Andrej ŠERIHOV: TURSKI VIRAŽI U SPOLJOJ POLITICI

Događaji u vezi sa Sirijom su za tursku spoljnu politiku postali ozbiljno iskušenje. U suštini, Turska sada polaže ispit o sposobnosti da prati svoj strateški plan prelaza sa nivoa regionalne na nivo svetske države, koji je ona sama proglasila pre dve godine…
U Ankari su sigurni da Turska poseduje sve potrebne resurse za rešavanje takvog zadatka. Prema tome kako tursko rukovodstvo vidi ulogu i mesto njihove zemlje na međunarodnoj areni Turska do 2023.godine (tj. do stogodišnjice formiranja Turske republike) treba da uđe u Evropsku uniju, sa susednim zemljama – u integraciona udruženja u sferi ekonomije i bezbednosti , da postane najbitnija država u vezi sa održavanjem regionalnog reda, da igra glavnu ulogu u međunarodnim organizacijama i da bude u deset vodećih svetskih ekonomija. Te planove, bez obzira na njihovu ambicioznost, uopšte ne treba smatrati za preterano fantastične.
Tendencije koje su se pojavile u regionalnoj politici Turske krajem prve decenije dvadeset prvog veka su se oštro iskazale u vezi sa incidentom sa „Flotom slobode“ i postupcima Izraela u maju 2010.godine. Tačnije – upravo je taj incident postao povratna tačka posle koje je postala očigledna promena doktrinalnih pogleda na mesto i ulogu Turske u regionu. Uostalom, i do tada se primećivalo da u politici Erdogana – Gula (premijera i predsednika Turske Republike), zasnovane na doktrini neoosmanizma, ostaje sve manje mesta za orijentaciju na nekadašnju tesnu saradnju sa Sjedinjenim Državama i partnerske odnose sa Izraelom.
Konflikt zbog „Flote slobode“ i demonstracija nove regionalne politike koju je izvela Ankara, a koja je došla odmah posle toga, uticali su na mnoge važne regionalne i svetske procese. Pre svega – tada je Tursku vrlo aktivno podržao Iran. Docnije glasanje Turske protiv rezolucije o iranskom nuklearnom programu izazvalo je protest Vašingtona i ozbiljnu zabrinutost Evrope.
„Arapske revolucije“ do kojih je zatim došlo su situaciju samo osnažile, jer je Ankara arapskom svetu prikazala svoju koncepciju „Turskog puta“, puta mirne revolucije koja se zasniva na islamskim vrednostima, i koju podržava Teheran sa svojim polugama uticaja na šiite. To je istovremeno izazvalo aktivnost radikalnih islamskih grupacija koje podržava Iran, pre svih HAMAS-a i „Hezbolaha“.
Pošto je Rusija iz projekta „Plavi tok-2“ isključila Izrael, i zatim se dogovorila o probijanju ruskog „Južnog toka“ kroz ekskluzivnu ekonomsku zonu Turske, to je omogućilo da se govori o još jednom pravcu u novoj turskoj spoljnoj politici – o zbližavanju Ankare sa Moskvom.
U toku skorašnje posete Moskvi turski premijer Redžep Tajip Erdogan je izjavio da je predsedniku RF Vladimiru Putinu predložio da razmotri pristupanje Turske Šangajskoj organizaciji za saradnju.
Sa jedne strane – ta usmerenost ka zbližavanju sa ŠOS-om, posebno što je ona usledila pošto je u junu ove godine Turska dobila status partnera te organizacije za dijalog, omogućuje da se govori o ozbiljnoj tranformaciji spoljnopolitičkih prioriteta Ankare koja odbija dosadašnje dugačke i neuspešne pokušaje da uspe u zapadnom pravcu,te da počinje da gleda na istok. Sa druge strane, poigravanje sa ŠOS-om može da bude ništa drugo do pokušaj poigravanja sa Evropskom unijom. Trebalo bi da Evropljani, shvatajući da im Turska izmiče, postanu mnogo pričljiviji u dijalogu sa Ankarom nego što su to bili do sada, bez obzira što su je dugo držali (ili su bar oni tako mislili) na kratkom povodcu obećavajući im članstvo u EU.
Međutim, najverovatnije se radi o trećoj varijanti koja je neposredno povezana sa događajima u vezi sa Sirijom. Konkretno, posle skandala sa turskim izviđačkim avionom koji je oborila sirijska protiv-vazdušna odbrana, u Turskoj je počelo da se ozbiljno govori o tome da će Zapad izvršiti „izolaciju“ Turske, jer ne podržava pozive na najhitnije preduzimanje odlučnih koraka rada rešavanja „sirijskog problema“. Opšte raspoloženje je najbolje izrazilo tursko izdanje „Yenicag“koje je u vezi sa tim objavilo: „Mi pridajemo poseban značaj postepenom rastu izolovanja Turske. Neprijatelj ne želi da vidi Tursku kao nezavisnu, on teži da je usitni i razdeli. Zato smo mi u spoljnoj politici dužni da budemo jednoglasni, da govorimo iz istog srca, i mislimo jednom glavom. Pošto je oboren naš avion postalo je potpuno jasno da na Zapadu nismo uspeli da pronađemo podršku“.
Turska je u svojim „sirijskim igrama“ sa Zapadom, očigledno, potpuno shvatila dubinu provalije između njenih spoljnopolitičkih ambicija i spremnosti Evrope i SAD da te ambicije bezuslovno podrži“. Dejstvujući u zavisnosti od situacije (a turska spoljna politika upravo najčešće demonstrira takav pristup, i to radi velikog krajnjeg cilja), Ankara aktivno traži nove saveznike, ali čime će se završiti ta nova zbližavanja – reklo bi se da nije sigurno ni samo tursko rukovodstvo. Tj. to mogu da budu i nova strateška partnerstva, pa čak i savezi, ali je isto toliko verovatno daukoliko se Zapad zabrine zbog udaljavanja Turske i počne da joj pravi ustupke, taj proces može da se završi samo glasnim izjavama.
Interesantno je da se u vreme dok se premijer Turske Erdogan spremao za susret sa Vladimirom Putinom i za iznošenje svojih predloga o pridruživanju „Šangajskoj petorki“, u vezi sa Sirijom je došlo do novog skandala: rukovodilac MID-a Turske Davutoglu je, kažu, pozvao da zbog podrške Siriji Rusija, Kina i Iran budu izolovane. Istina, MIP Turske je odmah opovrgao tvrdnje da je na zasedanju „Grupe prijatelja Sirije“ rukovodilac ministarstva Davutoglu pozvao da Rusija i Kina budu izolovane. U izjavi turskog MIP-a je rečeno: „U istupanju našeg ministra na zasedanju nisu izgovoreni nazivi ni jedne zemlje“. Međutim, rečenica Davutoglua je izgovorena, ako je verovati medijima, ovako: „Potrebno je da se izoluju zemlje, koje podržavaju sirijski režim“. Naravno, Rusija nije prozvana po imenu, ali opšte raspoloženje rukovodioca turskog Ministarstva inostranih poslova, očigledno, nije moglo, a da ne uznemiri rusku stranu.
Na kraju krajeva, analizirajući postupke Ankare u situaciji sa Sirijom, može da se napravi nekoliko važnih zaključaka.
Prvo – Turska se još jednom ubedila da u NATO- u nisu spremni da bespogovorno zadovoljavaju ambicije Ankare, a to znači, sa gledišta ove poslednje, da joj alijansa ne priznaje da je ona „odgovorna“ za region, a to žestoko pogađa turske težnje ka regionalnom vođstvu. To takođe Tursku gura prema pokušaju da formira svoju regionalnu sliku tako što će se zbližavati sa drugim regionalnim centrima moći.
Drugo – Ankara uvek sebi ostavlja mogućnost za odstupanje, težeći da formira nove odnose u „prepolovljenoj“ varijanti. Na ekonomskom planu snažan primer za tu taktiku predstavlja odnos Turske prema ruskom „Južnom toku“: pošto je dala dozvolu za postavljanje „Južnog toka“ kroz svoju ekskluzivnu ekonomsku zonu, Turska se pomerila u stranu od ponude da učestvuje u projektu. To na vojno-političkom planu znači da novi saveznici treba da budu spremni na to, da ukoliko se situacija promeni – Ankara može i da krene u „rikverc“.
Treće – Turska će u perspektivi da razvija i ekonomsku, i vojnu, i vojno-tehničku saradnju sa apsolutnom većinom zemalja regiona, u kojima će se očuvati stabilna politička situacija. Pri tom je važno da, kako i u vojnoj doktrini Turske, tako i u drugim doktrinalnim zvaničnim stavovima i glasno izgovorenim pogledima vojno-političkog rukovodstva, ni jedna susedna zemlja nije označena kao verovatan protivnik. Međutim, to ne znači da, težeći da postane regionalni lider, Ankara neće iskoristiti u sopstvenom interesu situaciju u zemljama u kojima je destabilizacija moguća. Aktuelni događaji u Siriji su odličan primer za to, baš kao i ponašanje Turske u toku „arapskih revolucija“.
Pri tom u borbi za regionalno vođstvo Turska ostaje osetljiva prema inicijativama drugih snažnih igrača u regionu. Za sada se to odnosi uglavnom na SAD koje teže da ojačaju svoju vojno-političku težinu u Crnomorsko-Kaspijskom regionu. U daljoj perspektivi to isto pitanje može da se pojavi i u vezi sa Rusijom, ukoliko bi na dnevni red došlo pitanje formiranja vojnog saveza u kome bi se našle i Turska i Rusija, uz jasno razgraničenje zona odgovornosti (sadašnji Erdoganov predlog o tome da se Turska udruži sa „Šangajskom petorkom“ mi za sada ne smatramo za ozbiljan korak prema takvom savezu – iz svih napred navedenih razloga).
Najzad, uz sve svoje strateške planove da ulog bude „meka snaga“ koju će predstavljati diplomatija, Ankara svejedno kao najefikasniji način za realizovanje osnovnih pravaca svoje spoljne politike vidi u jačanju potencijala svojih oružanih snaga. Prema ubeđenju Ankare, samo snažne vojne snage koje su u visokom stepenu bojeve gotovosti, mogu da preduhitre pojavu vojnih pretnji ili da takve pretnje neutrališu u ranoj etapi, uz minimalne gubitke. Pri tom vojni budžet Turske raste vrlo ozbiljno: ako je 2005.godine on iznosio 6,8 milijardi dolara, 2011.godine je oko 14,5 milijardi dolara, sa jednom od najsnažnijih armija u regionu (početkom 2012.godine turska armija je brojala oko 720 hiljada ljudi). Tako priče o oslanjanju na „meku snagu“ za sada treba da se shvate samo kao teza u objavljenim planovima turskog rukovodstva.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)