poretkom Kosova“; kakva poruka Prištini, takvi su morali da budu i zahtevi Beogradu.
A to sigurno, ma, nesumnjivo, znači da su njih dve u Srbiju zaista došle da bi donele „afirmaciju i podršku“ onome što smo uradili „na planu daljih evropskih integracija“ (Branko Ružić, predsednik Izvršnog odbora SPS-a), da bi donele „poruke podrške, a ne ultimatum“ (Ivan Vejvoda), da bi svojom posetom „demonstrirale dve stvari – podršku evropskom putu Srbije i ohrabrenje da Srbija i dalje u EU vidi cilj razvoja evropskog društva“ (Predrag Simić), da bi pružile „neminovnu podršku vladi i predsedniku Srbije u evropskim integracijama“, a nikako da bi nas pritiskale na bilo šta, kao što neki sumnjaju (Vladimir Petrović, ambasador Srbije u SAD-u)… Inače, ovakav je hor tumačenja razloga zajedničkog dolaska sekretarke i komesarke usledio pošto je Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, kao dirigent dao znak horu da počne da peva, rekavši da poseta „predstavlja primer bliske saradnje sa Srbijom“, i da „nije pritisak na Vladu Srbije“.
Tako da su, sve u svemu, one uistinu došle da bi nas podržale; podržale da iščupamo sopstveno srce. Ili, kako je to „Politika“ maestralno sumirala na naslovnoj strani ove srede „Srbija, Amerika i EU na istom zadatku“.
Pa, kakav je to zadatak koji delimo sa Amerikom i EU? Zadatak je, u njegovim opštim crtama, delom razotkriven na zvaničnoj konferenciji za novinare posle sastanka premijera Srbije Ivice Dačića i predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa Ketrin Ešton i Hilari Klinton (kojoj Nikolić nije prisustvovao, kako je objašnjeno, iz protokolarnih razloga); nešto detaljnije, razotkriven je u neformalnom susretu zvaničnika Stejt departmenta sa novinarima u Vašington, pred polazak državne sekretarke Klinton na balkansku turneju. A ponešto se, iz svega izgovorenog, da i pročitati između redova, koji će nam postati mnogo jasniji u vremenu koje dolazi, a naročito ako nam to vreme podari i neki novi „Vikiliks“, koji je onako detaljno i surovo raskrinkao laži kosmetske politike režima Borisa Tadića.

(NE)POŽELJNI POSREDNIK Osnovni zahtev Hilari Klinton i Ketrin Ešton, koji su one javno iznele, jeste da dijalog Beograda i Prištine o „normalizaciji odnosa“ mora da bude nastavljen. Primena dosad postignutih briselskih sporazuma se, naravno, podrazumeva.
E, sad, o kakvom je dijalogu tu reč, razjasnila je Hilari Klinton dan posle Beograda, u Prištini: „Protivimo se svakom razgovoru o promeni granica ili ponovnom otvaranju pitanja nezavisnosti Kosova. O tome ne može biti razgovora.“ Pa je taj stav još i dodatno utvrdila: „Za mene, moju porodicu i za moje američke sugrađane, to je više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje.“ A Ketrin Ešton je na to imala samo da primeti da će, u sastancima Beograda i Prištine koji slede, EU „tesno sarađivati“ sa (ovakvim) Sjedinjenim Američkim Državama…
Šta ovo ima da znači? Znači da Srbija ima da prihvati nezavisnost Kosova, i jedino o čemu može da se pregovara, jesu modaliteti uspostavljanja ove nezavisnosti kroz „normalizaciju odnosa“ Srbije i Kosova. Zato što obe ove države, je l’, imaju sopstvenu evropsku perspektivu…
Imajući ovo u vidu, jasno je zašto je Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, ocenio da je Evropska unija „potpuno nepoželjan, neprihvatljiv i pristrasan posrednik u dijalogu Beograda i Prištine“. „EU nas‚bombarduje‘ preko svojih zvaničnika, dolazili oni iz Berlina, Londona, Brisela… sa stavom da je to pitanje rešeno i da nas na kraju puta čeka formalno priznanje nezavisnosti, a pre toga potpuna normalizacija odnosa između Kosova i Srbije“, rekao je Koštunica.

[restrictedarea] Premijer Dačić je, pak, rekao nešto sasvim drugačije:„Nećemo priznati ovako proglašenu nezavisnost Kosova, ali učinićemo sve da normalizujemo odnose s Prištinom radi zajedničke integracije u Evropsku uniju.“
Ovaj je skandalozni deo Dačićeve izjave, posle sastanka sa prvim damama evroatlantske diplomatije – o zajedničkoj integraciji države Srbije i države Kosovo u Evropsku uniju, jer se u Uniju integrišu države, a ne njihove (odmetnute) pokrajine – ostao potpuno nezapažen. No, treba li to da nas čudi, kad se i danas radi, kao što se radilo i u protekle četiri godine, na tome da nam Kosmet oduzmu, a da mi to i ne primetimo?
Šta, zapravo, znači dijalog o normalizaciji odnosa, a da se pri tom o statusu Kosova ne sme razgovarati, najdetaljnije je otkrio Enver Hodžaj, ministar spoljnih poslova „Kosova“:„Pitanja kao što su nezavisnost, suverenitet, međunarodni subjektivitet, unutrašnje ustavno uređenje su zatvorene teme jednom i zauvek. Ali, za nas je važno da u procesu normalizacije odnosa prvi cilj bude gašenje ilegalnih bezbednosnih struktura, policije i paramilitarnih formacija na severu Kosova, i sve do međusobnog priznanja, što bi trebalo da bude konačna faza normalizacije odnosa dve nezavisne i suverene države.“ Hodžaj je, štaviše, „Radiju Slobodna Evropa“ potvrdio i da je sa Ketrin Ešton već dogovorena (takva) agenda predstojećih razgovora Hašima Tačija i Ivice Dačića, kao i vremenski rokovi „o onome o čemu bi trebalo diskutovati. Pošto nisam u stanju da podelim sve detalje agende, reći ću vam samo da je na specifičan način pomenuto da je na prvom mestu uklanjanje ilegalnih bezbednosnih struktura i policije sa severa, pa sve do učlanjenja Kosova u međunarodne organizacije. Pomenuto je i otvaranje kancelarija za vezu u Prištini i Beogradu. Mislim da takva agenda ide u prilog normalizaciji odnosa, ali ima i drugih tema.“

PRISTANAK BEOGRADA Da li je moguće da je, pristankom na dijalog o normalizaciji odnosa s Prištinom, Beograd zapravo pristao na sve ovo? I da nam to ne saopštava, držeći nas u zabludi da se, umesto za srpski Kosmet, u Briselu bori za izgradnju nezavisnog „Kosova“?
Ove su Hodžajeve tvrdnje, na našu veliku žalost, po svoj prilici istinite. Njihovu potvrdu, naime, pronalazimo u rečima zvaničnika američkog Stejt departmenta – otvoreno, na internet sajtu tog departmenta – ali delom i u rečima predsednika Srbije Tomislava Nikolića, izgovorenim ove srede uveče na RTS-u.
Visoki zvaničnik Stejt departmenta, čiji je identitet ostao sakriven u dogovoru sa prisutnim izveštačima, održao je u petak 26. oktobra, uoči polaska Hilari Klinton na balkansku turneju, brifing za vašingtonske novinare. Govorio je o „nezavršenim poslovima“ i „zajedničkom SAD i evropskom projektu“ na Balkanu. Klintonova u Srbiju i na Kosovo odlazi, rekao je ovaj zvaničnik, da bi „ohrabrila konkretne korake koji će im oboma omogućiti napredak ka članstvu u Evropskoj uniji“. „Evropski lideri jasno su rekli da država ne može da pristupi Evropskoj uniji ako joj granice nisu priznate, ako su otvorene“, otkrio je, otkrivši pride i pažljivo čuvanu tajnu: „Ova nova Vlada Srbije potpisala je IBM dogovor (o integrisanom upravljanju granicom, koji i na Jarinje i Brnjak, prelaze na severu Kosmeta, dovodi prištinske carinike i policajce). To bi još trebalo da bude implementirano, ali oni su načinili korak napred kada su ga potpisali i podneli ga.“
Uspostavljanje granice između Srbije i Kosova je, kako „Pečat“ saznaje, i bio jedan od zahteva koje su Hilari Klinton i Ketrin Ešton iznele ovog utorka u Beogradu. A kada se uspostavi granica, koliko smo daleko od ispunjenja zahteva Evropske komisije za poštovanjem teritorijalnog integriteta nezavisnog Kosova? Zato nam najpre i traže granicu, naravno.
A šta još hoće? „Sever države ostaje važan izazov (…) i prepreka miroljubivim odnosima između dve zemlje, i prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji.“ Takođe, „Srbija ne može da pristupi Evropskoj uniji dok god održava bezbednosno prisustvo i ono što se obično naziva paralelnim institucijama na Kosovu. I to je zasigurno i stav Sjedinjenih Država. Mi priznajemo čitavo Kosovo i njegov teritorijalni integritet (…) Ali se protivimo prisustvu ovih paralelnih institucija kojima upravlja Beograd, koje finansira Beograd.“ Koje su to paralelne institucije, zanimalo je prisutne novinare. Evo odgovora: „Većinom bolnica i škola, pa čak i sudova u jednom delu, verujemo, upravlja se i finansira iz Beograda. I to je očigledno nesaglasno sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom Kosova.“
„I ne samo to“, nastavio je ovaj zvaničnik Stejt departmenta da predočava poziciju Vašingtona i Brisela, „nego se to radi i na netransparentan način“. A onda i zahtev Beogradu, u okviru dijaloga o normalizaciji odnosa: „Tako da, u inicijalnoj fazi ovog dijaloga, nadamo se jednostavnoj transparentnosti oko toga šta se događa na severu.“
Ovde prekidamo američkog zvaničnika, i reč dajemo predsedniku Srbije. On je, gostujući na RTS-u, potvrdio da su gošće tražile ovu transparentnost: „Od nas je juče traženo otvoreno finansiranje, i jeste otvoreno, biće tu mnogo stvari, svaki građanin mora da zna koliko novca odlazi na Kosovo i Metohiju.“
A sad se vraćamo zvaničniku Stejt departmenta. Jer je on objasnio i šta sledi za ovom transparentnošću, za koju je ionako rekao da pripada inicijalnoj, početnoj fazi dijaloga: „To je put ka stvarnom rešavanju problema.“ To jest, ka ukidanju ovih veza sa Beogradom koje su „očigledno nesaglasne sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom Kosova“.
I još jedan zahtev, otkriven u ovom brifingu:„Nemamo nikakvu sumnju da srpske bezbednosne snage nastavljaju da postoje i da ulaze na severno Kosovo, što takođe mora da bude razjašnjeno (…) To, ponavljam, nije održiva situacija. Tako da je jasno da će to biti još jedno od pitanja koje će sekretarka želeti da pokrene kada bude u Srbiji.“
Na sve ove zahteve, koji su već izručeni ili će nam tek biti izručeni po glavama, premijer Ivica Dačić odgovorio je baš oštro: „Imamo svoju crvenu liniju, a ona glasi da nema priznanja nezavisnosti Kosova.“ Rekao je ovo pre sastanka sa evroatlantskim damama, i ponovio posle tog sastanka. Znači li to da nijednu drugu crvenu liniju, zaista, više nemamo? I da će, u nastavku dijaloga o normalizaciji odnosa, Srbija ostati bez svojih institucija na Kosmetu, ali će zato dobiti državnu granicu na Jarinju i Brnjaku? I da će „Kosovo“ dobiti i kancelariju u Beogradu i stolicu u Ujedinjenim nacijama?
Ako je tako, ako je u svetlu svih ovih američko-evropskih zahteva Srbija jedino imala da kaže da neće formalno priznati nezavisnost Kosova (premda i Hodžaj, ali i brojni evropski zvaničnici tvrde da će nam i to doći na red, samo ako budemo strpljivi i uporni), šta ćemo sa onim što je – podsećamo na to još jednom – predsednik Srbije Tomislav Nikolić izgovorio posle svog njujorškog sastanka sa Ketrin Ešton? A rekao je da „Srbija ne može da vuče poteze koji vode ka priznavanju nezavisnosti Kosova“, a da bi „ukidanje lokalne vlasti i sudova na severu Kosova vodilo ka tome“, te da smo „stigli do kraja sa ispunjavanjem zahteva kojima bismo se približili priznavanju nezavisnosti“. Koliko zaista vredi njegova reč, znaćemo, možda, već sledeće nedelje kada će, kako je najavio, sa srpske pregovaračke platforme biti skinuta oznaka državne tajne, i platforma podeljena i sa opozicijom i sa srpskom javnošću.

[/restrictedarea]