Sigurna vlada za Čedu

Piše Miodrag Zarković

Dirljiva je briga Jelene Bogavac za lidera LDP-a, kao i briga Dragana Đilasa za pitanja sa kojima niko ne sme da  se suoči

Finansijeri Čedomira Jovanovića odavno svom političkom štićeniku omogućavaju da živi u raskošnim nekretninama, mnogi bi rekli vilama, ali bi mlađanom lideru Liberalno-demokratske partije u ovom trenutku verovatno bilo mnogo korisnije da su mu obezbedili jednu sigurnu kuću. Skromnu, ako mora, ali sigurnu. U tu bi kuću, da je bilo sreće, pa da mu je dostupna, sada mogao da se skloni od pritisaka vršenih na njega.
Kakvih pritisaka? Strašnih, bogami. Tako, barem, svedoči Jelena Bogavac, po zvanju pozorišni reditelj, poznata – kao i svi pozorišni reditelji bliski burlesknoj „drugoj Srbiji“ – po sklonosti ka objedinjavanju najrazličitijih zanimanja, te stoga u ovdašnjem etru često prisutna kao teatro-psiho-politiko-kulturološkinja (za one kojima i dalje nije jasno: to je ženski rod za poznato i priznato zanimanje nazvano Gorčin Stojanović, samo bez fudbala, normalno; mada, ko zna). Stručnjak Jelena Bogavac je gostovala u „Hoću da znam“ na „B92“ u sredu, 13. juna, gde je sa voditeljkom Natašom Odalović, ali i gledalištem, podelila potresna saznanja o ugroženosti Čedomira Jovanovića, čiju je listu inače svesrdno podržala i na poslednjim izborima. Voditeljka ju je pitala šta misli o „pritiscima koji se vrše“ na Jovanovića „sa svih strana, počelo je sa Dodikom, pa se sad preliva u Srbiju preko Dačića“ i pojasnila: „Menjati stav prema Kosovu, prema Republici Srpskoj, prema raznim drugim stvarima koje se traže od Čedomira Jovanovića.“
„To su strašni pritisci, naravno“, uzvratila je Jelena Bogavac, uz izraz lica rediteljski naivno podešen na model za zgražavanje nad zlehudom sudbinom Jovanovića (kolačenje očiju i zabacivanje glavom u stranu). Same reči i izraz lica, ipak, kao da nisu bili dovoljni, pa ih je Jelena Bogavac dopunila propratnim uzdahom, a taj uzdah je odavao brigu težu čak i od prokletih pritisaka što su pali na pleća Jeleninog političkog predvodnika i prete da ga slome. Sva briga Dragana Đilasa za običan svet (to je briga zbog koje je juče šefovao Narodnom kancelarijom, danas Beogradom, a sutra bi i Srbijom), plus sva briga Toma Zorića za pravdu, plus sva briga Vuka Draškovića za treću reč koju je naučio u životu… sve te tri brige zajedno, pa opet ne bi bile ni prineti ovoj koju Jelena Bogavac oseća za Jovanovića.
Kako je ne razumeti? Ko može da trpi to iživljavanje nad Jovanovićem, od koga neki drski ljudi traže da poštuje Ustav države u čiju izvršnu vlast bi da uđe? Kako da Jelenino bezgranično srce na zadrhti dok gleda Republiku Srpsku kako se ljuti na Jovanovića samo zbog toga što je neprestano naziva genocidnom? Gorčinu bi duša zakukala (samo kada ne bi bio zauzet fudbalom ovih dana), a kamoli ovoj ženi, punoj samilosti i razumevanja! Ženi koja zna da su pritisci na Jovanovića sigurno teži od pritisaka na Tomislava Nikolića oko Srebrenice i evropske agende i radikalskog bagaža! Ženi svesnoj da su ti pritisci svakako teži nego pritisci protiv bilo kakvog povratka Vojislava Koštunice na vlast ili čak i blizu nje!
Takvu ženu niko nije morao da pritiska da dođe u emisiju, koja je jamačno bez ikakvog pritiska dodeljena Nataši Odalović, na televiziji kojoj ničiji pritisak nikada nije nimalo pomogao, a najmanje kada je dobijala nacionalnu frekvenciju. Takvoj ženi nije teško da Jovanovićev teret iznese na svetlo dana upravo u toj emisiji. Takva žena zna da za Jovanovića postoji samo jedna sigurna kuća – Vlada.

***
Tek što je ponovo izabran za gradonačelnika Beograda, Dragan Đilas gostovao je na Javnom servisu i ovako se obratio voditeljki:
„Kada dođem kod vas u emisiju, znam da me očekuje deset nezgodnih pitanja.“
U toj emisiji, međutim, nije mu bilo postavljeno nijedno. Kao ni u jednoj emisiji na Javnom servisu pre toga. Isto tako, ni u nekoj od drugih emisija u kojima je Njegovo gradonačelničko visočanstvo imalo milosti da se pojavi. Tako da je, preuzvišeni gradonačelniče, možda preostalo jedino da intervjuišete sami sebe. Jer, od svih sa kojima uopšte pristajete da razgovarate, izgleda da jedino vi znate tih deset nezgodnih pitanja, pa ko veli, što da ih držite u sebi! Težak je to teret i pritisak, nemojte da završite kao Čedomir Jovanović.