Сезона напуштања Србије

Синиша Љепојевић

После деценије долазака необичних и до тада непознатих експерата и “стручњака” без јасних стручних биографија, у Србији је дошло време напуштања, одлазака. Србија је на коленима, постала је непоправљиво оштећено друштво и, рекло би се, експертски посао је завршен. Посао, међутим, ипак није завршен. Србија је показала невероватну виталност, али, изгледа да долазе опасна времена па боље на време повући “инвестиције” и кадрове. Одласци су, у ствари, најснажнија порука.

Први је “повукао ногу” Божидар Ђелић, потпредседник Владе Србије и члан Председништва владајуће Демократске странке. Званично, поднео је оставку јер његова “част” није могла поднети “издају” Европске уније када 9. децембра прошле године није доделила Србији статус кандидата. А то је, жели да јавност увери Ђелић, био баш његов посао, његова лична историјска мисија, и зато одлази. Многима је на вест о Ђелићевом одласку изгледа лакнуло, један мање. Али, у јавности Србије, уз приметну одвратност огуглалој на све оно што долази из врха власти, оставка потпредседника Владе за европске интеграције, науку и ко зна за шта све још није изазвала неки нарочит интерес. Чак ни штампа, која обично прати и случајне мисли Јелене Карлеуше или положај руке једне телевизијске водитељке током емисије, није показала интересовање за Ђелићев “еxит”.

То је, међутим, важан и занимљив догађај. Прво, оставка потпредседника владе једне земље је по правилу важан догађај који неизбежно узбурка политичку сцену. Друго, Божидар Ђелић је веома занимљива личност, па је утолико важнија његова одлука да напусти политичку сцену Србије и то у часу када је Србији “сваки човек потребан”. Ништа од тога се није догодило, а сам Ђелић је, за утеху, обећао да ће наставити са радом и обиласком Србије јер њега интересује народ, шта народ мисли. И заиста је кренуо у неке посете по Србији, само што је остало нејасно у којем он то капацитету обилази градове, ко то организује и, на крају, ко то све плаћа. И, наравно, шта је смисао тих посета. Али, све то у израњаваној и пониженој Србији није побудило било какву пажњу.

Божидар Ђелић је једна од најзанимљивијих личности пост-петооктобарске Србије и на неки начин један од њених симбола. Појавио се у првој Влади Србије ниоткуда и то као министар финансија. На прсте руку се могу избројати људи у Србији, рачунајући и оне у политичкој елити, који су пре тога икада чули за то име. Додуше, дошао је са дипломама најбољих француских школа и дипломом студија на једном америчком универзитету који је школовао кадрове сада већ пропалог неолибералног система. Неки су га знали као човека који је водио белешке “великом магу” неолибералне шок-терапије и “гробару источноевропских економија”, Џефрију Саксу, а из тог Ђелићевог посла потичу и делови биографије да је “радио на транзиционим пословима у Пољској и Русији”. Јавност Србије га је брзо упознала и то махом по томе што је као министар спавао код тетке на каучу, што је, иначе, било тачно. Временом, међутим, захваљујући транзиционој Србији, Ђелић је, као уосталом и његова сабраћа из власти, постао поприлично богат човек. И онда је поднео оставку због Европске уније. Раскинуо је “уговор”.

Показао се као веран војник и зато је награђен новим послом. Искуства из рањавања Србије неопходна су за докрајчавање других рањеника, на неком другом месту у свету. Први посао је “саветник” политичке банке, Европске банке за обнову и развој, за један део арапског света да доврши оно што нису успеле “пролећне револуције”. Зато је за Србију важна Ђелићева оставка и његов одлазак. То је симбол садашњег статуса Србије и природе власти. На слици: Божидар Ђелић, након пада Милошевићевог режима, представљен као “експерт” који је обећавао улазак Србије у ЕУ до 2007., а након уласка у ДС обећао улазак Србије у ЕУ до краја 2о11. године – држи у руци један документ из 2010. који је био основ за његову гаранцију.

У ствари, све је јасно. Онај ко га је послао и довео у Србију сада му је рекао да поднесе оставку. Повукао га је из Србије. Показао се као веран војник и зато је награђен новим послом. Искуства из рањавања Србије неопходна су за докрајчавање других рањеника, на неком другом месту у свету. Први посао је “саветник” политичке банке, Европске банке за обнову и развој, за један део арапског света да доврши оно што нису успеле “пролећне револуције”. Зато је за Србију важна Ђелићева оставка и његов одлазак. То је симбол садашњег статуса Србије и природе власти.

После Ђелића, Србију је напустио амерички металуршки гигант Ју-Ес-Стил (УС Стеел). Непуних десет година та компанија је користила Железару Смедерево и била највећи извозник нечега што је произведено у Србији и сада, на известан начин наједном, отишла.

Званично образложење је да се то десило због економске кризе у свету и да компанија после девет профитабилних година, укупан профит је негде око једне милијарде долара, не рачунајући касније приспела ранија потраживања и залихе, а истовремено је уложено нешто преко стотину милиона долара, нема више интереса. Истовремено, Американци су, мора се признати, много тога доброг урадили у Смедереву, а посебно у образовању радника и развијању такозване индустријске културе. Одласком су, изгледа, били донекле изненађени и сами Американци који су водили Железару у Смедереву. Одлука је, кажу, донесена у Америци. Ако се зна да су амерички послови свуда на свету тесно везани за америчку политику и власт, као и то да Ју-Ес-Стил добија милијарде стимуланса од америчке владе, онда је сасвим јасно да је пресудну реч о брзом напуштању Србије имала политичка власт у Вашингтону а не у Питсбургу где је формално седиште компаније.

И одлазак Американаца из Србије је заиста веома важан догађај. То је необично јака и непријатна порука. Дошло је време да се одлази из Србије. Та порука долази од оних у које се актуелне власти у Србији највише надају, готово куну. О важности тог одласка сугеришу и одговори оних којима је Србија већ понудила да купе Железару у Смедереву. Сви кажу “сачекајте да прво видимо зашто су отишли Американци па ћемо онда да разговарамо”.

И одлазак Американаца из Србије је заиста веома важан догађај. То је необично јака и непријатна порука. Дошло је време да се одлази из Србије. Та порука долази од оних у које се актуелне власти у Србији највише надају, готово куну. О важности тог одласка сугеришу и одговори оних којима је Србија већ понудила да купе Железару у Смедереву. Сви кажу “сачекајте да прво видимо зашто су отишли Американци, па ћемо онда да разговарамо”.

Онда је стигла најава да власт напушта и министарка спорта и омладине Снежана Самарџић-Марковић. Одлази, како је објављено, на функцију генералног директора новоформираног Директората Савета Европе за демократију. И она се, као и Ђелић, у врху политике Србије појавила ниоткуда, изненада. Али, за разлику од Ђелића њена биографија је знатно скромнија. Дошла је из избеглиштва у Норвешкој, где је догурала до секретарица тадашње амбасадорке Србије, Виде Огњеновић. По повратку у Србију и кратког рада у Министарству иностраних послова, постаје државни секретар Министарства одбране, а онда као кадар Групе 17 Плус постаје министарка за спорт и омладину. Потпуно је нејасно шта је то она као министарка толико урадила у Србији, посебно који је њен допринос искуству демократије, да би била постављена на високу функцију у Савету Европе. Можда је нешто и урадила, вероватно и јесте, али то Србија и њени грађани не знају, мада вероватно осећају на својој кожи. Нејасно је, такође, која је улога актуелне власти у Србији у њеној међународној промоцији и да ли је њена нова функција, у ствари, и мандат Србије. Или је можда важно једино то што је онај који је утицао на њену каријеру у Србији сада проценио да је време да је помери из Србије.

Онда је стигла најава да власт напушта и министарка спорта и омладине Снежана Самарџић-Марковић. Одлази, како је објављено, на функцију генералног директора новоформираног Директората Савета Европе за демократију. На слици: америчка амбасадорка Мери Ворлик и српска министарка Снежана Самарџић Марковић. Фото: Тањуг

И Ђелић и Самарџић-Марковић су вероватно међу онима у власти Србије са најмање политичког легитимитета, па се намеће и питање којим се то путем долази у сам врх политичке елите и до права на одлучивање о судбини једне земље и њених грађана. Генерално, захваљујући изборном систему и Скупштина, тачније посланици, и сама Влада у Србији имају споран политички легитимитет јер је немогуће утврдити ко је за те људе уопште гласао. А без легитимитета нема ни одговорности. Једини легитимитет има председник Србије, јер се за његово име и презиме гласа на изборима, али, према Уставу, упркос том легитимитету он је мање или више церемонијална личност.

Изгледа да би у одласку из Србије себе радо видео и министар спољних послова Вук Јеремић. Неки из његовог најближег окружења као и из Кабинета председника Бориса Тадића су већ отишли. Јеремић се кандидовао за председника Генералне скупштине Уједињених нација. То би, каже, био велики искорак Србије на међународној сцени, што је тачно. Али, занимљиво је да је за ту функцију био припреман један други човек, који је на функцији амбасадора, па се онда наједном уместо њега појавио Јеремић. Све је то, међутим, још веома неизвесно, па је за сада извесна само жеља да се оде из Србије.

Сезона напуштања Србије је, дакле, већ почела и сада није више важно ко ће још да оде преко границе, него је кључно да ли ће она довести до скоре сезоне бежања.

Извор: Фонд Слободан Јовановић