Kraj „zlatne ere“

Piše Miodrag Zarković

Kako je maca pojela jezik onolikim televizijskim novinarima, koji samo sramotnom tišinom mogu da odgovore na pitanje – zbog čega su ćutali u protekle četiri godine?

Da je ćutanje zaista jednako što i zlato, kako veli narodna poslovica, onda bi protekle četiri godine valjalo podvesti pod „zlatno doba“ srpskog novinarstva. Nema, naime, tih količina zlata, niti kakvog drugog plemenitog metala, koje bi pravično nadoknadile sav onaj muk, svu sablasnu tišinu koja je, do pre otprilike dva meseca, izbijala iz ovdašnjih sredstava javnog, a vajnog informisanja.
Zlatan je u tom periodu bio „Javni servis evropske Srbije“, kako „RTS“ tepa samom sebi u neizbežnim džinglovima uoči svakog „Dnevnika“. Pitanja, teme, izazovi, nevolje, teškoće i istine koje je „RTS“ prećutao od 2008. naovamo ne mogu se ni prebrojati, a kamoli platiti. Stoga će Aleksandar Tijanić i Nenad LJ. Stefanović, dvojac najzaslužniji za „RTS“-ov zlatni muk, večno ostati nedovoljno nagrađeni: čak i da su dragog kamenja dobili koliko su teški, a nijedan od njih dvojice nije baš sitan, znaju oni da su oćutali još i više. „Vikiliks“ – prećutan! Sporazumi Borka Stefanovića – tišinom obavijeni! „Skraćivanje mandata“ Borisa Tadića – ni spomenuto u jedinom ispravnom smislu, kao sprdanje sa Ustavom i zakonima. Korupcija, krađe, beskrajno zaduživanje, bahato iživljavanje vladajućih hedonista, prevare sa mostom i „Bus Plusom“, bujanje separatizma u Vojvodini, protivsrpska srebrenička mitologija… Preko svega toga je Javni servis prelazio ćutke ili jedva proceđujući tek pokoju, nedovoljnu i neiskrenu reč.
Od takvog je zlata oduvek bila i „B92“, a i ostala je, bez obzira na to što je promenila vlasnika. Poznata po besprizornom urlikanju na sve što bi uopšte moglo da ima predznak „srpski“, ova je TV stanica vazda mutava kada bi trebalo progovoriti o teškim, smrtonosnim zloupotrebama počinjenim od strane prozapadnih poslušnika. Čik da Brankica Stanković ili neko drugi od njenih izvikanih, kao beli medvedi zaštićenih, u varljive bajke o sopstvenom značaju uljuljkanih kolega, progovori o rasističkom mešetarenju Džordža Soroša ili nepočinstvima „reformisanog“ pravosuđa, ili zločinima koje je prethodna vlast počinila i nad državnošću koju je bila obavezna da štiti, i nad kosmetskim Srbima koje se zaklinjala da će braniti.
Sličnu nemuštost negovali su i na „Prvoj“, pogotovo od kada su je kupili Grci koji su pljunuti Nemci (i strašno liče na Nemce koji su pljunuti Grci, a vlasnici su „B92“). Ostaće ubeleženo da se samo jedan televizijski stvaralac na „Prvoj“ odvažio da govori po savesti – Branka Nevistić. I munjevito je odstranjena odande.
A onda je došao 20. maj, te ubrzo za njim i konačan silazak „žutih“ u opoziciju. I, televizijski novinari sada moraju da ćute. Ne da hoće, nego moraju. Više nemaju izbora. Jer, čime će drugim, osim tupavom tišinom, da odgovore na pitanje: što ste, junaci, ćutali do sada?!
To su pitanje, na primer, voditeljki Antoneli Rihi na „RTS“-u postavili tužilac Goran Ilić i sudija Dragana Boljević, gostujući u emisiji „Oko 11“ devetog jula, kada je tema bila grozomorno stanje u srpskom pravosuđu. „Zašto ovakvu emisiju niste upriličili pre tri godine?“, upitali su svoju domaćicu, koja je razrogačenih očiju probala da se iskopa iz rupe na sažaljivo jadan način, tako što je tiho i stidljivo naklapala kako ona pre tri godine još nije bila prešla na Javni servis, ali je shvativši da vremenski rok nije nikakva brana preispitivanju njene profesionalne sramote, ubrzo sasvim umukla i ostavila i gledalište i goste uz studiju bez pravog odgovora.
Donedavno je Rihino ćutanje plaćano zlatom. Danas više ne vredi ni pet para. Isto kao i Tijanićevo ili LJ. Stefanovićevo.
Slično je pitanje postavio i novi premijer Ivica Dačić gostujući na „B92“ u petak, samo nekoliko sati pošto je položio zakletvu. Kada ga je Ljubica Gojgić upitala da li je možda previše moći skoncentrisano oko njega, s obzirom na to da je i premijer i ministar policije, Dačić joj je uzvratio protivpitanjem: „A što vam nije smetalo kada je Mirko Cvetković bio i premijer i ministar finansija?“ Kada je Ljubica tražila da joj pojasni ruske pritiske u pravcu formiranja vlade, Dačić ju je podsetio da su ga pre četiri godine pritiskali isključivo sa Zapada, ali da tada to nikome, pa ni njoj, pa ni „B92“, nimalo nije smetalo.
Ćutanje je jedino što je Ljubica Gojgić mogla da ponudi Dačiću. Samo što je ovo njeno ćutanje, kao i Rihino, bitno drugačije i jeftinije nego ono ranije, četvorogodišnje.
Isti bi se zaključak mogao izvesti i za Mišu Brkića, karikaturalnog nazovi-novinara, trenutno zaposlenog u „Novom magazinu“, koji je učestvovao u emisiji „Stav Srbije“ na „Prvoj“ zajedno sa Aleksandrom Vučićem 22. jula, pa tamo našao za shodno da odjednom izražava silnu zabrinutost i golemu bojazan za stanje u državi, naročito ekonomsko, te da strahuje da nova vlada neće rešiti nagomilane probleme. Ne samo Vučić, već je i voditelj Dragan Bujošević morao da skrene pažnju neprepoznatljivom Brkiću na to da je probleme gomilala prethodna vlast, pa da je to adresa kojoj bi morao da se obrati. Brkić je, predvidljivo, odgovorio tišinom.
Za režima Borisa Tadića, ćutanje je bilo najunosniji novinarski hobi. Ko ga je upražnjavao, međutim, sada plaća cenu, pošto više nema izbora već da umukne kada god ga neko podseti na sramotnu, četvorogodišnju tišinu. Zato je sada muk takvih novinara toliko devalvirao, i zato je to jedino obezvređivanje kojem nije kumovao Dejan Šoškić. Zato sada Rihe, Gojgićeve, Brkići i ostala soroševski školovana bratija može da posluži tek kao primer da u svakom, a naročito televizijskom novinarstvu, faustovska pogodba nikada ne zahteva dušu, već samo jezik; i da je utoliko strašnija; jer, ko na takvu pogodbu pristane, Mefistu je poklonio, uz jezik podario ne samo svoju, već i nebrojene tuđe duše.