Пише Миодраг Зарковић
Како је маца појела језик оноликим телевизијским новинарима, који само срамотном тишином могу да одговоре на питање – због чега су ћутали у протекле четири године?
Да је ћутање заиста једнако што и злато, како вели народна пословица, онда би протекле четири године ваљало подвести под „златно доба“ српског новинарства. Нема, наиме, тих количина злата, нити каквог другог племенитог метала, које би правично надокнадиле сав онај мук, сву сабласну тишину која је, до пре отприлике два месеца, избијала из овдашњих средстава јавног, а вајног информисања.
Златан је у том периоду био „Јавни сервис европске Србије“, како „РТС“ тепа самом себи у неизбежним џингловима уочи сваког „Дневника“. Питања, теме, изазови, невоље, тешкоће и истине које је „РТС“ прећутао од 2008. наовамо не могу се ни пребројати, а камоли платити. Стога ће Александар Тијанић и Ненад Љ. Стефановић, двојац најзаслужнији за „РТС“-ов златни мук, вечно остати недовољно награђени: чак и да су драгог камења добили колико су тешки, а ниједан од њих двојице није баш ситан, знају они да су оћутали још и више. „Викиликс“ – прећутан! Споразуми Борка Стефановића – тишином обавијени! „Скраћивање мандата“ Бориса Тадића – ни споменуто у једином исправном смислу, као спрдање са Уставом и законима. Корупција, крађе, бескрајно задуживање, бахато иживљавање владајућих хедониста, преваре са мостом и „Бус Плусом“, бујање сепаратизма у Војводини, противсрпска сребреничка митологија… Преко свега тога је Јавни сервис прелазио ћутке или једва процеђујући тек покоју, недовољну и неискрену реч.
Од таквог је злата одувек била и „Б92“, а и остала је, без обзира на то што је променила власника. Позната по беспризорном урликању на све што би уопште могло да има предзнак „српски“, ова је ТВ станица вазда мутава када би требало проговорити о тешким, смртоносним злоупотребама почињеним од стране прозападних послушника. Чик да Бранкица Станковић или неко други од њених извиканих, као бели медведи заштићених, у варљиве бајке о сопственом значају уљуљканих колега, проговори о расистичком мешетарењу Џорџа Сороша или непочинствима „реформисаног“ правосуђа, или злочинима које је претходна власт починила и над државношћу коју је била обавезна да штити, и над косметским Србима које се заклињала да ће бранити.
Сличну немуштост неговали су и на „Првој“, поготово од када су је купили Грци који су пљунути Немци (и страшно личе на Немце који су пљунути Грци, а власници су „Б92“). Остаће убележено да се само један телевизијски стваралац на „Првој“ одважио да говори по савести – Бранка Невистић. И муњевито је одстрањена оданде.
А онда је дошао 20. мај, те убрзо за њим и коначан силазак „жутих“ у опозицију. И, телевизијски новинари сада морају да ћуте. Не да хоће, него морају. Више немају избора. Јер, чиме ће другим, осим тупавом тишином, да одговоре на питање: што сте, јунаци, ћутали до сада?!
То су питање, на пример, водитељки Антонели Рихи на „РТС“-у поставили тужилац Горан Илић и судија Драгана Бољевић, гостујући у емисији „Око 11“ деветог јула, када је тема била грозоморно стање у српском правосуђу. „Зашто овакву емисију нисте уприличили пре три године?“, упитали су своју домаћицу, која је разрогачених очију пробала да се ископа из рупе на сажаљиво јадан начин, тако што је тихо и стидљиво наклапала како она пре три године још није била прешла на Јавни сервис, али је схвативши да временски рок није никаква брана преиспитивању њене професионалне срамоте, убрзо сасвим умукла и оставила и гледалиште и госте уз студију без правог одговора.
Донедавно је Рихино ћутање плаћано златом. Данас више не вреди ни пет пара. Исто као и Тијанићево или Љ. Стефановићево.
Слично је питање поставио и нови премијер Ивица Дачић гостујући на „Б92“ у петак, само неколико сати пошто је положио заклетву. Када га је Љубица Гојгић упитала да ли је можда превише моћи сконцентрисано око њега, с обзиром на то да је и премијер и министар полиције, Дачић јој је узвратио противпитањем: „А што вам није сметало када је Мирко Цветковић био и премијер и министар финансија?“ Када је Љубица тражила да јој појасни руске притиске у правцу формирања владе, Дачић ју је подсетио да су га пре четири године притискали искључиво са Запада, али да тада то никоме, па ни њој, па ни „Б92“, нимало није сметало.
Ћутање је једино што је Љубица Гојгић могла да понуди Дачићу. Само што је ово њено ћутање, као и Рихино, битно другачије и јефтиније него оно раније, четворогодишње.
Исти би се закључак могао извести и за Мишу Бркића, карикатуралног назови-новинара, тренутно запосленог у „Новом магазину“, који је учествовао у емисији „Став Србије“ на „Првој“ заједно са Александром Вучићем 22. јула, па тамо нашао за сходно да одједном изражава силну забринутост и голему бојазан за стање у држави, нарочито економско, те да страхује да нова влада неће решити нагомилане проблеме. Не само Вучић, већ је и водитељ Драган Бујошевић морао да скрене пажњу непрепознатљивом Бркићу на то да је проблеме гомилала претходна власт, па да је то адреса којој би морао да се обрати. Бркић је, предвидљиво, одговорио тишином.
За режима Бориса Тадића, ћутање је било најуноснији новинарски хоби. Ко га је упражњавао, међутим, сада плаћа цену, пошто више нема избора већ да умукне када год га неко подсети на срамотну, четворогодишњу тишину. Зато је сада мук таквих новинара толико девалвирао, и зато је то једино обезвређивање којем није кумовао Дејан Шошкић. Зато сада Рихе, Гојгићеве, Бркићи и остала сорошевски школована братија може да послужи тек као пример да у сваком, а нарочито телевизијском новинарству, фаустовска погодба никада не захтева душу, већ само језик; и да је утолико страшнија; јер, ко на такву погодбу пристане, Мефисту је поклонио, уз језик подарио не само своју, већ и небројене туђе душе.