Vašington preti Moskvi i Pekingu

Piše Bogdan Đurović

Tri supersile, SAD, Rusija i Kina, gde se svako bori protiv svakog, presudno utiču na raspored snaga u svetu, ali u poslednje vreme Vašington sve više vojno izaziva i Peking i Moskvu

Dok decenijski rivalitet SAD-a i Rusije tradicionalno puni novinske stupce i predstavlja večitu temu za televiziju, radio i film, dotle se odnosi Amerike i Kine nekako uvek guraju u drugi plan, o tome se manje govori. Kao da Amerikanci, čija je privreda potpuno zavisna od kineske, zaziru od ove rastuće supersile i svoje odnose sa Pekingom drže daleko od očiju javnosti. Međutim, posebno sada, kada sukob Kremlja i Bele kuće oko pitanja protivraketne odbrane (PRO) dostiže kulminaciju – sve jasnije se vidi da se svetski odnosi ne mogu pravilno tumačiti ako se ne posmatraju upravo u trouglu Moskva-Peking-Vašington.

SKIDANJE MASKI
Očigledno je da, osim ove tri supersile, ostali akteri svetske politike ili nisu dovoljno jaki, ili nisu dovoljno samostalni, ili nisu dovoljno zainteresovani da budu jedan od polova novog svetskog poretka, nastalog posle 11. septembra 2001. godine, kada su Amerikanci zbacili maske i zvanično započeli osvajanje sveta. Čak ni Evropska unija, čije države članice imaju značajnu ekonomsku i političku moć, ne predstavlja dovoljno jaku, samostalnu i zainteresovanu silu, već, kao prilično neprirodna naddržavna tvorevina, i dalje egzistira pod američkim političko-bezbednosnim kišobranom. Neke druge velike države, poput Brazila ili Indije, još uvek nemaju dovoljno snage i autoriteta da obrazuju sopstveni geopolitički pol, pa, iako uticajne u međunarodnim odnosima, svoje interese ostvaruju lavirajući između tri prvorazredne supersile.
Pitanje koje već decenijama opterećuje odnose Moskve i Vašingtona, jeste problem PRO. Sa probojem čoveka u svemir i ovladavanjem kosmičkim tehnologijama, pojavila se mogućnost presretanja balističkih raketa koje se kreću velikim brzinama. Vojni eksperti odmah su u tome prepoznali šansu za stvaranje vojne nadmoći nad protivnikom, preteći da eliminišu čitav neprijateljski strateški arsenal, a da zatim zadaju smrtonosni nuklearni udar. Posle decenije pregovora, ucena i međusobnog zastrašivanja, Moskva i Vašington ipak su 1972. godine potpisali čuveni ABM sporazum, kojim su zabranjena ispitivanja antibalističkog oružja i strogo je ograničeno njegovo razmeštanje na kopnu, moru, vazduhu i svemiru.
Ipak, najpre je Ronald Regan već početkom osamdesetih odustao od striktnog poštovanja ovog ugovora, pa je desetak godina kasnije isto učinio i Bil Klinton, da bi Džordž Buš 2002. godine i zvanično poništio ABM sporazum. Od tada, Vašington neprestano razvija opasne antibalističke komponente, instalira ih svuda po svetu. Poslednjih godina na red je došao i Stari kontinent, pa je SAD potpisao niz sporazuma sa evropskim zemljama o prihvatu američkog PRO na njihovoj teritoriji. Iako se Amerikanci i dalje zvanično kunu da se to radi iz straha od iranskog nuklearnog napada, više je nego očigledno da bi tada američki PRO bio razmešten duž iranske, a ne ruske granice.
Izgleda da je, kako sada stvari stoje, sasvim isključena mogućnost kompromisa Moskve i Vašingtona po pitanju PRO. Tako je, recimo, sasvim razuman predlog predsednika Dmitrija Medvedeva – o formiranju takozvanog „sektoralnog“ ili „zonskog“ zajedničkog evropskog PRO, koji podrazumeva da SAD i Rusija podele zone odgovornosti u ujedinjenom sistemu – bio ne samo odbijen, već praktično ismejan u Vašingtonu i Briselu. Pošto je ruski predlog odbijen, ostaje još mogućnost da NATO i SAD pruže pravne garancije Moskvi da američki PRO neće biti uperen protiv Rusije. No, za sada nema ni takvih naznaka, s obzirom na to da zvaničnici NATO-a uporno tvrde da sistem nije uperen protiv Rusije, već protiv Irana. Pa samim tim nema potrebe za bilo kakvim garancijama.
U Moskvi su, međutim, uvereni da se američki PRO instalira, ne samo sa ciljem snižavanja efikasnosti ruskog strateškog arsenala, već i za raspirivanje antiruskih osećanja širom Evrope, a posebno u zemljama koje prihvataju razmeštanje štita na svojoj teritoriji. Zato ne čudi što američki planovi izazivaju jasnu reakciju Moskve, koja najavljuje oštre uzvratne mere u vidu masovnog naoružavanja, zašta je Rusija već opredelila 650 milijardi dolara. Osim novih nuklearnih raketa narednih godina ruska armija dobiće 1.000 novih helikoptera, 600 borbenih aviona, 100 ratnih brodova (uključujući i četiri superiorna nosača helikoptera klase „mistral“), kao i osam atomskih podmornica na koje će biti instalirane rakete nove generacije „bulava“.

ŠPIJUNIRANJE IZ VAZDUHA
Ali, sve je očigledniji plan SAD-a da antirusku politiku i PRO uveže u jednu neraskidivu celinu. Američki jastrebovi zahtevali su od predsednika Baraka Obame da ne potpisuje sa Medvedevom sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja (START), i istovremeni razvoj PRO, čime su želeli da postignu brzu i dramatičnu stratešku nadmoć. Obama im, ipak, nije izašao sasvim u susret ni po jednom od ovih pitanja. START je potpisan prošle godine u Pragu, a po pitanju PRO američki predsednik i dalje taktizira, realizujući tek onoliko koliko je neophodno da bi umukli glasovi da je previše popustljiv prema Rusiji.
Međutim, dok je okršaj SAD-a i Rusije i dalje u fazi „hladnog rata“, američko-kineski odnosi ulaze u vruću fazu, u kojoj dve moćne armije sve češće gledaju jedna drugu preko nišana. A ponekad i povlače obarač. Načelnik Združenog generalštaba američke vojske general Majkl Malen izjavio je da će SAD nastaviti špijunske letove duž kineskih granica, bez obzira na oštre proteste Pekinga. Tako je Malen prokomentarisao incident koji se desio 29. jula, kada su dva lovca Su-27 kineske armije u svom vazdušnom prostoru presrele američki špijunski avion i tom prilikom, prema tvrdnjama Vašingtona, prateći ga, narušili vazdušni prostor Tajvana.
„Kina želi da mi prekinemo izviđačke letove. Ne možemo na to da pristanemo, ti letovi su suviše važni“, izjavio je Malen. Tek naknadno Malenov portparol je pojasnio da njegov šef nije mislio na letove u vazdušnom prostoru Kine, već na izviđanje u tom regionu uopšte, ali su Kinezi Malenovu izjavu već okarakterisali kao „frojdovsku“. Jer, u poslednje vreme kineski lovci sve češće presreću američke špijune. Pri tom, najozbiljniji incident takve vrste desio se 2001. godine, kada je u takvom jednom naletu kineski pilot poginuo, a oštećeni američki avion morao prinudno da sleti na kinesko ostrvo Hajnan. Amerikanci su se posle žalili da su Kinezi suviše dugo odugovlačili sa predajom američkog aviona i da su to vreme iskoristili da prekopiraju sve vitalne sklopove letelice…
Amerikanci su aktivno špijunirali iz vazduha Kinu od 1951. do 1972. godine, da bi ove letove obnovili pre dvadeset godina, a posebno su ih intenzivirali u poslednjoj deceniji. Za to vreme Kinezi su pokazali dokaze o uništenih 18 američkih aviona, dok Vašington zvanično priznaje tek polovinu. Pamti se izjava svrgnutog kirgizijskog predsednika Askara Akajeva, da su mu Amerikanci tražili da odobri lociranje špijunskog aviona u bazi „Manas“, koju Vašington iznajmljuje za operacije u Avganistanu. Akajev, koji je ubrzo posle toga zbačen u obojenoj revoluciji i jedva je izvukao živu glavu, odbio je američki zahtev, jer, kako je rekao, nije želeo da se sa njegove teritorije špijunira zapadna Kina.
Suština je u tome što Kina već punih 15 godina džinovskim koracima uvećava svoju vojnu moć, sa stopom rasta većom od 10 odsto godišnje. Zato Amerikanci, koji u svakom izveštaju Pentagona upozoravaju na „netransparentnost“ kineskog vojnog budžeta, špijunskim letovima pokušavaju da dokuče novu konfiguraciju kineske vojne sile, posebno u osetljivom tihookeanskom regionu. Amerikanci su zabrinuti zbog jačanja kineskog PVO, ratne mornarice i avijacije, ali pre svega zbog uvećanja nuklearnog potencijala Pekinga. Kinezi ne samo što odbijaju svaki razgovor na temu smanjenja svog strateškog arsenala, već ga iz dana u dan jačaju, povećavajući broj bojevih glava i raketa, kao i njihov domet.
Stoga je jasno da Amerikanci, pored Rusije, imaju veoma ozbiljnog rivala u Kini. I ma koliko se trudili da taj problem guraju dalje od očiju javnosti, on se više ne može sakriti. Već godinama je odnos u trouglu Moskva-Peking-Vašington jedna od najvećih zagonetki, jer su karte tako podeljene da tu svako igra sa svakim i protiv svakog. Ipak, reklo bi se da odnosi Moskve i Pekinga imaju uzlaznu tendenciju, bez većih nesuglasica, dok Vašington poslednjih godina sve jače staje na žulj – i Rusiji i Kini.