Пише Богдан Ђуровић
Владимир Путин је отписао САД као партнера у стварању економског и политичког простора у Евроазији, а његова политика биће чвршћа него што западни аналитичари могу да претпоставе
Одлука председника Русије Владимира Путина да не присуствује Самиту „велике осморице“ у америчком Кемп Дејвиду, прилично је изненадила и увредила администрацију САД-а. Са друге стране, такав неочекивани заплет коначно је натерао Вашингтон да мало стане на лопту, прикочи, и поразмисли о узроцима хладног туша из Кремља. Путинова тактика очито је уродила плодом: он жели сарадњу, али има низ услова да би се то десило. Како сматрају аналитичари у Русији, Путин је већ од првог дана после свечане инаугурације демонстрирао нов спољнополитички приступ. Неки су то већ назвали „Путинова велика игра“. Она не подразумева да ће Запад бити проглашен отвореним непријатељем Русије, али јасно назначава да САД, НАТО, Г8 – неће бити на врху листе спољнополитичких приоритета. Уосталом, стратешки документи руске дипломатије последњих година на то и указују: за Русију је најважнији простор бившег Совјетског Савеза, затим билатерални контакти са европским државама, као и Азија, где су главни партнери Кина и Индија. Односи са Вашингтоном и западном војном алијансом смештени су у доњи део ове табеле…
КРАЈ АМЕРИЧКОГ ХЕГЕМОНИЗМА
[restrictedarea]У Белој кући и Стејт департменту, по свему судећи, нису превише озбиљно схватали ове суптилне дипломатске поруке, па је председник Барак Обама похитао да тек устоличеног Путина позове и на Самит НАТО-а у Чикагу, и на преговоре „осморице“ у Кемп Дејвиду, средином маја. Замисао је, очигледно, била да се на оба ова скупа, где доминирају амерички савезници, руски председник нађе у некој врсти изолације, и да му се на тај начин стави до знања где му је место и шта Вашингтон од њега очекује. Јер, извесно је да се Путин са ових окупљања на би вратио кући у превише добром расположењу. Али, његов избор да једноставно игнорише „најмоћнијег човека света“ (Обаму), и још под крајње циничним образложењем да мора да брине о формирању владе Дмитрија Медведева – брзо је охладио главе у Белој кући, показујући да ће правила (Путинове) игре убудуће бити битно другачија.
А Обама је веома рачунао на тај сусрет са Путином. У ту сврху, почетком маја у Москву је послао свог саветника за националну безбедност Тома Донилона. А саветник је донео писмо у којем Обама излаже свој план за закључење новог, радикалног плана за смањење стратешких нуклеарних арсенала. Јер, Обама, који је „Нобелову награду за мир“ добио својевремено на лепе очи, сада се нада да би такав споразум са Русијом знатно поправио његов пољуљани имиџ – уочи неизвесних председничких избора у новембру. Али, Путин оста тврда срца: Вашингтон, Обама и Г8 за њега нису приоритети! Како је то могуће, запитао се утицајни „Фајненшел тајмс“? Да ли њега (Путина) не занимају проблеми попут „Асадовог режима у Сирији, иранског атомског програма, будућност Авганистана и неопходност напретка у контроли наоружања“? На њихову велику жалост, испоставило се да га не занима.
Јер, сва побројана питања, јесу приоритети америчке, а не руске политике. А то што су у Вашингтону навикли да цео свет мора да се предано посвећује решавању њихових проблема, Путина ни на шта не обавезује. Па су се због тога најпре наљутили, а амерички новинари укорили су Обаму што дозвољава Путину да га понижава. Суочен са таквим притиском, амерички председник одговорио је реципрочно: ни он неће ићи на Самит АПЕЦ-а у Владивостоку септембра ове године. Експерт за Русију „Херитаџ фондејшна“ Аријел Коен, на све то је додао да „овај Путинов гест разоткрива његово ниско мишљење о актуелном америчком руководству“. Истина је, међутим, да своје мишљење о Американцима Путин никада није превише ни скривао. Јасно и прилично гласно га је износио још од почетка 2007, када је многе учеснике Минхенске конференције о безбедности шокирао до тада незамисливом изјавом да је америчком хегемонизму и глобалном униполаризму дошао крај.
ЦРНЕ ЛИСТЕ
Осим неколико скромних и тешком муком постигнутих успеха, руско-амерички односи последњих година углавном су имали негативан ток. Вредни помена су једино споразуми о смањењу нуклеарних арсенала из априла 2009, затим о НАТО транзиту преко територије Русије за Авганистан и руском приступању Светској трговинској организацији. На другој страни теразија претежу тако озбиљна питања као што су ширење НАТО-а и америчке противракетне одбране (ПРО) дуж источних и јужних граница РФ, улога Вашингтона у наоружавању Грузије, иживљавање над руском децом усвојеном у САД-у и неадекватна реакција америчких власти на такве злочине, хапшење и пресуда руском бизнисмену Виктору Буту, који је под оптужбом за трговину оружјем и подривање националне безбедности САД-а послат на двоиподеценијску робију. На Путиновом списку је и америчко признање суверенитета Јапану над четири јужнокурилска острва која су припала Русији после Другог светског рата или извртање Резолуције СБ 1973 у циљу агресије и уништења Либије.
На том подугачком списку је и прављење црних листа руских функционера који не могу да добију америчке визе, па слање у Москву амбасадора Мајкла Мекфола, који не крије превише да је његов посао да руши Путина по било коју цену, као и стални покушаји мешања америчке администрације у унутрашње ствари Русије – упркос бројним апелима Москве да се са том праксом престане. Па су, чак, и његово отказивање сусрета са Обамом, поједини неименовани представници Стејт департмента протумачили као „покушај стварања спољног непријатеља, како би се на њега скренула пажња незадовољног народа“! Амерички чиновници под руским народом подразумевају искључиво неколико хиљада грађана који одевени у „пол енд шарк“ мајице и у новим „аудијима“ долазе на антипутинске митинге. А када неки од њих бивају приведени, па проведу ноћ у полицији због кршења јавног реда и мира, онда Вашингтон каже да је то у „супротности са заједничким интересима САД-а и Русије“…
Али, Путин је и пре председничких избора у више наврата давао на знање да ће његова политика бити тврда. То се, рецимо, могло недавно видети и по безуспешним покушајима државног секретара Хилари Клинтон да контактира са својим руским колегом Сергејом Лавровом – током пуна 24 сата! Толико јој је, наиме, требало да схвати да је руски шеф дипломатије једноставно игнорише. Или, такође недавни, догађај у Јужнокинеском мору, где је Русија подржала Кину у територијалном спору са Филипинима око острва Скарборо. Док су Американци и Филипинци изводили војне маневре у акваторији овог острва, Москва и Пекинг су то исто чинили у суседном Жутом мору. Иако је такав чин обиловао потенцијалним ризиком и опасношћу, руски лидер је то учинио свесно.
ЗНАЦИ ПОПУШТАЊА
Отуда, не чуди што су Американци у последње време почели да показују знаке попуштања, што признају и тамошњи експерти, попут професора универзитета „Колумбија“ Скота Хортона. Најпре је средином маја главни тужилац САД-а Ерик Холдер објавио да је спреман да размотри евентуални захтев из Москве, да Виктор Бут казну издржава у Русији. Затим је представник НАТО-а Оана Лунџеску изненада изјавила да Русија може постати део некакве „паметне одбране“, пројекта према којем ће чланице алијансе извршавати војне задатке у складу са својом специјализацијом. У оквиру „паметне одбране“, НАТО и Русија могли би да „тешње сарађују у области ПРО“, што би била основа будуће кооперације у овој сфери. Наравно, руски посматрачи уочили су ову (реторичку) промену става, посебно после недавног фијаска конференције о ПРО у организацији Москве, када су Американци поново одбили све компромисне предлоге Кремља.
Не само ови догађаји, већ и поједини потези које руски председник повлачи на унутрашњој сцени, као што је сузбијање утицаја Запада и домаће елите, сведоче да је Путин започео велику игру. У свом последњем предизборном тексту, објављеном у утицајном московском листу „Известија“, он је најавио стварање „заједничког простора од Лисабона до Владивостока“, подразумевајући да би Евроазијска унија на челу са Русијом била носилац тог пројекта. А то значи да је Путин већ јасно определио своје приоритете и да је већ отписао САД као потенцијалног партнера у стварању уједињеног економског и политичког простора.
Западни аналитичари, с пуним правом, алармирају да се његов план, велика игра, састоји у следећем: играти на увећање цена за нафту и гас, разбијати у свакој прилици трансатлантско јединство, формирати заједнички економски простор у Евроазији, и не допустити промену нуклеарног паритета са САД-ом. Москва ће пристати на даљу редукцију стратешких арсенала – само ако се тај договор увеже са споразумом о ПРО у Европи. Уколико Вашингтон такав споразум одбије, Путинов одговор ће бити чвршћи него што већина западних аналитичара у овом тренутку може да претпостави.
Napokon neko normalan, ko nema komplekse prema zapadu i “njihovim vrednostima”i njihovimzločinačkim namerama! Samo napred predsedniče i nadam se da neko čita ove komentare u vašoj administraciji, jer moj krucijalni predlog je da čim se postavi jenkijev pro u poljskoj, rumuniji, turskoj i moldaviji, da ih odmah uništote. Bez upozorenja, kao oružje za masovno uništenje (po analogiji sa Irakom i Libijom) i napravite “rusko proleće” u moldaviji. MOldavija je ključ oko koga će se raspasti jugoistočna crnomorska komanda okupacije Rusije. Čisto sumnjam da će Rumunima (nezavisno od njihove kvinslinške oligarhije na vlasti)biti naročito prijatno da se pogledaju “oči u oči” sa pravoslavnim džinom (naglašavam pravoslavnim), koga su tako bezobrazno provocirali, Pretnja prvog nuklearnog udara i njihovog istrebljenja će bar osvestiti običan narod, tako da će jenkijevske ulizice pući na prvim narednim izborima. Ali to je već viša politika… Suština je da Rusija više ne može da popušta zapadnom ološu “ni za jotu”! Osmesi, grljenja, slikanje za štampu da… ali prst na obaraču i to tako da ga svi vide!
Sve ima svoje trajanja, dugo smo čekali da Rusja dobije snagu i
osećaj da može novoj NATO IMPERIJI reći stani ni makac dalje
pucamo, sa sileđijama samo takav razgovor oni razumiju.Ima Rusija
iskustvo iz prošlosti svaki put je izašla kao pobednik.Zapad se
trese od ekonomske krize koju sami proizveli u pohlepi za osvajanjem tuđih teritorija.U tom metežu srpska politika da krene
prema zdravoj ekonomiji juruša u provaliju EU koja puca od zaduženosti. Nema zemlje na Zapadu koja nije prezadužena od
Grčke do Francuske okrenimose Istoku odakle se Sunce rađa.
Putin zna ko štampa dolar i ko stoji iza od narodna nezavisne monetarne vlasti EU, ko drži upravne pakete u najvećim bankama i fondovima.
Mislim da treba da pregovara sa njima koji drže novac i visoku korupciju u šaci, to što je zaobišao nazovi vlast Amerike to je ok oni i onako ne odlučuju.
Da zaključim najbolje je da sednu tjani zapadni car Edmund i javni istočni car Putin.
Doviđenja do oslobođenja.
Mi smo vise nego srecni, da je konacno, ponovo Putin na celu drage
Rusije. Zelimo mu da istraje punih 12 godina. On je jedini garant
u svetu za korekciju pogubnog razvoja Zapada koji je ekonomski na kraju,politicki do sada nazalost bez ogranicenja u razaranju u borbi za opstanak kapitala (rat protiv Srbije,zemalja bliskog istoka, Libije i uskoro Sirije). S tim u vezi bi bilo na redu, da novi Srpski predsednik Nikolic barem u svojim mogucnostima utice na orijentaciju Srbije prema Rusiji i Kini. Tu lezi spas u naredno
vreme. Treba se pozuriti sa tom korekturom politike. Do sada je
nazalost Srbija izgubila previse vremena na pogresnom putu.
Pozdrav Vasa Olivera
Ne znam da je bas tako?Ta igra predugo traje,resetovanje zaledjenih odnosa sa zapadom. Rusija je prebogata zemlja ali je zapad tehnoloski mnogo,mnogo napredniji.jedino ako Putin nema keca u rukavu sa zemljama BRIK-a pa prebaci loptu na juz. Ameriku i krene sa asimetricnom vanjskom politikom,pa malo medved zaigra na levu nogu. No spekulacije sa komentarima,oko Putinove politike ce se brzo pokazati u kom smeru ce svetska vele sila SAD, jos uvek,krnuti. Verovatno bilderbergovci imaju samo tu temu ovog puta na dnevnom redu, tajna,Putinovo inenadjenje.
пријатељи, спас за цео свијет је ту, само да се са слогом и заједно потрудимо да овај Цар ради свој посао, По традицији Срби су увјек имали вјеру у Цара. Према томе сви смо уз овог Цара, он је нама спасење!