Јама у нама

Пише Александар Дунђерин

Нова књига Драгишe Калезићa „Јама без дна“ уверава нас да смо сви ми део једног „јамљеног племена“ чија је судбина, од Косова до Јадовна, обележена јамама без дна. Али она је и прича о безданици у постојању, у властитој егзистенцији, о безданици у личности

Писац жели да своју написану књигу напише још боље, ма колико она била добра. Можда се ове речи не односе на сваког писца (има и оних који се свом објављеном делу нерадо враћају), али је истинита када је реч о Драгиши Калезићу, још увек, нажалост, недовољно прочитаном аутору. Његова нова књига „Јама без дна“ проширено је и измењено издање кратког романа „Безданица“ (2004), настало зато што аутор, како сам признаје у напомени, није у претходном делу „све рекао од оног што је хтео или морао да каже“. Заиста, неке појединости новом књигом боље су истакнуте, уочава се да је Калезић пуно и брижљиво радио на стилско-језичким побољшањима, нека накнадна домишљања и измене и допуне можда и нису морале бити унете у нову књигу (рецимо, наслов „Безданица“ је друго, уметничко име за „Јаму без дна“), али је бар из једног разлога  важно што је „Безданица“ („Јама без дна“) после осам година поново угледала светлост дана. Она је сада део библиотеке „Албатрос“ која се обраћа онима – како су то још 1921. године записали оснивачи ове знамените едиције Станислав Винавер и Тодор Манојловић – „који у обогаћивању и облагорођавању свога духа виде један озбиљан задатак“. Трудећи се да кроз своја дела искаже „целог човека и целу душу“, да делује писањем на дубину душе, Драгиша Калезић се већ много година преко ове библиотеке обраћа управо таквим читаоцима, па је стога сасвим природно да и „Безданица“ („Јама без дна“), његово чини се најуспешније остварење, носи печат „Албатроса“.

БИБЛИЈСКЕ ЖРТВЕ Да је којим случајем присуствовао 1927. године предавањима Едварда Моргана Форстера на „Кембриџу“, Калезић би, сасвим је могуће то замислити, на питање једног од значајнијих представника теоријске мисли о књижевности (творца чувених „Аспеката романа“) „Шта ради роман“, одговорио (помало тужно, дакако, као и сам Форстер): „Да – о, да, драги мој – роман прича причу“. Заиста, у роману „Безданица“ („Јама без дна“) све је прича. Конкретније, прича састављена од низа краћих скаски, посвећена у највећој мери управо безданој јами.
Та јама без дна, поред које је одрастао аутор, представља оквир у којем коегзистирају приповедање главног јунака и „приче у причи“ осталих учесника, обухваћених приповедачевим сећањима на детињство (период пред почетак Другог светског рата). Безданица се тако оваплоћује као основ који повезује, у просторном али и психолошком смислу, све јунаке Калезићевог романа.
Друга нит која их повезује управо је прича – сви јунаци су уједно и приповедачи (туђих и властитих прича) – која је најчешће обликована по узору на усмено казивање (њена структура и њен стил такви су да подсећају на усмену причу, онакву каква се уистину казивала на колективним саборима и седељкама). Оквирна прича главног јунака (Драгише Калезића) – градуирана од несташних дечјих игара око безданице (у којима страда, непосредно пред рат, један невини дечак, због необазривости), до опаких одраслих игара са смрћу (у којима страда, за време рата, стотине невиних људи, само зато што су Срби, партизани или четници) – може да нас асоцира, ако следимо размишљање Милана Комненића, и на Игоову поему „Шта казују уста таме“. Остале „приче у причи“ – о Ивану Црнојевићу и Раславу Ђурђеву, о Пељки копиљачи, о Максиму погорелцу, а посредно и о султану Мехмеду II и његовим синовима Бајазиту и Џему – ослањају се првенствено на усмене легенде и предања, за народно прозно стваралаштво карактеристичну фантастику (прича о стрицу Крстивоју), али и књижевни опус Ива Андрића („Проклета авлија“).
Ова казивања се на тренутке могу учинити неспретна и извештачена, Калезић нема комерцијални интегритет, нити „моралистички“, који би се сводио на површни ламент над злом судбином његових сународника и његове отаџбине. Али има оно без чега се не може постати велики писац – уметничку дистанцу према ликовима и, изнад свега, страственост. И онај дечак, нестао у тами јаме, док је прескаче како би задобио наклоност девојчице, и она жена (Пељка) којом безданицу храни њен муж (Перут), када схвати да га је преварила и да деца коју је родила нису из љубави са њим зачета, брутално, на превару, тако да изгледа као несрећан случај, и сви они безимени људи, и у доба Турака, и за време Другог светског рата, предати од својих сународника мрачној утроби јаме – све те несрећне приче, појединачне и колективне, описане су са толиком страшћу, да је Калезић многе уверио како смо сви ми део једног вишевековног „јамљеног племена“ чија је судбина, од Косова до Јадовна, обележена јамама без дна. У њиховим мрклим дубинама, у устима таме, које су се уткале у наше схватање митског и прожеле нашу душевност и духовност, психологију, осећање и језик, необележен је гроб хиљадама недужних жртава, које управо зато, у симболичној равни Калезићевог романа добијају статус библијских жртава.

„ОЗВЕРЕНИ ЧОВЕКОБОГ“ Хајнрих Хајне је својевремено рекао да „лоши писци пишу то што им се каже, ми, добри писци, пишемо оно што знамо, а Гете је тај који пише шта хоће“. Драгиша Калезић није Гете, али није ни лош писац, те зато пише о ономе што зна. А о животу (човека и о његовој души), сведоче о томе све његове досадашње књиге, зна много. Заправо, у стваралаштву Калезића прича и живот једно су, тешко их је разлучити, допуњују се.
„А ја кад гођ причам нешто из старине, трудим се да ствар представим као да сам баш тамо био… Оно богме нигђе не пише у танчине како је нешто било, но је наше да ту представу створимо и другога у њу увјеримо, ако већ уложимо да причамо. Ако причат не умијемо, не треба ни да започињемо.“
Ову су речи попа Радована, једног од казивача прича у роману, које можда најбоље илуструју стилско-поетске особине Калезићеве „Безданице“ („Јаме без дна“).
Но, на страницама „Јаме без дна“ не тече само живот у времену, из којег закључујемо да су безданице удариле печат нашој, српској судбини. Све сањалице и сви уметници, а Драгиша Калезић је и једно и друго, умеју да се ослободе тираније времена. Њихови романи причају и причу о животу у вредностима. А у центру Калезићевог романа управо је човек који дело чини, а не дело само. „Јама без дна“ тако постаје, како је добро уочио Радоман Кордић, прича о безданици у постојању, у властитој егзистенцији, о безданици у личности. Отуда и покушај мештана да затрпају јаму, да је „одгурну из сваког промета“ бар док траје рат, представља и унутрашњу борбу појединца да се ухвати укоштац са својим мрачним наличјем, са јамом која обитава у њему самом, са јамом као симболом „једне антиутопије, жртвеником једног мита на издисају и стратиштем једног озвереног човекобога“ (Комненић).
Успешан писац мора да иза себе има доброг критичара, изјавио је једном приликом Калезић, жалећи се како је књижевна јавност неоправдано заобишла његов литерарни опус. Није то најважније. Поента је, када је (књижевна) уметност у питању, у нечем другом. Потребна је храброст да се пише оно што се мисли, без обзира на цену; да се делима обраћа неким апстрактним узорима у прошлости и у будућности; и да се у свему томе, како то истиче Мирослав Тохољ, гаји монашка посвећеност, добровољна анонимност.
А једнога дана, вероватно, биће и Драгиша Калезић прочитан.
Уосталом, Форстер свакако није ни у најлуциднијим тренуцима свога живота могао да помисли како ће се у другој деценији 21. века наћи (нимало случајно, али нека нешто остане и тајна) на страницама једног српског недељника, и то поводом књиге „Јама без дна“; исто тако, Драгиша Калезић не може ни да слути колико ће потоњих текстова инспирисати његова прича „о целини човека и целини душе“. Јер, добри ствараоци, ма из којег раздобља и простора долазили, седе заједно у истој просторији, као у каквој читаоници, и у исто време пишу своје књиге. Драгиша Калезић је добар стваралац. Можемо га ослободити ограничења времена и места. Можемо га замислити и ту, одмах поред нас, како тражи доброг критичара, али и како у некој просторији, налик читаоници, седи, макар и у прикрајку, и пише књиге заједно са Форстером, Винавером, Манојловићем, Игоом, руским класицима…
И како заједно са њима покушава да „делује на дубину душе“. Јер, Калезић то савршено разуме, уколико не делују на дубину душе, књижевна дела нису велика. То можда није довољан састојак велике литературе, али неопходан, свакако, јесте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *