Marko Marković (1935-2011)

Piše Milorad Vučelić

Našao sam se u prilici da ponudim Marku da bude glavni urednik Sportskog programa „RTS“-a… Mislim da se ni do tada, a ni od tada nije dogodilo da predstavnici Partizana i Zvezde u nečemu budu jednodušni. Ima li uopšte u našem sportu i društvu većeg priznanja, poštovanja i vere u objektivnost i pravičnost

Marku Markoviću godinama sam se divio, baš kao i većina slušalaca, a  kasnije i gledalaca. Bio je blistavi posrednik između nas i najvećih sportskih takmičenja i dešavanja. Nije on bio samo posrednik već neodvojivi deo tih događaja. Njegova kompetentnost, nenametljivost i istančano osećanje za meru činili su velike sportske događaje još većim. Te vrline krasile su ga sve do kraja njegovog dugog radnog veka.
Poslednjih dvadeset godina bili smo bliski i odani prijatelji. Prijateljstvo je počelo saradnjom. Našao sam se u prilici da ponudim Marku da bude glavni urednik Sportskog programa „RTS“-a. Učinio sam to sa velikim poštovanjem i obazrivo, i nisam naišao na njegovo potpuno razumevanje. Naprotiv. Priznaćete da oklevanje da se prihvati visoki položaj  nije baš rasprostranjena osobina kod nas. Tražio je vremena da razmisli. U međuvremenu kod mene su zvanično došli najviši sportski funkcioneri i legendarni sportisti na čelu sa Draganom Kićanovićem, Vladimirom Cvetkovićem, Draganom Džajićem, Žarkom Zečevićem da zatraže da Marko obavlja taj posao. Mislim da se ni do tada, a ni od tada nije dogodilo da predstavnici Partizana i Zvezde u nečemu budu jednodušni. Ima li uopšte u našem sportu i društvu većeg priznanja, poštovanja i vere u objektivnost i pravičnost.
Poznato je da je Marko tih godina, baš kao i pre toga, besprekorno i sjajno obavljao svoj posao. Prestao je da ga obavlja nasilnom smenom, podnoseći posledice isključivo zbog toga što mi je postao i ostao  prijatelj. Ogovarali su ga  na svoju  bruku i sramotu oni za koje se isuviše često zalagao i koji ni dan-danas nisu naučili, niti će, ono što je on davno podrazumevajuće znao. Kada je bio u prilici da se vrati na posao i položaj, koji mu je zbog znanja i umeća uvek pripadao, ponosno je odbio. Postao je uspešan bankar kod svog, i kasnije mog, velikog  prijatelja Moše Filipovića. Vratio se sportskom novinarstvu na „Pinku“, a onda je posle mog, opet, dugog nagovaranja pisao za „Pečat“. Tu ga sa mesta komentatora niko sem smrti nije mogao smeniti.
Kada je poznavanje sporta u pitanju nije mu bilo premca. Uvek je sve znao najbolje, ali na divan i nepretenciozan način. Odgovori su mu bili nepogrešivi. Uvek tih i razložan bez nadgornjavanja prosto je zračio superiornošću vrsnog poznavaoca. Taj nadmoćni stav uz veliku ljudsku dobrotu koju je posedovao omogućio je da uz njegovu brigu i pažnju odrastu čitave generacije sportskih komentatora. Marko im  je dao priliku i savet. A sam po sebi im je bio uzor.
Njegovim odlaskom sa ovoga sveta mnogi su na gubitku, a pre svega njegova porodica. A onda mi, njegovi prijatelji.
Marko je bio gospodstven u najboljem smislu te reči. Veliki kavaljer. Zračio je nekom plemenitom nadmoći nad životom. Lep čovek i na svoj osoben način uvek elegantan, prosto je zračio nekom blagorodnošću i dobrotom. Marko je bio izuzetno druželjubiv i sa nepogrešivim darom za izbor kafana i to ne samo kod nas, nego i svuda gde se širom sveta deo. Poseban sluh je imao za nove kafane i otkrića novih mesta ili podsećanja na ona koja su pomalo zaboravljena: „Moramo da idemo tamo“; „Vodim sledeće nedelje tamo i tamo“. Bio je svuda rado viđen i poštovan gost. I to onako od srca. Sa Markom u društvu je uvek bilo zanimljivo i odista se uživalo.
Nije bilo tolerantnijeg  i trpeljivijeg čoveka, a istovremeno tvrdoglavijeg kada nešto naumi i odluči. Njegove odluke i izbore nije nametao prijateljima, mi nismo bili obavezni da  ih se pridržavamo, ali on ih se čvrsto držao i, čini mi se, nije bilo sile da ih promeni.
Mislim da u Markovom društvu nijednom nisam sam izabrao i naručio neko piće. Uvek sam pio ono što je Marko znalački izabrao i odredio, i ono što je on pio. Valjda i zato što sam bio srećan što me je izabrao za prijatelja i što je to pokazivao u nemalim iskušenjima kada mu nije ni na pamet padalo da ni samo na tren ustukne.
Mesto koje je  Marko Marković kod nas, njegovih prijatelja, imao niko ne može popuniti. Ni u novinama, ni za slavskim stolom, ni na putovanjima, ni u kafani. To mesto ostaje trajno upražnjeno. Ostaje večiti bol u srcu i duši, i sećanje na Marka, njegov uspešan život i dvadeset godina našeg ničim pomućenog prijateljstva.
Mi, njegovi prijatelji, ostajemo sa velikom strepnjom da posle Markovog odlaska neće više biti nikoga ko će nas sa toliko volje, ljubavi i istrajnosti okupljati na druženja.
Neka je večna slava našem velikanu i mom velikom prijatelju Marku Markoviću.

_________________

Odlomci iz kolumni koje je Marko Marković pisao za Pečat

Odbojkaši pretekli košarkaše
Ono što su nekada bili u košarci Bora Stanković i Radomir Šaper – misli se na položaj, autoritet i uticaj u Svetskoj organizaciji – FIBI, sada je to u odbojkaškoj hijerarhiji Aleksandar Boričić.
Došao je tiho na kormilo domaćeg saveza i polako je slagao kockice da bi dosegao do najvećih visina. Sagradio je odbojkaški bastion, sa granitnim temeljima i vizijom za vreme koje dolazi.
Trijumf u Beču došao je kao šlag na tortu, jer je u 2011. godini na 18 različitih turnira (od kadeta do seniora) osvojeno 16 medalja. A dolazi i Evropski šampionat odbojkašica, gde takođe očekujemo uspeh.
Dakle, srpska odbojka sija i kako se radi i stvaraju asovi u muškoj i ženskoj konkurenciji nikoga neće iznenaditi da ta dominacija potraje još dugo.
Kamo sreće da nam je i u drugim sportovima kao što je u odbojci…

Zlatni vaterpolisti
Lepa priča o našem izabranom timu počela je na Olimpijskim igrama u Londonu, 1948. godine, kada smo se plasirali od devetog do dvanaestog mesta.
Krenulo se skromno i tada je malo ko pretpostavljao da će vodeni divovi iz Jugoslavije postati to što su sada.
Velesila smo, osvojili smo sve trofeje – trenutno nacionalna selekcija blista.
Zvanično smo šampioni sveta, sada smo osvojili prvo mesto u Svetskoj ligi, plasirali smo se za naredne Olimpijske igre u Londonu.
A mi verujemo da će izabrani tim Srbije, predvođen već proverenim, mladim stručnjakom UDOVIČIĆEM nastaviti istim tempom i na takmičenjima koja slede.
VANJA UDOVIČIĆ je najbolji igrač na planeti. Ne zaostaju kvalitetom, učinkom i umećem: FILIPOVIĆ, golman SORO, PIJETLOVIĆ, PRLAINOVIĆ, RAĐEN.
U sastavu nema slabog pojedinca.
Stručan rad, iskustvo, uigranost i ukupna vrednost su garancija da će srpski vaterpolisti na predstojećem Mondijalu u Šangaju i onda na Olimpijskim igrama u Londonu potvrditi da su planetarna velesila.
Dičimo se našim ZLATNIM VATERPOLISTIMA…

Srećan fudbalski rođendan
Na olimpijskom turniru u Anversu, 28. avgusta 1920. godine, naši fudbaleri odigrali su prvu zvaničnu utakmicu.
Ako se po jutru dan poznaje – onda nismo mogli da se nadamo ničemu dobrom, kada je naš najpopularniji sport u pitanju! Jer, na Olimpijskim igrama u Belgiji poraženi smo na startu protiv Čehoslovačke, i to katastrofalno – 0:7.
Posle toga, računajući period od decenije do Svetskog prvenstva, 1930. godine, u Urugvaju, nismo zabeležili nijedan iole zapaženiji domet. To razdoblje je poslužilo za traženje pravog puta, da naši fudbaleri budu koliko-toliko ravnopravni u odnosu na ostale evropske ekipe.
Igrali smo dva puta u polufinalu prvenstva sveta: u Urugvaju 1930. godine, i u Čileu 1962. godine. U Kupu nacija (sada je to prvenstvo kontinenta) bili smo drugi, 1960. godine u Parizu, i osam godina kasnije u Rimu (1968).
Pripalo nam je zlatno odličje na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine, a osvojili smo srebrne medalje na Olimpijskom turniru u Londonu (1948),  Helsinkiju (1952), Melburnu (1956), te bronzu u Los Anđelesu (1984).
U klupskoj konkurenciji Crvena zvezda je trijumfovala u Kupu šampiona, Partizan je stigao do finala istog takmičenja.
U bivšoj Jugoslaviji, zagrebački Dinamo je uzeo pehar u Kupu sajamskih gradova (kasnije kup UEFA), a Crvena zvezda je stigla do finala istog nadmetanja.
Sve u svemu, od poniznog starta, prilikom prvog izlaska na međunarodnu scenu, imamo čime da se podičimo. Jeste, početak je bio opor, pa i više od toga, ali po onoj narodnoj – DRVO ČIJI JE KOREN GORAK – PLOD JE SLADAK.
Tako i mi sada, bez obzira na povremen promašaj, ipak, možemo da se podičimo, da nam je mesto u gornjem delu lestvice najjačih reprezentacija na kontinentu i na planeti.
A o našim vrhunskim asovima, koji su po najboljim klubovima Evrope, da i ne govorimo. Oni su poseban ukras našeg najpopularnijeg sporta.

Zvezdin trofej i dva polufinala
U ovoj 2011. godini obeležiće se dve decenije od onog trenutka kada je u Bariju, 22. 05. 1991. godine, savladan Olimpik boljim izvođenjem penala.
Računajući i bivšu veliku Jugoslaviju – Crvena zvezda je najuspešniji klub u internacionalnoj konkurenciji.
Trijumfovala je u Ligi šampiona, dva puta je igrala u polufinalu.
Pored ovog dometa ne zaboravlja se ni učinak Beograđana u Kupu UEF-a, kada su izgubili protiv BORUSIJE iz Menhengladbaha – 1:1 i 0:1 i to u finalu.
Dinamo je jednom igrao u finalu Kupa sajamskih gradova (kasnijem Kupu UEF-a), a naredne godine Zagrepčani su uzeli trofej u tom jakom nadmetanju.
Partizan je dogurao do finala Kupa šampiona i time se završava lista uspeha jugoslovenskih klubova u zvaničnim međunarodnim takmičenjima.
A Zvezda je posebna priča!
U ovoj 2011. godini obeležiće se dve decenije od onog trenutka kada je u Bariju, 22. 05. 1991. godine, savladan OLIMPIK boljim izvođenjem penala. Onda je usledio u Tokiju završni meč za titulu Klupskog šampiona planete. Pao je KOLO-KOLO iz Čilea i tako su ispunjeni najuzvišeniji ciljevi.

Partizan na krovu Evrope
Navršava se 19 godina od kada su košarkaši Partizana 16. aprila 1992. godine, u finalu KEŠ u Istambulu, savladali Huventud.
Te iste 1991. godine, Partizan je pod rukovodstvom mladog stručnjaka Obradovića osvojio titulu prvaka, a onda je došao na red i KEŠ.
Obradović je upravo u okršaju sa Huventudom došao do prvog zlatnog trofeja u najeminentnijem klupskom nadmetanju na kontinentu, da bi do sada zaređao sedam trijumfa u tom značajnom takmičenju!
Ovaj uspeh još više dobija na težini ako se zna i sledeće. Zbog početka rata u Hrvatskoj i najave uvođenja sankcija prema našoj zemlji, Partizan je samo jednu utakmicu odigrao u Beogradu.
U svim ostalim morao je da nastupa kao „domaćin“ u španskom gradu Fuenlabrada, gde je, za divno čudo, maksimalno prihvaćen od domaće publike koja je punila halu do poslednjeg mesta. Na obeležavanju deset godina od tog trijumfa, u revijalnoj utakmici u beogradskom „Pioniru“, gradonačelnik Fuenlabrade iz 1991/1992. godine bio je počasni gost našeg kluba, u znak zahvalnosti.
Tim Partizana je bio najmlađi sa prosekom od 21,7 godina.
Pre 19 godina, dres Partizana, osvajača titule prvaka Evrope, nosili su: Đorđević, Danilović, Stevanović, Koprivica, Nakić, Rebrača, Šilobad, Lončar, Dragutinović…
Prolaze godine, decenije, ali njihova imena ostaju za nezaborav…