ŽELJKO CVIJANOVIĆ: VREME ODLUKE ILI MESEC U KOME ĆEMO ZNATI ŠTA JE PUT SRPSKE VLADE

U Srbiji – sve sam bliži tome – kuva. U njoj ističe vreme čak i velikim silama, i šta uopšte da u tako delikatnim prilikama za sebe kaže i čemu da se nada slaba srpska vlada. Biće to jesen i zima o kojima će pričati oni koji prežive.

Poruke koje dolaze iz Vašingtona kažu da se Kosovo mora rešiti sada i odmah. Ohrabren time, čak i Hašim Tači – koga Vašington drži na kratkom užetu – preti nasiljem Srbima na severu pokrajine, tvrdeći, isto kao i njegovi mentori, da je vreme isteklo. Sa druge strane, kao čovek kome su strast i mržnja pobedili inteligenciju (o njegovom patriotizmu beznadežno je govoriti), Borko Stefanović, sluteći tajfun koji se spušta na naše krajeve, bedno seiri podsećajući novu vlast da će morati na Kosovu da daje i više nego što je davao on. U takvim okolnostima za srpsku vladu ne postoji dobro rešenje, možda čak ni rešenje uopšte. Ako bi htela da brani Kosovo u trenutku kada grčevito pokušava da spreči kolaps državnih finansija, ona za to nema resurse, ni poliitčke, ni diplomatske, ni finanijske, o vojnim da se i ne govori. Ako bi htela da digne ruke od Kosova i usliši američku volju, teško da bi i to mogla, a da se barem ne pocepa ako ne i nešto gore, ponajmanje bi to mogla za tako kratko vreme. Bude li pak htela da, kao prethodnici, kombinuje popustljivost i odbranu, biće to verovatno najgore rešenje jer će joj svi meriti ono što im je uskratila, a ne ono što im je dala, tako da će protiv sebe imati baš sve.

RAZLOG AMERIČKE I RUSKE ŽURBE A, analizirajući poruke iz Vašingtona, sve je izvesnije da oni ne samo da nemaju nameru da čekaju već će, jednako se čini, još manje birati sredstva nego ranije da dođu do onog što im treba. Malima poput Srbije – izbušenim beznađem, bedom i petom kolonom – niti je lako niti korisno da shvate razloge američke žurbe. Ali, ako se saglasimo da insistiranje američkih činovnika na Kosovu jeste klin zabijen u stopalo saradnje pravoslavnih naroda evropskog Istoka i Jugoistoka, koji onemogućava njihovo bliže povezivanje, i ako se saglasimo da od izbijanja svetske ekonomske krize ta saradnja sve više postaje imperativ, čak i za verne američke partnere poput Rumunije i Bugarske – tada su američki pritisak i cajtnot razumljiviji.

Jer, osim Srbije, ozbiljno kuva i Makedonija, dok je grčka evropska eksplozija sve izvesnija. Američki namesnik na tom delu Balkana – Turska – koliko god zemlja snažne ekspanzije, suviše je zauzeta unutrašnjim problemima, Sirijom i zemljama „arapskog proleća“, gde nastoji da nametne svoj model „proameričkog islamizma“. Ona ima snage da, podižući svoje klijente u ovom delu sveta, izazove destabilizaciju u regionu, ali za neku kreativniju akciju, dublji ulazak i kontrolu regiona – ne. Konačan razlog američke žurbe jeste njihovo razumevanje da sa Sirijom nedopustivo kasne zbog neočekivanog Asadovog otpora i da Rusija takođe pokazuje jednake znakove žurbe na Balkanu, kao i znakove inicijative – pre svega reč je o planiranom početku izgradnje strateškog projekta Južni tok.

Rusija obnavlja svoju staru finansijsku ponudu Srbiji, ali ovaj put, za razliku od vremena kada je adresa za tu ponudu bio Boris Tadić, sa mnogo više doživljaja sebe kao imperije i mnogo manje poverenja, dajući svojim verolomnim srpskim sagovornicima i mnogo manje vremena. Naime, prethodne ruske ponude pre svega bile su bazirane na ekonomskoj saradnji, iz koje je vremenom trebalo da se razvije i vojna a iz toga i ozbiljno strateško partnerstvo. Ovaj put, međutim, na stolu je vojna saradnja, o kojoj će Srbija morati da se izjasni veoma brzo, posle čega će ići sporazum o strateškom parnerstvu, da bi se posle svega toga ekonomska saradnja podrazumevala. Na taj način ne samo da je skraćen rok za srpsko izjašnjavanje već i sam proces razvoja planirane saradnje od početnih oblika do tačke iz koje se ne može nazad.

Na taj način Rusija, koja je na neodređeno vreme izgubila Bugarsku iz zone svog političkog uticaja, pokazuje koliko joj je do Srbije ipak stalo. Tu, naravno, nikad ne treba gubiti iz vida to da Rusija neće ratovati sa Zapadom za Srbiju, posebno ne na Kosovu, kao i da je prag ruske spremnosti za sukobljavanje sa Zapadom oko Srbije mnogo manji od vašingtonskog. Ta činjenica je veoma važna zbog toga što niko ne treba da misli kako je srpskoj političkoj klasi moguće da stavi srpsku sudbinu u ruke Rusije i liši se svake odgovornosti za nju.

Propagandni napisi u srpskim medijima, čiji cilj je da da kompromituje saradnja Beograda sa Moskvom, u manjem delu čak i u nemačkim, pokazuju da se iz evropskih prestonica ne gleda blagonaklono na tu saradnju. Istina, bez obzira na povremena zaklinjanja u evropski put i izigravanje kulisa za rasističke vodvilje Jelka Kacina, evroentuzijazam u srpskoj vlasti je u radikalnom opadanju, taman onoliko koliko među njima rastu strah od Amerike i nada u Rusiju.

DVE ODLUKE Zato će prva polovina septembra doneti neke bitne odgovore, pre svega onaj hoće li Srbija smeti da pređe liniju saradnje sa Rusijom, i to, naravno, uz ozbiljne ruske političke uslove, koji se u prozapadnoj štampi opisuju kao imperijalni, dok mi se čini da je sve što je u njima imperijalno tek to da imperija sebi ne sme da dozvoli to da bude iskorištena i odbačena, što će reći da se ruski uslovi najviše tiču političkog obezbeđenja njihove pomoći Srbiji.

Drugo pitanje na koje ćemo dobiti odgovor glasi: hoće li Srbija i koliko braniti Kosovo. Naravno, u ova dva pitanja sadržana su sva ostala – od ekonomije, preko bezbednosti, sve do kulture i izbora dominantnog društvenog modela.

Naravno, pitanje saradnje sa Rusjom, koje će biti zaključeno do 14. deptembra, kada će se Tomislav Nikolić i Vladimir Putin videti u Sočiju, možda i nije najvažnije, ali će odrediti sva druga, pa i pitanje odbrane Kosova. Ako Srbija zaključi sa Rusijim sporazum o vojnoj saradnji (naoružavanje i zajednički poslovi u namenskoj industriji), kao i o ruskoj finansijskoj pomoći, pa makar uporedo i napravila novi aranžman sa MMF, tada bi njena snaga za odbranu Kosova bila veća, tada bi imala mnogo veću slobodu da promeni svoj pogubni ekonomski model i da krene putem svoje državne obnove i diskonitinuiteta sa svojim prethodnicima.

Otuda taj ruski novac nema samo svoju finansijsku vrednost, pa neće baš biti vrhunac pameti meriti ga time šta se sve za njega može kupiti i kolike će biti kamate na taj državni kredit. Politička vrednost tog novca iz navedenih razloga biće mnogo veća, i mogla bi se izmeriti na sledeći način. Ukoliko uđe u taj aranžman, Srbija stiče šansu da se izvuče, ali i otvara nove rizike od zapadne odmazde. Rečju, Srbija sa Rusijom ima šansu da se izvuče, ali i da propadne; bez nje sve postaje izvesno – njena vlada biće vlada kontinuiteta, Kosovo neće moći da brane čak i kad bi to hteli, komadanje će se nastaviti, propadanje produbiti a svaka sledeća šansa za čupanje će nas naći mnogo slabije i još razvaljenije.

Svoje velike odluke petooktobarska Srbija redovno je nastojala je da odloži, sve dok se u vremenskoj iznudici i pod pritiskom nije opredeljivala za ono najgore. Ovaj put, međutim, vremena neće biti: niti će ga Srbiji dati oni koji očekuju njeno izjašnjavanje, niti ga ona, ovako propala, opljačkana i očerupana ima.

Naravno, te događaje Srbija će dočekati nespremna: njen javni prostor još uvek kontrolišu protivnici diskontinuiteta, u njenoj vlasti sudaraju se oni koji su za zaokret i oni koji su za nastavak utabanog evroatlantskog puta, uticaj žutih u državi još uvek je veći nego ijedne stranke posle izgubljenih izbora ikada. Mada, treba biti pošten pa reći – i da je vlada bila brža i ažurnija u uspostavljanju svog autoriteta, teško da bi Srbija bila mnogo spremnija za pritiske koji je čekaju.

Na kraju, posle svega toga možda će Srbija ostati ista – nažalost, treba li reći – ali njena vlada sigurno neće. Makar utoliko što ćemo svi jasno znati za koji put se opredelila.

Izvor: http://www.standard.rs