Jama u nama

Piše Aleksandar Dunđerin

Nova knjiga Dragiše Kalezića „Jama bez dna“ uverava nas da smo svi mi deo jednog „jamljenog plemena“ čija je sudbina, od Kosova do Jadovna, obeležena jamama bez dna. Ali ona je i priča o bezdanici u postojanju, u vlastitoj egzistenciji, o bezdanici u ličnosti

Pisac želi da svoju napisanu knjigu napiše još bolje, ma koliko ona bila dobra. Možda se ove reči ne odnose na svakog pisca (ima i onih koji se svom objavljenom delu nerado vraćaju), ali je istinita kada je reč o Dragiši Kaleziću, još uvek, nažalost, nedovoljno pročitanom autoru. Njegova nova knjiga „Jama bez dna“ prošireno je i izmenjeno izdanje kratkog romana „Bezdanica“ (2004), nastalo zato što autor, kako sam priznaje u napomeni, nije u prethodnom delu „sve rekao od onog što je hteo ili morao da kaže“. Zaista, neke pojedinosti novom knjigom bolje su istaknute, uočava se da je Kalezić puno i brižljivo radio na stilsko-jezičkim poboljšanjima, neka naknadna domišljanja i izmene i dopune možda i nisu morale biti unete u novu knjigu (recimo, naslov „Bezdanica“ je drugo, umetničko ime za „Jamu bez dna“), ali je bar iz jednog razloga  važno što je „Bezdanica“ („Jama bez dna“) posle osam godina ponovo ugledala svetlost dana. Ona je sada deo biblioteke „Albatros“ koja se obraća onima – kako su to još 1921. godine zapisali osnivači ove znamenite edicije Stanislav Vinaver i Todor Manojlović – „koji u obogaćivanju i oblagorođavanju svoga duha vide jedan ozbiljan zadatak“. Trudeći se da kroz svoja dela iskaže „celog čoveka i celu dušu“, da deluje pisanjem na dubinu duše, Dragiša Kalezić se već mnogo godina preko ove biblioteke obraća upravo takvim čitaocima, pa je stoga sasvim prirodno da i „Bezdanica“ („Jama bez dna“), njegovo čini se najuspešnije ostvarenje, nosi pečat „Albatrosa“.

BIBLIJSKE ŽRTVE Da je kojim slučajem prisustvovao 1927. godine predavanjima Edvarda Morgana Forstera na „Kembridžu“, Kalezić bi, sasvim je moguće to zamisliti, na pitanje jednog od značajnijih predstavnika teorijske misli o književnosti (tvorca čuvenih „Aspekata romana“) „Šta radi roman“, odgovorio (pomalo tužno, dakako, kao i sam Forster): „Da – o, da, dragi moj – roman priča priču“. Zaista, u romanu „Bezdanica“ („Jama bez dna“) sve je priča. Konkretnije, priča sastavljena od niza kraćih skaski, posvećena u najvećoj meri upravo bezdanoj jami.
Ta jama bez dna, pored koje je odrastao autor, predstavlja okvir u kojem koegzistiraju pripovedanje glavnog junaka i „priče u priči“ ostalih učesnika, obuhvaćenih pripovedačevim sećanjima na detinjstvo (period pred početak Drugog svetskog rata). Bezdanica se tako ovaploćuje kao osnov koji povezuje, u prostornom ali i psihološkom smislu, sve junake Kalezićevog romana.
Druga nit koja ih povezuje upravo je priča – svi junaci su ujedno i pripovedači (tuđih i vlastitih priča) – koja je najčešće oblikovana po uzoru na usmeno kazivanje (njena struktura i njen stil takvi su da podsećaju na usmenu priču, onakvu kakva se uistinu kazivala na kolektivnim saborima i sedeljkama). Okvirna priča glavnog junaka (Dragiše Kalezića) – graduirana od nestašnih dečjih igara oko bezdanice (u kojima strada, neposredno pred rat, jedan nevini dečak, zbog neobazrivosti), do opakih odraslih igara sa smrću (u kojima strada, za vreme rata, stotine nevinih ljudi, samo zato što su Srbi, partizani ili četnici) – može da nas asocira, ako sledimo razmišljanje Milana Komnenića, i na Igoovu poemu „Šta kazuju usta tame“. Ostale „priče u priči“ – o Ivanu Crnojeviću i Raslavu Đurđevu, o Peljki kopiljači, o Maksimu pogorelcu, a posredno i o sultanu Mehmedu II i njegovim sinovima Bajazitu i Džemu – oslanjaju se prvenstveno na usmene legende i predanja, za narodno prozno stvaralaštvo karakterističnu fantastiku (priča o stricu Krstivoju), ali i književni opus Iva Andrića („Prokleta avlija“).
Ova kazivanja se na trenutke mogu učiniti nespretna i izveštačena, Kalezić nema komercijalni integritet, niti „moralistički“, koji bi se svodio na površni lament nad zlom sudbinom njegovih sunarodnika i njegove otadžbine. Ali ima ono bez čega se ne može postati veliki pisac – umetničku distancu prema likovima i, iznad svega, strastvenost. I onaj dečak, nestao u tami jame, dok je preskače kako bi zadobio naklonost devojčice, i ona žena (Peljka) kojom bezdanicu hrani njen muž (Perut), kada shvati da ga je prevarila i da deca koju je rodila nisu iz ljubavi sa njim začeta, brutalno, na prevaru, tako da izgleda kao nesrećan slučaj, i svi oni bezimeni ljudi, i u doba Turaka, i za vreme Drugog svetskog rata, predati od svojih sunarodnika mračnoj utrobi jame – sve te nesrećne priče, pojedinačne i kolektivne, opisane su sa tolikom strašću, da je Kalezić mnoge uverio kako smo svi mi deo jednog viševekovnog „jamljenog plemena“ čija je sudbina, od Kosova do Jadovna, obeležena jamama bez dna. U njihovim mrklim dubinama, u ustima tame, koje su se utkale u naše shvatanje mitskog i prožele našu duševnost i duhovnost, psihologiju, osećanje i jezik, neobeležen je grob hiljadama nedužnih žrtava, koje upravo zato, u simboličnoj ravni Kalezićevog romana dobijaju status biblijskih žrtava.

„OZVERENI ČOVEKOBOG“ Hajnrih Hajne je svojevremeno rekao da „loši pisci pišu to što im se kaže, mi, dobri pisci, pišemo ono što znamo, a Gete je taj koji piše šta hoće“. Dragiša Kalezić nije Gete, ali nije ni loš pisac, te zato piše o onome što zna. A o životu (čoveka i o njegovoj duši), svedoče o tome sve njegove dosadašnje knjige, zna mnogo. Zapravo, u stvaralaštvu Kalezića priča i život jedno su, teško ih je razlučiti, dopunjuju se.
„A ja kad gođ pričam nešto iz starine, trudim se da stvar predstavim kao da sam baš tamo bio… Ono bogme nigđe ne piše u tančine kako je nešto bilo, no je naše da tu predstavu stvorimo i drugoga u nju uvjerimo, ako već uložimo da pričamo. Ako pričat ne umijemo, ne treba ni da započinjemo.“
Ovu su reči popa Radovana, jednog od kazivača priča u romanu, koje možda najbolje ilustruju stilsko-poetske osobine Kalezićeve „Bezdanice“ („Jame bez dna“).
No, na stranicama „Jame bez dna“ ne teče samo život u vremenu, iz kojeg zaključujemo da su bezdanice udarile pečat našoj, srpskoj sudbini. Sve sanjalice i svi umetnici, a Dragiša Kalezić je i jedno i drugo, umeju da se oslobode tiranije vremena. Njihovi romani pričaju i priču o životu u vrednostima. A u centru Kalezićevog romana upravo je čovek koji delo čini, a ne delo samo. „Jama bez dna“ tako postaje, kako je dobro uočio Radoman Kordić, priča o bezdanici u postojanju, u vlastitoj egzistenciji, o bezdanici u ličnosti. Otuda i pokušaj meštana da zatrpaju jamu, da je „odgurnu iz svakog prometa“ bar dok traje rat, predstavlja i unutrašnju borbu pojedinca da se uhvati ukoštac sa svojim mračnim naličjem, sa jamom koja obitava u njemu samom, sa jamom kao simbolom „jedne antiutopije, žrtvenikom jednog mita na izdisaju i stratištem jednog ozverenog čovekoboga“ (Komnenić).
Uspešan pisac mora da iza sebe ima dobrog kritičara, izjavio je jednom prilikom Kalezić, žaleći se kako je književna javnost neopravdano zaobišla njegov literarni opus. Nije to najvažnije. Poenta je, kada je (književna) umetnost u pitanju, u nečem drugom. Potrebna je hrabrost da se piše ono što se misli, bez obzira na cenu; da se delima obraća nekim apstraktnim uzorima u prošlosti i u budućnosti; i da se u svemu tome, kako to ističe Miroslav Toholj, gaji monaška posvećenost, dobrovoljna anonimnost.
A jednoga dana, verovatno, biće i Dragiša Kalezić pročitan.
Uostalom, Forster svakako nije ni u najlucidnijim trenucima svoga života mogao da pomisli kako će se u drugoj deceniji 21. veka naći (nimalo slučajno, ali neka nešto ostane i tajna) na stranicama jednog srpskog nedeljnika, i to povodom knjige „Jama bez dna“; isto tako, Dragiša Kalezić ne može ni da sluti koliko će potonjih tekstova inspirisati njegova priča „o celini čoveka i celini duše“. Jer, dobri stvaraoci, ma iz kojeg razdoblja i prostora dolazili, sede zajedno u istoj prostoriji, kao u kakvoj čitaonici, i u isto vreme pišu svoje knjige. Dragiša Kalezić je dobar stvaralac. Možemo ga osloboditi ograničenja vremena i mesta. Možemo ga zamisliti i tu, odmah pored nas, kako traži dobrog kritičara, ali i kako u nekoj prostoriji, nalik čitaonici, sedi, makar i u prikrajku, i piše knjige zajedno sa Forsterom, Vinaverom, Manojlovićem, Igoom, ruskim klasicima…
I kako zajedno sa njima pokušava da „deluje na dubinu duše“. Jer, Kalezić to savršeno razume, ukoliko ne deluju na dubinu duše, književna dela nisu velika. To možda nije dovoljan sastojak velike literature, ali neophodan, svakako, jeste.