„Vivaldi menadžerski forum“: Ekonomija koja ne zagađuje dušu

Piše Aleksandar Dunđerin

„Pečat“ je od 22. do 24. marta 2012. godine boravio na Mokroj Gori, gde je Mokrogorska škola menadžmenta organizovala skup posvećen ekonomskim, političkim, idejnim, moralnim i duhovnim aspektima krize koja potresa Srbiju i svet

 

Socijalna „država blagostanja“ termin je koji opisuje političko-ekonomske tendencije u drugoj polovini dvadesetoga veka, odnosno pokušaj da se građanima pruži opšta socijalna zaštita i da se prevaziđe siromaštvo, bolest i neznanje. Iako je koncept socijalne države bio zasnovan na, u suštini humanoj ideji jednakosti (zbog čega se u ekonomskoj teoriji „socijalni liberalizam“ posmatra i kao liberalni kišobran pod kojim su bile skrivene socijalističke ideje), krajem sedamdesetih godina prošlog veka ovaj pokušaj približavanja ideologija liberalizma i socijalizma u zapadnom svetu doživeo je fijasko. Sa stanovišta nosilaca krupnog kapitala „država blagostanja“ predstavljala je zapravo „društvo loše prosečnosti“, gde su bogati oporezovani i sputavani u delovanju na tržištu, dok su siromašni parazitirali na leđima skupe i neefikasne države.
Imajući u vidu ove činjenice, već i sam naziv četvrtog po redu prolećnog „Vivaldi menadžerskog foruma“ („Srbija zemlja blagostanja“), održanog od 22. do 24. marta 2012. godine na Mokroj Gori, ukazivao je na to da će ovaj skup prvenstveno imati za cilj da odgovori na pitanje da li je u razdoblju neoliberalnog kapitalizma, kao konceptu društva kojem deo političke i ekonomske elite Srbije teži, moguće ostvariti (materijalno) blagostanje, čije će plodove uživati u određenoj meri svi članovi zajednice. Međutim, zahvaljujući zanimljivom konceptu, koji je osmislio domaćin skupa, osnivač i direktor Mokrogorske škole menadžmenta, i moderator skupa Srđan Janićijević, tematski opseg „Vivaldi menadžerskog foruma“ bio je veoma širok, a odabir učesnika različitih zanimanja (pored ekonomskih stručnjaka i vodećih privrednika, gosti su bili i istoričari, kulturni radnici i umetnici, filozofi, sportisti i publicisti), omogućio je čak da neke od tema, koje uglavnom mogu da se iščitavaju na marginama ovakvih tribina, postanu središnje i izazovu najveću pažnju i prilično žustre polemike.
Tako se na Mećavniku, u Drvengradu Emira Kusturice, raspravljalo i o slomu svetske ekonomije kao posledici idejne, moralne i duhovne krize, o etici u neoliberalnim društvima, o mogućnostima prevazilaženja koncepta neoliberalnog kapitalizma i nalaženju alternativnih ekonomskih modela, ali i o tome da li su evrointegracije i uključivanje naše zemlje u proces globalizacije jedini put ka (ekonomskom) blagostanju.

EKONOMIJA
„TEŽI VID ORUŽANE PLJAČKE“
Zašto je u praksi mogućnost Srbije da postane zemlja blagostanja ravna statističkoj grešci? Na to pitanje direktno i precizno odgovorili su naši eminentni ekonomski stručnjaci i privrednici, neumoljivo dokazujući kako je uveravanje aktuelne Vlade da Srbija izlazi iz ekonomske krize i da nas očekuje skorašnji ekonomski rast, još jedan, neuverljiv, predizborni trik političara na vlasti.
Jedan od domaćina foruma, predsednik saveta Mokrogorske škole menadžmenta, nekadašnji generalni direktor bačkopalanačkog „Sintelona“ (danas počasni predsednik kompanije „Tarket“) Nikola Pavičić, razlog za to što, kako kaže, „Srbiji preti ekonomski slom“, vidi prvenstveno u „nezdravoj privredi“. Kamate su nam, kaže, najviše u Evropi (iznose 24 procenta), inflacija, kao posledica preterane javne potrošnje, takođe, dok sa druge strane imamo najniži izvoz po glavi stanovnika u Evropi. Pored toga privredu Srbije po mišljenju Pavičića opterećuje razarajuća nelikvidnost (prosečna naplata potraživanja iznosi u proseku 180 dana) i model javne potrošnje bez pokrića, što dovodi do povećavanja poreza i doprinosa, istovremeno i do širenja zone sive ekonomije i enormnog zaduživanja.
„Sve rasprave o zaduživanju jalove su. Država stare dugove vraća novim zaduživanjem. Politička elita nam nudi bolji život na kredit, bez ikakve vizije, a građani ne shvataju da će dugove morati sami da vrate, oni ili njihova deca i unuci“, upozorio je Pavičić.
Ukoliko čak ni specijalni savetnik potpredsednice Vlade Srbije za ekonomiju nema nimalo optimistička predviđanja, kako onda građani Srbije mogu da očekuju ekonomski preporod Srbije? Pitanje je, naravno, retorsko, a odgovor na njega implicitno je dao i Ivan Maričić, predsednik Izvršnog odbora „Srpske banke“. Ističući da institucije u našoj zemlji „postoje same za sebe i ne regulišu ništa“, Maričić je ustvrdio da kod nas finansijski sistem uopšte ne funkcioniše, te da je na delu „teži vid oružane pljačke“. Opljačkani su, dakle, i privreda i obični građani, ali ni Maričić nema reči utehe:
„Bankarska etika više ne postoji, banka jedino teži profitu“.
Ako je ovo zaključak predstavnika bankarskog sektora, kakvu budućnost mogu da očekuju građani koji su bili prinuđeni da spas potraže upravo u bankama, uzimajući nepovoljne kredite? Još jedno, dakle, retorsko pitanje, koje, takođe, jednako pogađa i preduzetnike. Tako Branislav Grujić, predsednik Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“ i predsednik „PSP-Farman holdinga“ (jedne od pet vodećih kompanija za građevinarstvo i razvoj u Moskvi i Moskovskoj oblasti), smatra da je jedan od problema koji sputava ekonomski razvoj i to što je Srbija jedina država u svetu u kojoj bankarski i preduzetnički sektor nisu ravnopravni, jer je prvom kapital zaštićen, a drugom nije.
Sumnju u mogućnost da će Srbija u ovakvim političkim i ekonomskim uslovima postati zemlja blagostanja, ispoljili su i ostali ekonomisti i privredni lideri koji su učestvovali na forumu na Mećavniku. Izraziti pesimizam provejavao je u izlaganju doktora ekonomskih nauka, profesora dr Ljubomira Madžara. Pošto su prognoze našeg rasta krajnje nepovoljne (0,5 procenata za 2012. godinu), Madžar očekuje da će nezaposlenost biti još veća.
„Stopa zaposlenosti sporije raste nego bruto proizvod. Ukoliko stopa rasta teži nuli, sasvim je logično da će u narednom periodu zaposlenost biti manja“, zaključio je Madžar.
Njegov kolega, profesor ekonomije rada na „Ekonomskom fakultetu“ Univerziteta u Beogradu, dr Mihail Arandarenko, takođe je izneo zabrinjavajuće podatke u vezi sa tržištem rada u Srbiji. Naime, po njegovim saznanjima, u poslednjoj deceniji (od petog oktobra naovamo) zaposlenost nije porasla za sve ove  godine. Pored toga, prema statističkim podacima iz oktobra 2011. godine, broj zaposlenih (2,23 miliona) ekstremno je mali, a stopa zaposlenosti (45, 3 procenata) pokazuje ogromno zaostajanje za prosekom EU (65 procenata). Arandarenko je posebno apostrofirao i lošu strukturu zaposlenosti (malo dobrih poslova u privatnom korporativnom sektoru i veliki javni i neformalni sektor), te ukazao na još jednu ekonomsku anomaliju u srpskom društvu:
„Formalno zaposlenih 1, 8 miliona živi u porodicama sa ukupno 4, 3 miliona članova, dok čak tri miliona stanovnika živi u porodicama bez formalno zaposlenih“.
Lošu sliku srpske privrede i ekonomije u celini popravlja tek mali broj uspešnih preduzeća u Srbiji. Među učesnicima „Vivaldi menadžarskog foruma“ bila su i dva menadžera kompanija koje i u vremenu tekuće krize posluju veoma uspešno: Miroslav Miletić, generalni direktor Koncerna za proizvodnju i promet konditorskih proizvoda „Bambi-Banat“ (vidi intervju) i Dragoljub Vukadinović, predsednik Kompanije „Metalac a.d“ iz Gornjeg Milanovca, u okviru koje posluje 13 preduzeća (iz Srbije i inostranstva).

POLITIKA
DRŽAVA KAO HOLDING KOMPANIJA
Većina učesnika na skupu na Mokroj Gori istkla je kako su političari glavna kočnica oporavka Srbije u svim segmentima društva, a pogotovo u oblasti ekonomije. Istina, kritika konkretnih partija koje su na vlasti prethodnih četiri godine, izostala je (možda i iz straha pojedinaca od optužbe da, u trenutku predizborne kampanje, deluju u interesu pojedinih političkih grupacija), ali se između redova izlaganja naših ekonomskih stručnjaka i privrednika moglo iščitati da se primedbe upućene „političkoj eliti“ odnose na gotovo sve petooktobarske vlasti, a posebno na Vladu koju od 2008. godine predvodi premijer Mirko Cvetković.
Tako Branislav Grujić smatra da je u našoj zemlji danas postalo gotovo nemoguće poslovati, budući da je tok novca opterećen „posrednikom koji je postao preskup“. Na primedbu da bi upravo lideri u privredi trebalo da promene takvo stanje stvari, Grujić odgovara: „Privrednici i oni koji unose novu vrednost u ogromnoj su manjini i ne mogu da utiču na promenu vlasti, pa ni na promenu sistema vrednosti društva u celini“. Pogotovo ne, dodaje, u situaciji kada „privredna elita više nije potrebna političkoj, pošto ova već funkcioniše kao moćna i uspešna Holding kompanija“.
„Ostrašćena, istrošena i iskompleksirana politička elita i njen patološki strah od gubitka vlasti“ glavni su uzročnici ekonomske propasti Srbije i prema mišljenju Nikole Pavičića.
Nova politička elita, prema shvatanju v. d. direktora „Ekonomskog instituta“ Dragana Šagovnovića, morala bi da reindustrijalizuje Srbiju (industrijska proizvodnja 2010. godine, prema podacima kojima raspolaže Šagovnović, bila je na nivou od 40 procenata one iz 1989. godine, i povećala se svega šest procenata u odnosu na 1999), ali u skladu sa strategijom energetike i agroprivrede. Naime, Šagovnović smatra da spoljni dug Srbije ne bi ni postojao da cena struje nije bila za oko 40 procenata niža od cene u najsiromašnijim evropskim zemljama.
Na pitanje zašto je poljoprivreda odjednom postala toliko bitna pokušao je da odgovori šef Katedre ekonomike poljoprivrede „Poljoprivrednog fakulteta“ u Beogradu, prof. dr Miladin M. Ševarlić. Iako se založio za multifunkcionalni model poljoprivrede, koji osim ekonomskog obuhvata i njen kulturološki, rezidencijalni, ekološki i turistički aspekt, Ševarlić je ukazao i na to da je interesovanje prema agraru prouzrokovano još jednim momentom.
„Kada prođe ova globalna ekonomska kriza, shvatićemo da je ona zapravo bila kriza hrane“, upozorio je profesor, dodajući da se broj gladnih u svetu u odnosu na 1960. godinu povećao 13 puta. Zbog toga bi i Srbija morala posebnu pažnju da posveti onome čemu je i „Pečat“ toliko puta do sada poklanjao pažnju – prehrambenoj bezbednosti.
Profesor ekonomije na „Filozofskom fakultetu“ u Beogradu, dr Miodrag Zec, akcentovao je još jedan problem savremene svetske ekonomije. Zec je izrazio sumnju u opstanak ekonomije koja se zasniva isključivo na konceptu sticanja, i zaključio da je osnovni razlog sveopšte krize savremenog doba, to što u poslednjih dvadesetak godina nije iznedrilo nijednu novu filozofsku i socijalnu ideju.
No, za takve ideje uvek su u istoriji bili zaslužni pre svega istaknuti pojedinci. Otuda i zapažanje istoričara dr Čedomira Antića, višeg naučnog saradnika na Balkanološkom institutu SANU, da promene u Srbiji ne mogu da izvrše „politički manekeni koji žele samo da osvoje vlast“, već pre svega „političari koji bi zarad ostvarivanja određene ideje reskirali život ili barem svoju političku karijeru“, može da se tumači i kao zaključak onog dela „Vivaldi menadžerskog foruma“ koji se ticao ekonomske i političke krize u našoj zemlji.
Jer, sa tim su se složili gotovi svi učesnici foruma, ako Srbija ikada bude „država blagostanja“, pre toga moraće da se izvrše izrazito nepopularne i po građane teške ekonomske i političke reforme; a snage koje se usude da te promene sprovedu moraju u startu da računaju na to da će biti „politički mrtve“.

ETIKA I DUHOVNOST
VAPAJ ZA NOVIM SISTEMOM VREDNOSTI
No, za ozdravljenje Srbije potreban je i preobražaj u idejnom, moralnom i duhovnom smislu, potpuna promena dosadašnjeg sistema vrednosti. Čini se da su upravo ovi segmenti skupa na Mokroj Gori izazvali najviše interesovanja i odjeka, ali i suprotstavljenih stavova.
Najviše neslaganja izazvalo je izlaganje dr Jovana Babića, profesora etike na „Filozofskom fakultetu“ u Beogradu. Iz dva razloga. Prvi je tvrdnja, potpuno suprotna od one koje iznose neki ugledni svetski filozofi (Badju, Virilio, Epštejn), kako „naša kriza ima i drugi izvor, koji je načelno nezavisan od svetske krize, ali u kontekstu svetske krize dobija na važnosti. To je nasleđe socijalizma, koje se lepo nakalemilo na hrišćansku tradiciju koja ima negativan stav prema kapitalizmu“. Drugi je odbrana stava italijanskog premijera Marija Montija koji je nedavno izjavio kako je ustanova radnog mesta prevaziđena i da stalno zaposlenje više ne postoji.
Ova izjava je svojevremeno izazvala opšte protivljenje italijanske javnosti i intelektualne elite. Na nju je na Mokroj Gori reagovala i predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, konstatujući da „čovek ne postoji da bi obavio posao, već da je svrha posla da bi čovek mogao da živi i ubira plodove svoga rada“.
„Naša elita po bahatosti i licemerstvu, po rasipnosti i beskrupuloznosti, ima dodirne tačke sa zemljama u kojima nema jednakosti političke moći“, istakla je Smajlović. Izlaz iz ovog začaranog kruga predsednica UNS-a pre svega vidi u reformi obrazovanog sistema i preobražaju medija.
„Potrebne su škole koje će od đaka razvijati sposobnost da misle svojom glavom. Potrebna je sloboda štampe koja će gradnji društvenog konsenzusa doprinositi tako što će na videlo iznositi mnoštvo različitih interesa i mišljenja, i omogućavati dijalog među njima, a ne štampa u kojoj je prostor za različita mišljenja sve manji i manji, i u kojoj ne postoji gotovo ništa izuzev vladajuće paradigme. Potrebna je javnost koju vlast neće moći da ućutka tvrdnjom da nam nije potrebna javna rasprava o važnim pitanjima, kao što je ulazak u NATO“, rekla je Smajlović i zaključila:
„Naš strašni poraz iz poslednjih decenija može se još uvek pretvoriti u duhovno ozdravljenje i novi početak. To je zapravo suština prekrasnog kosovskog mita: da je iz čeljusti poraza moguće oteti duhovno prosvetljenje i pobedu“.
A da je to moguće posvedočilo je i izlaganje specijalne gošće, svetski priznatog dirigenta Darinke Matić Marović. Oni koji su pod njenim rukovodstvom nastupali u inostranstvu, pobeđivali su na najvećim svetskim takmičenjima, ostvarivali svetski priznate rezultate, iako su, po rečima Darinke, spavali po hostelima na periferiji, bez ikakvih dnevnica i novčane pomoći države ili kompanija.
Veliko interesovanje na „Vivaldi menadžerskom forumu“ izazvalo je i gostovanje proslavljenog fudbalskog asa Dušana Savića, direktora trenerske škole Fudbalskog saveza Srbije. Iako je bilo očekivano da Savić iz ugla uspešnog fudbalera i sportskog menadžera ukaže na ulogu sporta u ostvarivanju „države blagostanja“ i preobražaja sistema vrednosti u našem društvu, on je svoje izlaganje posvetio analizi plana bivšeg direktora CIA-e Eli Dejvisa za razaranje SSSR-a, po kojem, po mišljenju Savića, uništena Srbija i srpski narod.
„Mi danas živimo upravo u sistemu vrednosti koji je opisao Dejvis. Iščupani su koreni duhovnosti, omalovažavana je i uništavana osnova svega prirodnog, pozitivnog i čestitog u narodu“, zaključio je naš proslavljeni sportista.
Članovi grupe Beogradski sindikat predstavili su „Projekat Srbija“ kojim su obuhvaćeni politički, ekonomski, moralni, duhovni i idejni aspekti svetske i srpske krize. U tom smislu je njihovo nastupanje na neki način zaokružilo i čitavu priču o „Vivaldi forumu“:
„Dok god imamo ovaj pogrešan sistem vrednosti koji favorizuje materijalizam, gramzivost, uspeh po svaku cenu, individualizam koji isključuje zajedništvo, dotle se ništa neće promeniti nabolje. Ubeđeni smo da su ljubav, pravda, vera u Boga (ili u opšte dobro), prijateljstvo, rodoljublje, iskrenost, skromnost, plemenitost, požrtvovanje, prosvećenost – najbolji program za Srbiju. Potrebno je da se u Srbiji stvori širi front državnih institucija, udruženja građana, intelektualaca, kulturnih radnika, medija i svih drugih koji na bilo koji način mogu da doprinesu da se ove prave vrednosti instaliraju u svaku poru našeg društva.“

***
Na kraju, osećamo se dužni da posebno apostrofiramo i trud organizatora „Vivaldi menadžerskog foruma“. Čitav program realizovan je na veoma visokom nivou, a ekipa iz Mokrogorske škole menadžmenta, na čelu sa Srđanom Janićijevićem, obezbedila je na najvišem profesionalnom nivou sve potrebne uslove za neometan rad učesnika i novinara na forumu, bivajući im bukvalno 24 sata na raspolaganju.
Na odličan utisak o ovom forumu, svakako je uticao i predivan ambijent Drvengrada na Mokroj Gori, jednog od značajnijih turističkih središta u našoj zemlji za čije je postojanje zaslužan i preduzetnički duh reditelja Emira Kusturice. Takođe i partnerstvo kompanije „Knjaz Miloš“. Ali, i umetnički doživljaj muzike koja ne zagađuje dušu, a čiji su izvođači bili članovi kulturno-umetničkog društva „Lola klasik“. Tek da se podsetimo – u vremenu kada se opšti brojevima, ima i onih koji se oslanjaju na srce.

_____________

Mokrogorska škola menadžmenta

Nastala je kao inicijativa uspešnih menadžera Srbije, u cilju razvijanja menadžerske profesije i unapređenja znanja i veština iz ključnih oblasti menadžmenta. Predavači programa (svi se realizuju na Mokroj Gori) su profesionalci sa akademskim i praktičnim znanjem koji su postigli značajan uspeh u svojoj karijeri i motivisani su da svoje znanje i iskustvo prenesu na mlađe generacije. Mokrogorska škola menadžmenta, u saradnji sa Fakultetom organizacionih nauka, organizuje i prvi domaći sertifikovani MEMBA, namenjen višem menadžmentu, u trajanju od 18 meseci.

_____________

Srbija i (anti)globalizam

Poseban segment „Vivaldi foruma“ bio je posvećen globalnim trendovima u 21. veku i izazovima globalizacije, kao i rizicima i šansama malih zemalja. O njemu su govorili istoričari dr Predrag J. Marković, dr Čedomir Antić i publicisti Zoran Ćirjaković i Miroslav Lazanski.