Uštede i rasipanja

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Nevolja je, izgleda, u tome što političari, pre izbora, zaista misle jedno, a posle osvajanja vlasti moraju da misle nešto sasvim drugo

Mnogi su uvereni da političari, pre nego što dođu na vlast govore jedno, a posle osvajanja vlasti rade i govore nešto sasvim drugo – često suprotno. Ovo je poznata istina, rasprostranjena širom sveta, a ne samo u Srbiji (kako bi neki voleli da prikažu). Pitam se, ponekad, čime se onda rukovode glasači na izborima, kad znaju da predizborna obećanja znače malo, ili ništa, a da zaklinjanje u poštenje, departizaciju, kosmopolitizam, patriotizam, i sl.) nije ništa drugo nego poruka istomišljenicima „Na okup, biće plena!“

PRE I POSLE    
Da li će, poučeni saznanjem da im niko ne veruje, političari u sledećoj izbornoj kampanji nastupati sa idejama da žele jedino vlast, da bi sebi i svojim pajtašima (lakrdijašima) obezbedili brojne privilegije, moć da bez rizika i odgovornosti troše tuđ novac, kao i da ostvare sjajne lične prihode od maštovitih projekata, provizija i apanaža? A za one hrabrije, koji su spremni da nekoliko meseci posle isteka mandata odsede u istražnom zatvoru, u izgledu su i zamašni prihodi od podmićivanja, iz zemlje i inostranstva? Strah me je ipak da bi čak i naivni birači, protivno pravilu da se predizborne poruke posle formiranja vlasti tumače suprotno, poverovali u ovakvu vrstu obećanja. Pogodite zašto?
Nevolja je, izgleda, u tome što političari, pre izbora, zaista misle jedno, a posle osvajanja vlasti moraju da misle nešto sasvim drugo. Suprotno opštem uverenju, sedanjem u ministarske (i druge funkcionerske) fotelje, politički poslenici se ne suočavaju sa povećanjem sopstvene moći, nego naprotiv, postaju svesni svoje nemoći. Ograničeni mnogim preprekama, o kojima su jedva nešto slutili, oni brzo saznaju da nije moguća realizacija ideja o kojima su sanjali, mislili i  govorili biračima.
Pa pošto ne mogu da ostvare svoje zamišljene misije, za šta je potrebna istinska politička veština, spremnost za timski rad i hrabrost, okreću se mikro-usrećiteljskim  aktivnostima, za koje (uvek) imaju snage. „Vidim da ne mogu da pomognem stotinama hiljada otpuštenih radnika, koje je neokolonijalna tranzicija izbacila na ulicu, ali zato bar mogu svom šuraku da obezbedim proviziju za posredovanje u poslu velike (evroatlantske) firme na domaćem tržištu.“ Šura će, valjda, znati da se oduži.

HAJKE I PRAVDA    
Ako su birači, željni pravde, od promene vlasti očekivali pravu hajku na „lopove“, koji su ojadili srpsko društvo i privredu poslednjih godina, uveren sam da su, u predizbornom periodu, o toj temi isto mislili i lideri tada opozicionog, a danas vladajućeg, SNS-a. Ali kada su podelili vlast sa delom prethodne garniture (URS i SPS), pa još saslušali dobronamerne savete evroatlantskih (uticajnih) prijatelja, „realnije“ su sagledali stvarnost. Pa su rešili da pokažu najplemenitije (oprostiteljske) strane svojih stranačkih karaktera. Šta mislite, da li će nekakve „aktivnosti“ te vrste ipak biti?
Birači (i poreski obveznici) mislili su da će početi i prava čistka među prekobrojnim (parazitskim) agencijama, NVO-ima, servisima, komisijama, savetima itd, ali se nova vlast zamislila nad posledicama ovakvih akcija na zaposlenost i agregatnu tražnju (!?) kao i na reakcije „slobodnog“ sveta na ukidanje mnogih (proevropskih) institucija (!?) Zato se ovom poslu, za koji će već posle prvih 150 dana vlade, i formiranja budžeta za 2013, verovatno biti kasno, pristupilo „oprezno, analitički i sa puno obzira“.
Nije čudo što lideri SNS-a, sa svojim koalicionim partnerima, žele da utišaju škrgut zuba „poraženih snaga“, koje se pripremaju da „svim sredstvima i po ubrzanom postupku“ (uz malu pomoć prijatelja) sruše novoformiranu koaliciju. SNS želi da spreči da se, posle sledeće smene vlasti (ma kada se ona dogodila), ukinu apanaže naprednjaka koji će ući  u  agencije, NVO-e itd, pa se možda zato sada ne ukidaju institucije i apanaže aktivistima doskora vladajućih partija.

SVI U NVO!
Nastavi li se ovakav proces, vladin i nevladin sektor narašće do neslućenih razmera, a ogromna većina zaposlenih u Srbiji radiće u NVO-ima, agencijama, servisima itd. i živeti od budžetskih prihoda, makar godišnji budžetski deficit bio veći od BDP-a. Uf, kakvu sam to glupost odvalio? Baš onu koja sledi iz politike „potrošnog modela razvoja“ i ubrzanog zaduživanja, koji zagovara Mlađan Dinkić!
Naravno, svako će primetiti da fond penzija i suma plata zaposlenih u javnom sektoru (učitelji, lekari, vojnici, policajci itd.) čine neuporedivo veći deo javne potrošnje od rashoda NVO-a, agencija, komisija itd, pa se uštedama na ovim stavkama ne može značajnije smanjiti deficit. Ali država mora da pokaže ozbiljnu nameru da eliminiše istinski izlišne troškove, čak i kada to nije u skladu sa stranačkim interesima (i „evropskom“ modom). I to pre nego što pristupi  redukciji ionako niskih prihoda najosetljivijih slojeva društva. Nažalost, nije daleko dan kada će i njihove prihode morati da umanji, makar inflacionim (prikrivenim) porezom. Ili naši lideri smatraju da zaduživanje u inostranstvu nema granice?