„Вивалди менаџерски форум“: Економија која не загађује душу

Пише Александар Дунђерин

„Печат“ је од 22. до 24. марта 2012. године боравио на Мокрој Гори, где је Мокрогорска школа менаџмента организовала скуп посвећен економским, политичким, идејним, моралним и духовним аспектима кризе која потреса Србију и свет

 

Социјална „држава благостања“ термин је који описује политичко-економске тенденције у другој половини двадесетога века, односно покушај да се грађанима пружи општа социјална заштита и да се превазиђе сиромаштво, болест и незнање. Иако је концепт социјалне државе био заснован на, у суштини хуманој идеји једнакости (због чега се у економској теорији „социјални либерализам“ посматра и као либерални кишобран под којим су биле скривене социјалистичке идеје), крајем седамдесетих година прошлог века овај покушај приближавања идеологија либерализма и социјализма у западном свету доживео је фијаско. Са становишта носилаца крупног капитала „држава благостања“ представљала је заправо „друштво лоше просечности“, где су богати опорезовани и спутавани у деловању на тржишту, док су сиромашни паразитирали на леђима скупе и неефикасне државе.
Имајући у виду ове чињенице, већ и сам назив четвртог по реду пролећног „Вивалди менаџерског форума“ („Србија земља благостања“), одржаног од 22. до 24. марта 2012. године на Мокрој Гори, указивао је на то да ће овај скуп првенствено имати за циљ да одговори на питање да ли је у раздобљу неолибералног капитализма, као концепту друштва којем део политичке и економске елите Србије тежи, могуће остварити (материјално) благостање, чије ће плодове уживати у одређеној мери сви чланови заједнице. Међутим, захваљујући занимљивом концепту, који је осмислио домаћин скупа, оснивач и директор Мокрогорске школе менаџмента, и модератор скупа Срђан Јанићијевић, тематски опсег „Вивалди менаџерског форума“ био је веома широк, а одабир учесника различитих занимања (поред економских стручњака и водећих привредника, гости су били и историчари, културни радници и уметници, филозофи, спортисти и публицисти), омогућио је чак да неке од тема, које углавном могу да се ишчитавају на маргинама оваквих трибина, постану средишње и изазову највећу пажњу и прилично жустре полемике.
Тако се на Мећавнику, у Дрвенграду Емира Кустурице, расправљало и о слому светске економије као последици идејне, моралне и духовне кризе, о етици у неолибералним друштвима, о могућностима превазилажења концепта неолибералног капитализма и налажењу алтернативних економских модела, али и о томе да ли су евроинтеграције и укључивање наше земље у процес глобализације једини пут ка (економском) благостању.

ЕКОНОМИЈА
„ТЕЖИ ВИД ОРУЖАНЕ ПЉАЧКЕ“
Зашто је у пракси могућност Србије да постане земља благостања равна статистичкој грешци? На то питање директно и прецизно одговорили су наши еминентни економски стручњаци и привредници, неумољиво доказујући како је уверавање актуелне Владе да Србија излази из економске кризе и да нас очекује скорашњи економски раст, још један, неуверљив, предизборни трик политичара на власти.
Један од домаћина форума, председник савета Мокрогорске школе менаџмента, некадашњи генерални директор бачкопаланачког „Синтелона“ (данас почасни председник компаније „Таркет“) Никола Павичић, разлог за то што, како каже, „Србији прети економски слом“, види првенствено у „нездравој привреди“. Камате су нам, каже, највише у Европи (износе 24 процента), инфлација, као последица претеране јавне потрошње, такође, док са друге стране имамо најнижи извоз по глави становника у Европи. Поред тога привреду Србије по мишљењу Павичића оптерећује разарајућа неликвидност (просечна наплата потраживања износи у просеку 180 дана) и модел јавне потрошње без покрића, што доводи до повећавања пореза и доприноса, истовремено и до ширења зоне сиве економије и енормног задуживања.
„Све расправе о задуживању јалове су. Држава старе дугове враћа новим задуживањем. Политичка елита нам нуди бољи живот на кредит, без икакве визије, а грађани не схватају да ће дугове морати сами да врате, они или њихова деца и унуци“, упозорио је Павичић.
Уколико чак ни специјални саветник потпредседнице Владе Србије за економију нема нимало оптимистичка предвиђања, како онда грађани Србије могу да очекују економски препород Србије? Питање је, наравно, реторско, а одговор на њега имплицитно је дао и Иван Маричић, председник Извршног одбора „Српске банке“. Истичући да институције у нашој земљи „постоје саме за себе и не регулишу ништа“, Маричић је устврдио да код нас финансијски систем уопште не функционише, те да је на делу „тежи вид оружане пљачке“. Опљачкани су, дакле, и привреда и обични грађани, али ни Маричић нема речи утехе:
„Банкарска етика више не постоји, банка једино тежи профиту“.
Ако је ово закључак представника банкарског сектора, какву будућност могу да очекују грађани који су били принуђени да спас потраже управо у банкама, узимајући неповољне кредите? Још једно, дакле, реторско питање, које, такође, једнако погађа и предузетнике. Тако Бранислав Грујић, председник Српског пословног клуба „Привредник“ и председник „ПСП-Фарман холдинга“ (једне од пет водећих компанија за грађевинарство и развој у Москви и Московској области), сматра да је један од проблема који спутава економски развој и то што је Србија једина држава у свету у којој банкарски и предузетнички сектор нису равноправни, јер је првом капитал заштићен, а другом није.
Сумњу у могућност да ће Србија у оваквим политичким и економским условима постати земља благостања, испољили су и остали економисти и привредни лидери који су учествовали на форуму на Мећавнику. Изразити песимизам провејавао је у излагању доктора економских наука, професора др Љубомира Маџара. Пошто су прогнозе нашег раста крајње неповољне (0,5 процената за 2012. годину), Маџар очекује да ће незапосленост бити још већа.
„Стопа запослености спорије расте него бруто производ. Уколико стопа раста тежи нули, сасвим је логично да ће у наредном периоду запосленост бити мања“, закључио је Маџар.
Његов колега, професор економије рада на „Економском факултету“ Универзитета у Београду, др Михаил Арандаренко, такође је изнео забрињавајуће податке у вези са тржиштем рада у Србији. Наиме, по његовим сазнањима, у последњој деценији (од петог октобра наовамо) запосленост није порасла за све ове  године. Поред тога, према статистичким подацима из октобра 2011. године, број запослених (2,23 милиона) екстремно је мали, а стопа запослености (45, 3 процената) показује огромно заостајање за просеком ЕУ (65 процената). Арандаренко је посебно апострофирао и лошу структуру запослености (мало добрих послова у приватном корпоративном сектору и велики јавни и неформални сектор), те указао на још једну економску аномалију у српском друштву:
„Формално запослених 1, 8 милиона живи у породицама са укупно 4, 3 милиона чланова, док чак три милиона становника живи у породицама без формално запослених“.
Лошу слику српске привреде и економије у целини поправља тек мали број успешних предузећа у Србији. Међу учесницима „Вивалди менаџарског форума“ била су и два менаџера компанија које и у времену текуће кризе послују веома успешно: Мирослав Милетић, генерални директор Концерна за производњу и промет кондиторских производа „Бамби-Банат“ (види интервју) и Драгољуб Вукадиновић, председник Компаније „Металац а.д“ из Горњег Милановца, у оквиру које послује 13 предузећа (из Србије и иностранства).

ПОЛИТИКА
ДРЖАВА КАО ХОЛДИНГ КОМПАНИЈА
Већина учесника на скупу на Мокрој Гори исткла је како су политичари главна кочница опоравка Србије у свим сегментима друштва, а поготово у области економије. Истина, критика конкретних партија које су на власти претходних четири године, изостала је (можда и из страха појединаца од оптужбе да, у тренутку предизборне кампање, делују у интересу појединих политичких групација), али се између редова излагања наших економских стручњака и привредника могло ишчитати да се примедбе упућене „политичкој елити“ односе на готово све петооктобарске власти, а посебно на Владу коју од 2008. године предводи премијер Мирко Цветковић.
Тако Бранислав Грујић сматра да је у нашој земљи данас постало готово немогуће пословати, будући да је ток новца оптерећен „посредником који је постао прескуп“. На примедбу да би управо лидери у привреди требало да промене такво стање ствари, Грујић одговара: „Привредници и они који уносе нову вредност у огромној су мањини и не могу да утичу на промену власти, па ни на промену система вредности друштва у целини“. Поготово не, додаје, у ситуацији када „привредна елита више није потребна политичкој, пошто ова већ функционише као моћна и успешна Холдинг компанија“.
„Острашћена, истрошена и искомплексирана политичка елита и њен патолошки страх од губитка власти“ главни су узрочници економске пропасти Србије и према мишљењу Николе Павичића.
Нова политичка елита, према схватању в. д. директора „Економског института“ Драгана Шаговновића, морала би да реиндустријализује Србију (индустријска производња 2010. године, према подацима којима располаже Шаговновић, била је на нивоу од 40 процената оне из 1989. године, и повећала се свега шест процената у односу на 1999), али у складу са стратегијом енергетике и агропривреде. Наиме, Шаговновић сматра да спољни дуг Србије не би ни постојао да цена струје није била за око 40 процената нижа од цене у најсиромашнијим европским земљама.
На питање зашто је пољопривреда одједном постала толико битна покушао је да одговори шеф Катедре економике пољопривреде „Пољопривредног факултета“ у Београду, проф. др Миладин М. Шеварлић. Иако се заложио за мултифункционални модел пољопривреде, који осим економског обухвата и њен културолошки, резиденцијални, еколошки и туристички аспект, Шеварлић је указао и на то да је интересовање према аграру проузроковано још једним моментом.
„Када прође ова глобална економска криза, схватићемо да је она заправо била криза хране“, упозорио је професор, додајући да се број гладних у свету у односу на 1960. годину повећао 13 пута. Због тога би и Србија морала посебну пажњу да посвети ономе чему је и „Печат“ толико пута до сада поклањао пажњу – прехрамбеној безбедности.
Професор економије на „Филозофском факултету“ у Београду, др Миодраг Зец, акцентовао је још један проблем савремене светске економије. Зец је изразио сумњу у опстанак економије која се заснива искључиво на концепту стицања, и закључио да је основни разлог свеопште кризе савременог доба, то што у последњих двадесетак година није изнедрило ниједну нову филозофску и социјалну идеју.
Но, за такве идеје увек су у историји били заслужни пре свега истакнути појединци. Отуда и запажање историчара др Чедомира Антића, вишег научног сарадника на Балканолошком институту САНУ, да промене у Србији не могу да изврше „политички манекени који желе само да освоје власт“, већ пре свега „политичари који би зарад остваривања одређене идеје рескирали живот или барем своју политичку каријеру“, може да се тумачи и као закључак оног дела „Вивалди менаџерског форума“ који се тицао економске и политичке кризе у нашој земљи.
Јер, са тим су се сложили готови сви учесници форума, ако Србија икада буде „држава благостања“, пре тога мораће да се изврше изразито непопуларне и по грађане тешке економске и политичке реформе; а снаге које се усуде да те промене спроведу морају у старту да рачунају на то да ће бити „политички мртве“.

ЕТИКА И ДУХОВНОСТ
ВАПАЈ ЗА НОВИМ СИСТЕМОМ ВРЕДНОСТИ
Но, за оздрављење Србије потребан је и преображај у идејном, моралном и духовном смислу, потпуна промена досадашњег система вредности. Чини се да су управо ови сегменти скупа на Мокрој Гори изазвали највише интересовања и одјека, али и супротстављених ставова.
Највише неслагања изазвало је излагање др Јована Бабића, професора етике на „Филозофском факултету“ у Београду. Из два разлога. Први је тврдња, потпуно супротна од оне које износе неки угледни светски филозофи (Бадју, Вирилио, Епштејн), како „наша криза има и други извор, који је начелно независан од светске кризе, али у контексту светске кризе добија на важности. То је наслеђе социјализма, које се лепо накалемило на хришћанску традицију која има негативан став према капитализму“. Други је одбрана става италијанског премијера Марија Монтија који је недавно изјавио како је установа радног места превазиђена и да стално запослење више не постоји.
Ова изјава је својевремено изазвала опште противљење италијанске јавности и интелектуалне елите. На њу је на Мокрој Гори реаговала и председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић, констатујући да „човек не постоји да би обавио посао, већ да је сврха посла да би човек могао да живи и убира плодове свога рада“.
„Наша елита по бахатости и лицемерству, по расипности и бескрупулозности, има додирне тачке са земљама у којима нема једнакости политичке моћи“, истакла је Смајловић. Излаз из овог зачараног круга председница УНС-а пре свега види у реформи образованог система и преображају медија.
„Потребне су школе које ће од ђака развијати способност да мисле својом главом. Потребна је слобода штампе која ће градњи друштвеног консензуса доприносити тако што ће на видело износити мноштво различитих интереса и мишљења, и омогућавати дијалог међу њима, а не штампа у којој је простор за различита мишљења све мањи и мањи, и у којој не постоји готово ништа изузев владајуће парадигме. Потребна је јавност коју власт неће моћи да ућутка тврдњом да нам није потребна јавна расправа о важним питањима, као што је улазак у НАТО“, рекла је Смајловић и закључила:
„Наш страшни пораз из последњих деценија може се још увек претворити у духовно оздрављење и нови почетак. То је заправо суштина прекрасног косовског мита: да је из чељусти пораза могуће отети духовно просветљење и победу“.
А да је то могуће посведочило је и излагање специјалне гошће, светски признатог диригента Даринке Матић Маровић. Они који су под њеним руководством наступали у иностранству, побеђивали су на највећим светским такмичењима, остваривали светски признате резултате, иако су, по речима Даринке, спавали по хостелима на периферији, без икаквих дневница и новчане помоћи државе или компанија.
Велико интересовање на „Вивалди менаџерском форуму“ изазвало је и гостовање прослављеног фудбалског аса Душана Савића, директора тренерске школе Фудбалског савеза Србије. Иако је било очекивано да Савић из угла успешног фудбалера и спортског менаџера укаже на улогу спорта у остваривању „државе благостања“ и преображаја система вредности у нашем друштву, он је своје излагање посветио анализи плана бившег директора ЦИА-е Ели Дејвиса за разарање СССР-а, по којем, по мишљењу Савића, уништена Србија и српски народ.
„Ми данас живимо управо у систему вредности који је описао Дејвис. Ишчупани су корени духовности, омаловажавана је и уништавана основа свега природног, позитивног и честитог у народу“, закључио је наш прослављени спортиста.
Чланови групе Београдски синдикат представили су „Пројекат Србија“ којим су обухваћени политички, економски, морални, духовни и идејни аспекти светске и српске кризе. У том смислу је њихово наступање на неки начин заокружило и читаву причу о „Вивалди форуму“:
„Док год имамо овај погрешан систем вредности који фаворизује материјализам, грамзивост, успех по сваку цену, индивидуализам који искључује заједништво, дотле се ништа неће променити набоље. Убеђени смо да су љубав, правда, вера у Бога (или у опште добро), пријатељство, родољубље, искреност, скромност, племенитост, пожртвовање, просвећеност – најбољи програм за Србију. Потребно је да се у Србији створи шири фронт државних институција, удружења грађана, интелектуалаца, културних радника, медија и свих других који на било који начин могу да допринесу да се ове праве вредности инсталирају у сваку пору нашег друштва.“

***
На крају, осећамо се дужни да посебно апострофирамо и труд организатора „Вивалди менаџерског форума“. Читав програм реализован је на веома високом нивоу, а екипа из Мокрогорске школе менаџмента, на челу са Срђаном Јанићијевићем, обезбедила је на највишем професионалном нивоу све потребне услове за неометан рад учесника и новинара на форуму, бивајући им буквално 24 сата на располагању.
На одличан утисак о овом форуму, свакако је утицао и предиван амбијент Дрвенграда на Мокрој Гори, једног од значајнијих туристичких средишта у нашој земљи за чије је постојање заслужан и предузетнички дух редитеља Емира Кустурице. Такође и партнерство компаније „Књаз Милош“. Али, и уметнички доживљај музике која не загађује душу, а чији су извођачи били чланови културно-уметничког друштва „Лола класик“. Тек да се подсетимо – у времену када се општи бројевима, има и оних који се ослањају на срце.

_____________

Мокрогорска школа менаџмента

Настала је као иницијатива успешних менаџера Србије, у циљу развијања менаџерске професије и унапређења знања и вештина из кључних области менаџмента. Предавачи програма (сви се реализују на Мокрој Гори) су професионалци са академским и практичним знањем који су постигли значајан успех у својој каријери и мотивисани су да своје знање и искуство пренесу на млађе генерације. Мокрогорска школа менаџмента, у сарадњи са Факултетом организационих наука, организује и први домаћи сертификовани МЕМБА, намењен вишем менаџменту, у трајању од 18 месеци.

_____________

Србија и (анти)глобализам

Посебан сегмент „Вивалди форума“ био је посвећен глобалним трендовима у 21. веку и изазовима глобализације, као и ризицима и шансама малих земаља. О њему су говорили историчари др Предраг Ј. Марковић, др Чедомир Антић и публицисти Зоран Ћирјаковић и Мирослав Лазански.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *