Јована Вукотић: Суочимо се да ће сваки покушај одбране српског националног интереса на Западу бити протумачен као агресија

Коресподент „Гласа Русије“ Јована Вукотић, разговарала је са господином Слободаном Деспотом који живи и ради у Швајцарској. Његова издвавачка кућа „Ксенија“ бави се штампањем и издавањем књига које су посвећене словенским земљама. Аутори ових књига су звучна имена из Француске, Швајцарске, Немачке.

Молим Вас за Ваше мишљење о крају надзиране независности на Косову.

Мислим да је то тренутак да се сведу неки биланси те косовске авантуре, пошто се заправо ради о авантури. Каква је независност државе, коју признаје половина светских држава, и то уз велике политичке и дипломатске притиске, а друга половина светских држава је не признаје? Каква је то држава, која је створена насилним отцепљењем од матичне државе, уз додатно непоштовање чак и оне резолуције УН, која је гарантовала сувереност Србије над Косовом? Значи, наравно да ће та, да је тако назовемо, држава са једне стране бити третирана тобоже као независна држава на начин како САД третирају независност, рецимо Панаме или Хондураса. То је код њих доста уобичајен начин третирања својих јужноамеричких суседа. Међутим, ми не смемо заборавити, и мислим да остали свет неће заборавити, да је то изнуђена независност, да је то колонијална независност, и да Косово пресвега има за функцију да служи са једне стране као војна база, а са друге стране као извор сировина за оне који су фаворизовали насилно оцепљење те, да је тако назовемо, државе.

Осим других бројних проблема један, који ће се можда у будућности интензивирати, је однос између албанског већином муслиманског становништва и српског већином хришћанског становништва. Како, на тој, религијозној основи видите могућност развијања ситуације, са обзиром да је Албанаца значајно више?

На ту ситуацију се не може гледати оптимистички, нити се може иоле надати икаквом бољитку. Наиме, ми смо сада сведоци сличног односа широм света- између фанатизованих муслиманских маса и угрожених хришћанских мањина. И то управо у оним земљама, где је међународна заједница, односно Запад интервенисао, и где је тобоже заштитио права мањина. То је случај у Либији, то је случај у Ираку, то је случај данас у Сирији, где се одвија иста врста скрнављења хришћанских светилишта, као што се то дешава и на Косову. И то од стране управо оних, које Запад подржава. Ја мислим да нема шта да се очекује од тренутне власти на Косову. Мислим, са друге стране да то није првенствено верска власт, како би то могло да се каже за Талибане у Авганистану, него да је то једна власт мафијашког типа, то се зна, која се наслања на све могуће оруђе власти. А међу та оруђа у нашим крајевима спада и велика нетолерантност, и мржња муслимана према хришћанском становништву.

Обзиром да живите у Швајцарској, да ли можете да направите одређену паралелу- ситуација је, наравно, другачија, али постоји одређен број муслимана, који су дошли као емигранти. Значи, постоји та растућа популација мислимана у Европи. По Вашем мишљењу, да ли то може да угрожава Европу већ данас?

Видите, чињеница је да растуће присуство ислама угрожава Европу. Када о томе говоримо, не спомињемо присуство муслимана као људи из муслиманских држава, него специфично радикално исламске идеологије, која је већ веома добро утемељена у Великој Британији, где се она сасвим слободно изражава. Такође у Француској, где има велики број џамија, које окупљају верске фанатике, у Шпанији, у Италији и уопште у Западној Европи. Оно што је забрињавајуће јесте да западноевропске земље, које иначе немају никакав морално-хуманитарни став према чињеници да њихове војске у склопу НАТО-а бомбардују муслиманске државе у свету, као што су нпр. Пакистан и Авганистан, иначе немају никакву предност, нити предострожност према испољавању исламског фанатизма на самој територији Европе. Око тога има на стотине, на хиљаде примера невероватне попустљивости, слепила или кукавичлука западноевропских власти према исламским фанатицима, које додуше те власти често непосредно и финансирају путем давања културних прилога за градњу верских центара, џамија и других објеката и удружења, чиме, можда, како оне мисле, контролишу тај покрет. А на самом делу не контролишу, већ му помажу наивно или срачунато са последицама, које сад постају веома забрињавајуће. У француским школама се веома често не служи прасетина да би не било проблема са муслиманским ђацима. Испољавање хришћанских верских знакова забрањено је у Великој Британији. Управо из попустљивости према исламу, а са друге стране муслимани имају читаве квартове, где буквално влада шеријат. Тако да то није проблем будућности. То је већ сада проблем, са којим је људима веома тешко да се суочавају.

Да се вратимо на проблем Косова. Обзиром на све досада речено, да ли Ви мислите да је боље да се међународна заједница и даље активно меша, или је боље да се повуче са Косова у потпуности и да остави читаво становништво да само са собом решава оне проблеме који већ постоје, као и оне који ће, вероватно, јавити у будућности?

Видите, то је веома тешко питање. Не зна се која је гора опција. Међународана заједница, таква каква је данас, она интервенише на Косову као окупациона сила под командом НАТО-а. Није онај чинилац, који би могао да заведе некакав ред, мир и правду на Косову. То је већ доказано, ако ничим другим, а оно тоталним немаром и непоштовањем, са којм су западњаци приступили проблему шверца и трговине људским органима, који сада постоји као јаван познати проблем. Значи, они не желе да се баве правом администрацијом на Косову. Они су препустили власт оним мафијашким клановима, који су ипак помагали у време бомбардовања 1999. године. Они нису тај чинилац, који ту може да заведе мир. А са друге стране, ако се они оповуку, шта се дешава? Вероватно, поновни рат између Срба и Албанаца, између Србије и Косова, ко зна. Значи, вероватно би требало да се успостави нека врста привременог протектората на основи поштовања међународног права и суверености Србије над Косовом, што би наравно било могуће само уколико би у ту међународну силу биле укључене и оне државе, које, попут Русије и Кине, не признају независност Косова.

Хајде да резимирамо- Ваш поглед са стране, пошто је поглед са стране понекад оштрији и бистрији, него када се проблем директно посматра. Да ли постоји реално решење за проблем Косова?

Неко решење мора постојати. Не може вековима читава та зона бити под влашћу хаоса, мафије и неправде. Значи, неко решење ће се појавити, можда и неочекивано. А оно што мене више брине од свега, јесте да српска страна током претходних година и деценија није испољила толику органску, народну, колективну ангажованост за одбрану Косова, колико је друга страна испољила ангажованост за отимање Косова. Срби су се већ деценијама повлачили из тог краја, где је живот био тежак. Срби се понашају као и други европски народи, као Шпанци, као Французи, као Немци, који се све више окупљају у метрополама и градовима, и своја остала имања препуштају онима, који хоће да их преузме. Увек се питам, где је оних првих петсто породица Срба, које су биле спремне под било којим околностима да се врате на Косово, као што су у једном тренутку Јевреји били спремни да се врате у палестину, у Израел, под било којим околностима? Да ли ми имамо ту моралну снагу, жељу да се вратимо на Косово, то је сасвим друга ствар. Али мислим да је у данашњој ситуацији урачуната та српска депресија на Косову и једна врло теоретска, ресорска одбрана онога што је наше, а која није подпомогнута физичким, личним и колективним ангажовањем свеукупног српског народа на одбрану Косова. Може се десити да се тај народ пробуди, може се деситри да она освајачка динамика Албанаца у једном тренутку се заустави, барем чињеницом да су на неки начин сада постигли свој циљ и почињу да се демобилишу на том колективном плану.

Поменули сте јеврејске породице. Подсетићу на хиљадугодишњи јеврејски поздрав: „Видимо се следеће године у Јерусалиму“- што се на крају и обистинило. Тако нешто не постоји неђу Србима. Делује да се напротив систематски ради на томе да, млади људи забораве да је Косово уопште било званични део Србије. Шта у том смислу треба радити, а да опет Србија не буде оптужена од стране међународне заједнице да шири неку врсту нациналистичке пропаганде?

Морамо да се суочимо са чињеницом да ће сваки покушај одбране националног интереса од стране Срба бити протумачен на Западу као агресија и као побуна против тог поретка, који је нама наметнут. То је неизбежно, као што је било тумачено и под Турцима, и под Аустријом, као што је то лепо илустровао Петар Кочић у приповеци „Јазавац пред судом“. Ми са тим морамо да се суочимо. Сведок сам већ годинама једног поданичког понашања свих наших званичних кругова, који мисле да могу да одобровоље оне наше нове владаре једним поданичким ставом, чак и у сусрет њиховим жељама, управо да кажем тим контрапатриотизмом, тим одустајањем, и то свесним одустајањем од националних вредности и тековина, чак и територија. Али то неће решити проблем, јер чак ако ми одустајемо од онога што је наше, притисци ће бити све већи. Ипак тај народ мора негде да постоји, и не само око града Београда. Значи, докле год ми будемо спремни да чинимо уступке, ти ће притисци и апетит нашег окружења бити све већи. У једном тренутку то ће морати да стане. Неко мора да каже: „Хајде, добро, у реду. Сад имамо своју територију, своју историју, свој поглед на свет, и од тога не одустајемо. А ви чините шта хоћете“. Мислим да је то здравији став, него бесмислено и бесконачно попуштање, које нама последњих десетак година није донело апсолутно ништа, него смо нова понижења.

Једино је питање, колико ми имамо право да говоримо, шта треба да ради српски народ, са обзиром да Ви седите у Швајцарској, ја седим у Русији и лично имам пробем са тим, када размишљам како се може помоћи. Неко конкретно решење Ви сад нисте навели, ја га такође немам, морам признати отворено. Имам много познаника по читавом свету, и оно што ја покушавам да урадим је да о томе говорим. Већина уопште не зна за проблем и не зна историју, док им се не исприча. А онда се заинтересују, али опет то је мали број људи, то је промил неких Француза, Енглеза, Немаца, Американаца, који сада знају о проблемима Косова из неке наше перспективе. Шта је реално остало српским политичарима да ураде?

Шта се мене тиче, пошто постављате ствари на лични план, и мислим да је добро што то чините- свој сам живот великим делом посветио управо томе. Ја сам постао издавач и преводилац књига. И трудим се да што више унесем информација о нама у свест западних људи. Са друге стране, на практичном плану и дан данас редовно сарђујем са Србијом. Наиме, штампам своје књиге за француско и швајцарско тржиште у Србији. И веома ми је стало да моја земља оздрави. И чињеница је да ми немамо данас решења. Али чињеница је и то, са друге стране, да онај спољни свет данас улази у једну дубоку кризу. Да се сан о конструкцији ЕУ без учешћа нација као таквих, већ само на основу самих појединаца, испоставља јалови. Значи, нације ће у наредним годинама поново постати чиниоци политике. Ми морамо то имати у виду.

Никад се нисам бојао нити сам скривао чињеницу да сам Србин. Шта више, ја сам полухрват и могао сам ону другу страну да потенцирам како бих лакше прошао на Западу. Али, ја то нисам урадио. Значи, треба само да се мање бојимо. Када је кренуло рушење Совјетског Савеза, пољски папа Јован Павле II поручио је Пољацима и свима онима, који су роптали под Совјетским Савезом, „Немојте се бојати!“. У том тренутку људи су се осетили сасвим другачије. Осетили су као да су део нечега, што више није било онај претходни систем. Ми смо сада у систему страха, разуђености, неповерења једних према другима.

Поменули сте три, по мом мишљењу, кључне ствари: јачање нација, распад Совјетског Савеза и „немојте се бојати“. Обзиром да сте полухрват- неки пут је тешко и страшно знати, којој страни човек припада…. Шта мислите о нарастајућој југоносталгији, која постоји у готово свим републикама бивше Југославије? После свих ратова и ужаса кроз које су прошли људи у бившој Југославији, многима делује као да нас је неко у тај рат гурнуо, а сада опет постоји идеја да ћемо у оквиру ЕУ сви бити поново заједно. Упркос томе, Косово треба да изађе из састава Србије. Председница Косова Јахјага поменула је да је крај надзиране независности- велики плус, да је то поздрав демократској власти Косова. Делује да ту има много контрадикторности…

Има много тога. Мени је веома тешко да се сврстам, наравно. И то сврставање на српску страну, било је условљено више спољним околностима него личном одлуком. Мислим да сам се просто сврстао на ону страну, на коју су сви ишли камењем. Међутим, било би пожељно да се сви ти наши народи бившег југословенског простора запитају, да ли им је боље сада, као независним државицама, које, наравно, не могу да опстану саме, или је било боље, када су били део једне јаке државе. Ту јаку државу су Срби великом већином подржали. Што није случај свих осталих народа. Југославија је била права држава, она је била трен у оку многима. И постоји разлог за југоносталгију. Са друге стране, оно што је трагично у нашем случају, међу тим народима, који су били саставни делови Југославије, и који су првом приликом, као што се видело 1991 и 1992. године, одмах постали страни фактор у тој заједници, чим им се обећало нешто споља. Мислим, њима је мало обећано, још мање је дато, а они су ипак у име тих обећања потегли оружје и попљували своје српске суседе на један апсолутно недоличан начин. И шта нама гарантује, да се то неће десити опет, уколико се ми помиримо и поново створимо неку сарадњу, да се неће десити кроз 10 година, када се опет некоме буде хтело да нас разједињује? Мислим да је културно-верски фактор у нашим односима присутан, да постоје у тој заједници народи, који ће увек гледати на Запад, а постоје народи, који, не кажем гледати на Исток, али који увек остаје сам. Ми смо народ који у својој основи своју судбину кроји сам. Нисмо народ који може да буде слуга. Живим у Швајцарској, која је створена током много векова на један рационалан начин. Створили су је народи, који се нису много волели. Који чак и дан данас не познају много једни друге, који говоре сасвим различите језике, али који су услед притиска великих сила Немачке, Француске и Италије морали да нађу неки свој modus vivendi и да то формализују на такав начин да то траје вековима. Швајцарска је данас по свим показатељима најздравија држава у Европи, иако је најразуђенија по језику, по култури, чак и по политичким системима. У Швајцарској постоји 26 кантона. Значи, начин да се живи заједно, постоји. Нас на то упућује и заједнички језик, иако неки мисле да он није заједнички, што је прилично смешно. Затим, слична историја, сличан фолклор и слична географска ситуација. Али, требало би да се одркнемо многих предрасуда и многих стереотипа, које вучемо за собом.

Извор: Глас Русије