Jovana Vukotić: Suočimo se da će svaki pokušaj odbrane srpskog nacionalnog interesa na Zapadu biti protumačen kao agresija

Korespodent „Glasa Rusije“ Jovana Vukotić, razgovarala je sa gospodinom Slobodanom Despotom koji živi i radi u Švajcarskoj. Njegova izdvavačka kuća „Ksenija“ bavi se štampanjem i izdavanjem knjiga koje su posvećene slovenskim zemljama. Autori ovih knjiga su zvučna imena iz Francuske, Švajcarske, Nemačke.

Molim Vas za Vaše mišljenje o kraju nadzirane nezavisnosti na Kosovu.

Mislim da je to trenutak da se svedu neki bilansi te kosovske avanture, pošto se zapravo radi o avanturi. Kakva je nezavisnost države, koju priznaje polovina svetskih država, i to uz velike političke i diplomatske pritiske, a druga polovina svetskih država je ne priznaje? Kakva je to država, koja je stvorena nasilnim otcepljenjem od matične države, uz dodatno nepoštovanje čak i one rezolucije UN, koja je garantovala suverenost Srbije nad Kosovom? Znači, naravno da će ta, da je tako nazovemo, država sa jedne strane biti tretirana tobože kao nezavisna država na način kako SAD tretiraju nezavisnost, recimo Paname ili Hondurasa. To je kod njih dosta uobičajen način tretiranja svojih južnoameričkih suseda. Međutim, mi ne smemo zaboraviti, i mislim da ostali svet neće zaboraviti, da je to iznuđena nezavisnost, da je to kolonijalna nezavisnost, i da Kosovo presvega ima za funkciju da služi sa jedne strane kao vojna baza, a sa druge strane kao izvor sirovina za one koji su favorizovali nasilno ocepljenje te, da je tako nazovemo, države.

Osim drugih brojnih problema jedan, koji će se možda u budućnosti intenzivirati, je odnos između albanskog većinom muslimanskog stanovništva i srpskog većinom hrišćanskog stanovništva. Kako, na toj, religijoznoj osnovi vidite mogućnost razvijanja situacije, sa obzirom da je Albanaca značajno više?

Na tu situaciju se ne može gledati optimistički, niti se može iole nadati ikakvom boljitku. Naime, mi smo sada svedoci sličnog odnosa širom sveta- između fanatizovanih muslimanskih masa i ugroženih hrišćanskih manjina. I to upravo u onim zemljama, gde je međunarodna zajednica, odnosno Zapad intervenisao, i gde je tobože zaštitio prava manjina. To je slučaj u Libiji, to je slučaj u Iraku, to je slučaj danas u Siriji, gde se odvija ista vrsta skrnavljenja hrišćanskih svetilišta, kao što se to dešava i na Kosovu. I to od strane upravo onih, koje Zapad podržava. Ja mislim da nema šta da se očekuje od trenutne vlasti na Kosovu. Mislim, sa druge strane da to nije prvenstveno verska vlast, kako bi to moglo da se kaže za Talibane u Avganistanu, nego da je to jedna vlast mafijaškog tipa, to se zna, koja se naslanja na sve moguće oruđe vlasti. A među ta oruđa u našim krajevima spada i velika netolerantnost, i mržnja muslimana prema hrišćanskom stanovništvu.

Obzirom da živite u Švajcarskoj, da li možete da napravite određenu paralelu- situacija je, naravno, drugačija, ali postoji određen broj muslimana, koji su došli kao emigranti. Znači, postoji ta rastuća populacija mislimana u Evropi. Po Vašem mišljenju, da li to može da ugrožava Evropu već danas?

Vidite, činjenica je da rastuće prisustvo islama ugrožava Evropu. Kada o tome govorimo, ne spominjemo prisustvo muslimana kao ljudi iz muslimanskih država, nego specifično radikalno islamske ideologije, koja je već veoma dobro utemeljena u Velikoj Britaniji, gde se ona sasvim slobodno izražava. Takođe u Francuskoj, gde ima veliki broj džamija, koje okupljaju verske fanatike, u Španiji, u Italiji i uopšte u Zapadnoj Evropi. Ono što je zabrinjavajuće jeste da zapadnoevropske zemlje, koje inače nemaju nikakav moralno-humanitarni stav prema činjenici da njihove vojske u sklopu NATO-a bombarduju muslimanske države u svetu, kao što su npr. Pakistan i Avganistan, inače nemaju nikakvu prednost, niti predostrožnost prema ispoljavanju islamskog fanatizma na samoj teritoriji Evrope. Oko toga ima na stotine, na hiljade primera neverovatne popustljivosti, slepila ili kukavičluka zapadnoevropskih vlasti prema islamskim fanaticima, koje doduše te vlasti često neposredno i finansiraju putem davanja kulturnih priloga za gradnju verskih centara, džamija i drugih objekata i udruženja, čime, možda, kako one misle, kontrolišu taj pokret. A na samom delu ne kontrolišu, već mu pomažu naivno ili sračunato sa posledicama, koje sad postaju veoma zabrinjavajuće. U francuskim školama se veoma često ne služi prasetina da bi ne bilo problema sa muslimanskim đacima. Ispoljavanje hrišćanskih verskih znakova zabranjeno je u Velikoj Britaniji. Upravo iz popustljivosti prema islamu, a sa druge strane muslimani imaju čitave kvartove, gde bukvalno vlada šerijat. Tako da to nije problem budućnosti. To je već sada problem, sa kojim je ljudima veoma teško da se suočavaju.

Da se vratimo na problem Kosova. Obzirom na sve dosada rečeno, da li Vi mislite da je bolje da se međunarodna zajednica i dalje aktivno meša, ili je bolje da se povuče sa Kosova u potpunosti i da ostavi čitavo stanovništvo da samo sa sobom rešava one probleme koji već postoje, kao i one koji će, verovatno, javiti u budućnosti?

Vidite, to je veoma teško pitanje. Ne zna se koja je gora opcija. Međunarodana zajednica, takva kakva je danas, ona interveniše na Kosovu kao okupaciona sila pod komandom NATO-a. Nije onaj činilac, koji bi mogao da zavede nekakav red, mir i pravdu na Kosovu. To je već dokazano, ako ničim drugim, a ono totalnim nemarom i nepoštovanjem, sa kojm su zapadnjaci pristupili problemu šverca i trgovine ljudskim organima, koji sada postoji kao javan poznati problem. Znači, oni ne žele da se bave pravom administracijom na Kosovu. Oni su prepustili vlast onim mafijaškim klanovima, koji su ipak pomagali u vreme bombardovanja 1999. godine. Oni nisu taj činilac, koji tu može da zavede mir. A sa druge strane, ako se oni opovuku, šta se dešava? Verovatno, ponovni rat između Srba i Albanaca, između Srbije i Kosova, ko zna. Znači, verovatno bi trebalo da se uspostavi neka vrsta privremenog protektorata na osnovi poštovanja međunarodnog prava i suverenosti Srbije nad Kosovom, što bi naravno bilo moguće samo ukoliko bi u tu međunarodnu silu bile uključene i one države, koje, poput Rusije i Kine, ne priznaju nezavisnost Kosova.

Hajde da rezimiramo- Vaš pogled sa strane, pošto je pogled sa strane ponekad oštriji i bistriji, nego kada se problem direktno posmatra. Da li postoji realno rešenje za problem Kosova?

Neko rešenje mora postojati. Ne može vekovima čitava ta zona biti pod vlašću haosa, mafije i nepravde. Znači, neko rešenje će se pojaviti, možda i neočekivano. A ono što mene više brine od svega, jeste da srpska strana tokom prethodnih godina i decenija nije ispoljila toliku organsku, narodnu, kolektivnu angažovanost za odbranu Kosova, koliko je druga strana ispoljila angažovanost za otimanje Kosova. Srbi su se već decenijama povlačili iz tog kraja, gde je život bio težak. Srbi se ponašaju kao i drugi evropski narodi, kao Španci, kao Francuzi, kao Nemci, koji se sve više okupljaju u metropolama i gradovima, i svoja ostala imanja prepuštaju onima, koji hoće da ih preuzme. Uvek se pitam, gde je onih prvih petsto porodica Srba, koje su bile spremne pod bilo kojim okolnostima da se vrate na Kosovo, kao što su u jednom trenutku Jevreji bili spremni da se vrate u palestinu, u Izrael, pod bilo kojim okolnostima? Da li mi imamo tu moralnu snagu, želju da se vratimo na Kosovo, to je sasvim druga stvar. Ali mislim da je u današnjoj situaciji uračunata ta srpska depresija na Kosovu i jedna vrlo teoretska, resorska odbrana onoga što je naše, a koja nije podpomognuta fizičkim, ličnim i kolektivnim angažovanjem sveukupnog srpskog naroda na odbranu Kosova. Može se desiti da se taj narod probudi, može se desitri da ona osvajačka dinamika Albanaca u jednom trenutku se zaustavi, barem činjenicom da su na neki način sada postigli svoj cilj i počinju da se demobilišu na tom kolektivnom planu.

Pomenuli ste jevrejske porodice. Podsetiću na hiljadugodišnji jevrejski pozdrav: „Vidimo se sledeće godine u Jerusalimu“- što se na kraju i obistinilo. Tako nešto ne postoji neđu Srbima. Deluje da se naprotiv sistematski radi na tome da, mladi ljudi zaborave da je Kosovo uopšte bilo zvanični deo Srbije. Šta u tom smislu treba raditi, a da opet Srbija ne bude optužena od strane međunarodne zajednice da širi neku vrstu nacinalističke propagande?

Moramo da se suočimo sa činjenicom da će svaki pokušaj odbrane nacionalnog interesa od strane Srba biti protumačen na Zapadu kao agresija i kao pobuna protiv tog poretka, koji je nama nametnut. To je neizbežno, kao što je bilo tumačeno i pod Turcima, i pod Austrijom, kao što je to lepo ilustrovao Petar Kočić u pripoveci „Jazavac pred sudom“. Mi sa tim moramo da se suočimo. Svedok sam već godinama jednog podaničkog ponašanja svih naših zvaničnih krugova, koji misle da mogu da odobrovolje one naše nove vladare jednim podaničkim stavom, čak i u susret njihovim željama, upravo da kažem tim kontrapatriotizmom, tim odustajanjem, i to svesnim odustajanjem od nacionalnih vrednosti i tekovina, čak i teritorija. Ali to neće rešiti problem, jer čak ako mi odustajemo od onoga što je naše, pritisci će biti sve veći. Ipak taj narod mora negde da postoji, i ne samo oko grada Beograda. Znači, dokle god mi budemo spremni da činimo ustupke, ti će pritisci i apetit našeg okruženja biti sve veći. U jednom trenutku to će morati da stane. Neko mora da kaže: „Hajde, dobro, u redu. Sad imamo svoju teritoriju, svoju istoriju, svoj pogled na svet, i od toga ne odustajemo. A vi činite šta hoćete“. Mislim da je to zdraviji stav, nego besmisleno i beskonačno popuštanje, koje nama poslednjih desetak godina nije donelo apsolutno ništa, nego smo nova poniženja.

Jedino je pitanje, koliko mi imamo pravo da govorimo, šta treba da radi srpski narod, sa obzirom da Vi sedite u Švajcarskoj, ja sedim u Rusiji i lično imam probem sa tim, kada razmišljam kako se može pomoći. Neko konkretno rešenje Vi sad niste naveli, ja ga takođe nemam, moram priznati otvoreno. Imam mnogo poznanika po čitavom svetu, i ono što ja pokušavam da uradim je da o tome govorim. Većina uopšte ne zna za problem i ne zna istoriju, dok im se ne ispriča. A onda se zainteresuju, ali opet to je mali broj ljudi, to je promil nekih Francuza, Engleza, Nemaca, Amerikanaca, koji sada znaju o problemima Kosova iz neke naše perspektive. Šta je realno ostalo srpskim političarima da urade?

Šta se mene tiče, pošto postavljate stvari na lični plan, i mislim da je dobro što to činite- svoj sam život velikim delom posvetio upravo tome. Ja sam postao izdavač i prevodilac knjiga. I trudim se da što više unesem informacija o nama u svest zapadnih ljudi. Sa druge strane, na praktičnom planu i dan danas redovno sarđujem sa Srbijom. Naime, štampam svoje knjige za francusko i švajcarsko tržište u Srbiji. I veoma mi je stalo da moja zemlja ozdravi. I činjenica je da mi nemamo danas rešenja. Ali činjenica je i to, sa druge strane, da onaj spoljni svet danas ulazi u jednu duboku krizu. Da se san o konstrukciji EU bez učešća nacija kao takvih, već samo na osnovu samih pojedinaca, ispostavlja jalovi. Znači, nacije će u narednim godinama ponovo postati činioci politike. Mi moramo to imati u vidu.

Nikad se nisam bojao niti sam skrivao činjenicu da sam Srbin. Šta više, ja sam poluhrvat i mogao sam onu drugu stranu da potenciram kako bih lakše prošao na Zapadu. Ali, ja to nisam uradio. Znači, treba samo da se manje bojimo. Kada je krenulo rušenje Sovjetskog Saveza, poljski papa Jovan Pavle II poručio je Poljacima i svima onima, koji su roptali pod Sovjetskim Savezom, „Nemojte se bojati!“. U tom trenutku ljudi su se osetili sasvim drugačije. Osetili su kao da su deo nečega, što više nije bilo onaj prethodni sistem. Mi smo sada u sistemu straha, razuđenosti, nepoverenja jednih prema drugima.

Pomenuli ste tri, po mom mišljenju, ključne stvari: jačanje nacija, raspad Sovjetskog Saveza i „nemojte se bojati“. Obzirom da ste poluhrvat- neki put je teško i strašno znati, kojoj strani čovek pripada…. Šta mislite o narastajućoj jugonostalgiji, koja postoji u gotovo svim republikama bivše Jugoslavije? Posle svih ratova i užasa kroz koje su prošli ljudi u bivšoj Jugoslaviji, mnogima deluje kao da nas je neko u taj rat gurnuo, a sada opet postoji ideja da ćemo u okviru EU svi biti ponovo zajedno. Uprkos tome, Kosovo treba da izađe iz sastava Srbije. Predsednica Kosova Jahjaga pomenula je da je kraj nadzirane nezavisnosti- veliki plus, da je to pozdrav demokratskoj vlasti Kosova. Deluje da tu ima mnogo kontradiktornosti…

Ima mnogo toga. Meni je veoma teško da se svrstam, naravno. I to svrstavanje na srpsku stranu, bilo je uslovljeno više spoljnim okolnostima nego ličnom odlukom. Mislim da sam se prosto svrstao na onu stranu, na koju su svi išli kamenjem. Međutim, bilo bi poželjno da se svi ti naši narodi bivšeg jugoslovenskog prostora zapitaju, da li im je bolje sada, kao nezavisnim državicama, koje, naravno, ne mogu da opstanu same, ili je bilo bolje, kada su bili deo jedne jake države. Tu jaku državu su Srbi velikom većinom podržali. Što nije slučaj svih ostalih naroda. Jugoslavija je bila prava država, ona je bila tren u oku mnogima. I postoji razlog za jugonostalgiju. Sa druge strane, ono što je tragično u našem slučaju, među tim narodima, koji su bili sastavni delovi Jugoslavije, i koji su prvom prilikom, kao što se videlo 1991 i 1992. godine, odmah postali strani faktor u toj zajednici, čim im se obećalo nešto spolja. Mislim, njima je malo obećano, još manje je dato, a oni su ipak u ime tih obećanja potegli oružje i popljuvali svoje srpske susede na jedan apsolutno nedoličan način. I šta nama garantuje, da se to neće desiti opet, ukoliko se mi pomirimo i ponovo stvorimo neku saradnju, da se neće desiti kroz 10 godina, kada se opet nekome bude htelo da nas razjedinjuje? Mislim da je kulturno-verski faktor u našim odnosima prisutan, da postoje u toj zajednici narodi, koji će uvek gledati na Zapad, a postoje narodi, koji, ne kažem gledati na Istok, ali koji uvek ostaje sam. Mi smo narod koji u svojoj osnovi svoju sudbinu kroji sam. Nismo narod koji može da bude sluga. Živim u Švajcarskoj, koja je stvorena tokom mnogo vekova na jedan racionalan način. Stvorili su je narodi, koji se nisu mnogo voleli. Koji čak i dan danas ne poznaju mnogo jedni druge, koji govore sasvim različite jezike, ali koji su usled pritiska velikih sila Nemačke, Francuske i Italije morali da nađu neki svoj modus vivendi i da to formalizuju na takav način da to traje vekovima. Švajcarska je danas po svim pokazateljima najzdravija država u Evropi, iako je najrazuđenija po jeziku, po kulturi, čak i po političkim sistemima. U Švajcarskoj postoji 26 kantona. Znači, način da se živi zajedno, postoji. Nas na to upućuje i zajednički jezik, iako neki misle da on nije zajednički, što je prilično smešno. Zatim, slična istorija, sličan folklor i slična geografska situacija. Ali, trebalo bi da se odrknemo mnogih predrasuda i mnogih stereotipa, koje vučemo za sobom.

Izvor: Glas Rusije