Андреј ШЕРИХОВ: ТУРСКИ ВИРАЖИ У СПОЉОЈ ПОЛИТИЦИ

Догађаји у вези са Сиријом су за турску спољну политику постали озбиљно искушење. У суштини, Турска сада полаже испит о способности да прати свој стратешки план прелаза са нивоа регионалне на ниво светске државе, који је она сама прогласила пре две године…
У Анкари су сигурни да Турска поседује све потребне ресурсе за решавање таквог задатка. Према томе како турско руководство види улогу и место њихове земље на међународној арени Турска до 2023.године (тј. до стогодишњице формирања Турске републике) треба да уђе у Европску унију, са суседним земљама – у интеграциона удружења у сфери економије и безбедности , да постане најбитнија држава у вези са одржавањем регионалног реда, да игра главну улогу у међународним организацијама и да буде у десет водећих светских економија. Те планове, без обзира на њихову амбициозност, уопште не треба сматрати за претерано фантастичне.
Тенденције које су се појавиле у регионалној политици Турске крајем прве деценије двадесет првог века су се оштро исказале у вези са инцидентом са „Флотом слободе“ и поступцима Израела у мају 2010.године. Тачније – управо је тај инцидент постао повратна тачка после које је постала очигледна промена доктриналних погледа на место и улогу Турске у региону. Уосталом, и до тада се примећивало да у политици Ердогана – Гула (премијера и председника Турске Републике), засноване на доктрини неоосманизма, остаје све мање места за оријентацију на некадашњу тесну сарадњу са Сједињеним Државама и партнерске односе са Израелом.
Конфликт због „Флоте слободе“ и демонстрација нове регионалне политике коју је извела Анкара, а која је дошла одмах после тога, утицали су на многе важне регионалне и светске процесе. Пре свега – тада је Турску врло активно подржао Иран. Доцније гласање Турске против резолуције о иранском нуклеарном програму изазвало је протест Вашингтона и озбиљну забринутост Европе.
„Арапске револуције“ до којих је затим дошло су ситуацију само оснажиле, јер је Анкара арапском свету приказала своју концепцију „Турског пута“, пута мирне револуције која се заснива на исламским вредностима, и коју подржава Техеран са својим полугама утицаја на шиите. То је истовремено изазвало активност радикалних исламских групација које подржава Иран, пре свих ХАМАС-а и „Хезболаха“.
Пошто је Русија из пројекта „Плави ток-2“ искључила Израел, и затим се договорила о пробијању руског „Јужног тока“ кроз ексклузивну економску зону Турске, то је омогућило да се говори о још једном правцу у новој турској спољној политици – о зближавању Анкаре са Москвом.
У току скорашње посете Москви турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је изјавио да је председнику РФ Владимиру Путину предложио да размотри приступање Турске Шангајској организацији за сарадњу.
Са једне стране – та усмереност ка зближавању са ШОС-ом, посебно што је она уследила пошто је у јуну ове године Турска добила статус партнера те организације за дијалог, омогућује да се говори о озбиљној транформацији спољнополитичких приоритета Анкаре која одбија досадашње дугачке и неуспешне покушаје да успе у западном правцу,те да почиње да гледа на исток. Са друге стране, поигравање са ШОС-ом може да буде ништа друго до покушај поигравања са Европском унијом. Требало би да Европљани, схватајући да им Турска измиче, постану много причљивији у дијалогу са Анкаром него што су то били до сада, без обзира што су је дуго држали (или су бар они тако мислили) на кратком поводцу обећавајући им чланство у ЕУ.
Међутим, највероватније се ради о трећој варијанти која је непосредно повезана са догађајима у вези са Сиријом. Конкретно, после скандала са турским извиђачким авионом који је оборила сиријска против-ваздушна одбрана, у Турској је почело да се озбиљно говори о томе да ће Запад извршити „изолацију“ Турске, јер не подржава позиве на најхитније предузимање одлучних корака рада решавања „сиријског проблема“. Опште расположење је најбоље изразило турско издање „Yenicag“које је у вези са тим објавило: „Ми придајемо посебан значај постепеном расту изоловања Турске. Непријатељ не жели да види Турску као независну, он тежи да је уситни и раздели. Зато смо ми у спољној политици дужни да будемо једногласни, да говоримо из истог срца, и мислимо једном главом. Пошто је оборен наш авион постало је потпуно јасно да на Западу нисмо успели да пронађемо подршку“.
Турска је у својим „сиријским играма“ са Западом, очигледно, потпуно схватила дубину провалије између њених спољнополитичких амбиција и спремности Европе и САД да те амбиције безусловно подржи“. Дејствујући у зависности од ситуације (а турска спољна политика управо најчешће демонстрира такав приступ, и то ради великог крајњег циља), Анкара активно тражи нове савезнике, али чиме ће се завршити та нова зближавања – рекло би се да није сигурно ни само турско руководство. Тј. то могу да буду и нова стратешка партнерства, па чак и савези, али је исто толико вероватно дауколико се Запад забрине због удаљавања Турске и почне да јој прави уступке, тај процес може да се заврши само гласним изјавама.
Интересантно је да се у време док се премијер Турске Ердоган спремао за сусрет са Владимиром Путином и за изношење својих предлога о придруживању „Шангајској петорки“, у вези са Сиријом је дошло до новог скандала: руководилац МИД-а Турске Давутоглу је, кажу, позвао да због подршке Сирији Русија, Кина и Иран буду изоловане. Истина, МИП Турске је одмах оповргао тврдње да је на заседању „Групе пријатеља Сирије“ руководилац министарства Давутоглу позвао да Русија и Кина буду изоловане. У изјави турског МИП-а је речено: „У иступању нашег министра на заседању нису изговорени називи ни једне земље“. Међутим, реченица Давутоглуа је изговорена, ако је веровати медијима, овако: „Потребно је да се изолују земље, које подржавају сиријски режим“. Наравно, Русија није прозвана по имену, али опште расположење руководиоца турског Министарства иностраних послова, очигледно, није могло, а да не узнемири руску страну.
На крају крајева, анализирајући поступке Анкаре у ситуацији са Сиријом, може да се направи неколико важних закључака.
Прво – Турска се још једном убедила да у НАТО- у нису спремни да беспоговорно задовољавају амбиције Анкаре, а то значи, са гледишта ове последње, да јој алијанса не признаје да је она „одговорна“ за регион, а то жестоко погађа турске тежње ка регионалном вођству. То такође Турску гура према покушају да формира своју регионалну слику тако што ће се зближавати са другим регионалним центрима моћи.
Друго – Анкара увек себи оставља могућност за одступање, тежећи да формира нове односе у „преполовљеној“ варијанти. На економском плану снажан пример за ту тактику представља однос Турске према руском „Јужном току“: пошто је дала дозволу за постављање „Јужног тока“ кроз своју ексклузивну економску зону, Турска се померила у страну од понуде да учествује у пројекту. То на војно-политичком плану значи да нови савезници треба да буду спремни на то, да уколико се ситуација промени – Анкара може и да крене у „рикверц“.
Треће – Турска ће у перспективи да развија и економску, и војну, и војно-техничку сарадњу са апсолутном већином земаља региона, у којима ће се очувати стабилна политичка ситуација. При том је важно да, како и у војној доктрини Турске, тако и у другим доктриналним званичним ставовима и гласно изговореним погледима војно-политичког руководства, ни једна суседна земља није означена као вероватан противник. Међутим, то не значи да, тежећи да постане регионални лидер, Анкара неће искористити у сопственом интересу ситуацију у земљама у којима је дестабилизација могућа. Актуелни догађаји у Сирији су одличан пример за то, баш као и понашање Турске у току „арапских револуција“.
При том у борби за регионално вођство Турска остаје осетљива према иницијативама других снажних играча у региону. За сада се то односи углавном на САД које теже да ојачају своју војно-политичку тежину у Црноморско-Каспијском региону. У даљој перспективи то исто питање може да се појави и у вези са Русијом, уколико би на дневни ред дошло питање формирања војног савеза у коме би се нашле и Турска и Русија, уз јасно разграничење зона одговорности (садашњи Ердоганов предлог о томе да се Турска удружи са „Шангајском петорком“ ми за сада не сматрамо за озбиљан корак према таквом савезу – из свих напред наведених разлога).
Најзад, уз све своје стратешке планове да улог буде „мека снага“ коју ће представљати дипломатија, Анкара свеједно као најефикаснији начин за реализовање основних праваца своје спољне политике види у јачању потенцијала својих оружаних снага. Према убеђењу Анкаре, само снажне војне снаге које су у високом степену бојеве готовости, могу да предухитре појаву војних претњи или да такве претње неутралишу у раној етапи, уз минималне губитке. При том војни буџет Турске расте врло озбиљно: ако је 2005.године он износио 6,8 милијарди долара, 2011.године је око 14,5 милијарди долара, са једном од најснажнијих армија у региону (почетком 2012.године турска армија је бројала око 720 хиљада људи). Тако приче о ослањању на „меку снагу“ за сада треба да се схвате само као теза у објављеним плановима турског руководства.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.