Уштеде и расипања

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум

Невоља је, изгледа, у томе што политичари, пре избора, заиста мисле једно, а после освајања власти морају да мисле нешто сасвим друго

Многи су уверени да политичари, пре него што дођу на власт говоре једно, а после освајања власти раде и говоре нешто сасвим друго – често супротно. Ово је позната истина, распрострањена широм света, а не само у Србији (како би неки волели да прикажу). Питам се, понекад, чиме се онда руководе гласачи на изборима, кад знају да предизборна обећања значе мало, или ништа, а да заклињање у поштење, департизацију, космополитизам, патриотизам, и сл.) није ништа друго него порука истомишљеницима „На окуп, биће плена!“

ПРЕ И ПОСЛЕ    
Да ли ће, поучени сазнањем да им нико не верује, политичари у следећој изборној кампањи наступати са идејама да желе једино власт, да би себи и својим пајташима (лакрдијашима) обезбедили бројне привилегије, моћ да без ризика и одговорности троше туђ новац, као и да остваре сјајне личне приходе од маштовитих пројеката, провизија и апанажа? А за оне храбрије, који су спремни да неколико месеци после истека мандата одседе у истражном затвору, у изгледу су и замашни приходи од подмићивања, из земље и иностранства? Страх ме је ипак да би чак и наивни бирачи, противно правилу да се предизборне поруке после формирања власти тумаче супротно, поверовали у овакву врсту обећања. Погодите зашто?
Невоља је, изгледа, у томе што политичари, пре избора, заиста мисле једно, а после освајања власти морају да мисле нешто сасвим друго. Супротно општем уверењу, седањем у министарске (и друге функционерске) фотеље, политички посленици се не суочавају са повећањем сопствене моћи, него напротив, постају свесни своје немоћи. Ограничени многим препрекама, о којима су једва нешто слутили, они брзо сазнају да није могућа реализација идеја о којима су сањали, мислили и  говорили бирачима.
Па пошто не могу да остваре своје замишљене мисије, за шта је потребна истинска политичка вештина, спремност за тимски рад и храброст, окрећу се микро-усрећитељским  активностима, за које (увек) имају снаге. „Видим да не могу да помогнем стотинама хиљада отпуштених радника, које је неоколонијална транзиција избацила на улицу, али зато бар могу свом шураку да обезбедим провизију за посредовање у послу велике (евроатлантске) фирме на домаћем тржишту.“ Шура ће, ваљда, знати да се одужи.

ХАЈКЕ И ПРАВДА    
Ако су бирачи, жељни правде, од промене власти очекивали праву хајку на „лопове“, који су ојадили српско друштво и привреду последњих година, уверен сам да су, у предизборном периоду, о тој теми исто мислили и лидери тада опозиционог, а данас владајућег, СНС-а. Али када су поделили власт са делом претходне гарнитуре (УРС и СПС), па још саслушали добронамерне савете евроатлантских (утицајних) пријатеља, „реалније“ су сагледали стварност. Па су решили да покажу најплеменитије (опроститељске) стране својих страначких карактера. Шта мислите, да ли ће некакве „активности“ те врсте ипак бити?
Бирачи (и порески обвезници) мислили су да ће почети и права чистка међу прекобројним (паразитским) агенцијама, НВО-има, сервисима, комисијама, саветима итд, али се нова власт замислила над последицама оваквих акција на запосленост и агрегатну тражњу (!?) као и на реакције „слободног“ света на укидање многих (проевропских) институција (!?) Зато се овом послу, за који ће већ после првих 150 дана владе, и формирања буџета за 2013, вероватно бити касно, приступило „опрезно, аналитички и са пуно обзира“.
Није чудо што лидери СНС-а, са својим коалиционим партнерима, желе да утишају шкргут зуба „поражених снага“, које се припремају да „свим средствима и по убрзаном поступку“ (уз малу помоћ пријатеља) сруше новоформирану коалицију. СНС жели да спречи да се, после следеће смене власти (ма када се она догодила), укину апанаже напредњака који ће ући  у  агенције, НВО-е итд, па се можда зато сада не укидају институције и апанаже активистима доскора владајућих партија.

СВИ У НВО!
Настави ли се овакав процес, владин и невладин сектор нарашће до неслућених размера, а огромна већина запослених у Србији радиће у НВО-има, агенцијама, сервисима итд. и живети од буџетских прихода, макар годишњи буџетски дефицит био већи од БДП-а. Уф, какву сам то глупост одвалио? Баш ону која следи из политике „потрошног модела развоја“ и убрзаног задуживања, који заговара Млађан Динкић!
Наравно, свако ће приметити да фонд пензија и сума плата запослених у јавном сектору (учитељи, лекари, војници, полицајци итд.) чине неупоредиво већи део јавне потрошње од расхода НВО-а, агенција, комисија итд, па се уштедама на овим ставкама не може значајније смањити дефицит. Али држава мора да покаже озбиљну намеру да елиминише истински излишне трошкове, чак и када то није у складу са страначким интересима (и „европском“ модом). И то пре него што приступи  редукцији ионако ниских прихода најосетљивијих слојева друштва. Нажалост, није далеко дан када ће и њихове приходе морати да умањи, макар инфлационим (прикривеним) порезом. Или наши лидери сматрају да задуживање у иностранству нема границе?