Uskršnja nedelja i „Utisak nedelje“

Piše Miodrag Zarković

U celoj emisiji, inače, po tragikomičnosti se izdvojio pokušaj voditeljke da ponizi nedeljnik koji upravo čitate

Uskrs je uvek nedeljom. Kao i „Utisak nedelje“. Kada se poklope, to može da bude đavolsko delo, kao što je i bilo ovog puta. Jer, ima nečeg demonskog u odluci Olje Bećković da za Uskrs, najveću svetinju među hrišćanskim praznicima, u goste pozove Nenada Čanka, neumornog dželata svake hrišćanske, a naročito srpske i pravoslavne svetinje.
Čanak, svakako, ne može da ne škodi ni drugim, tzv. „običnim danima“. Veliki vojvođanski brat nikada nije stao pred kamere, mikrofone ili diktafone, a da nije munjevito izvređao Srbiju, Srbe i srpstvo. Pružanje televizijskog prostora takvom neotesanom brbljivcu jeste krvožedan čin, isto kao i prepuštanje bankarskog sektora Mlađanu Dinkiću ili spoljne politike omiljenom učeniku Borisa Tadića: ne može da se završi, a da su svi zdravi i čitavi. Zato bi se negde očekivalo da emisije uživo izbegavaju Čanka prazničnim danima.
Ali, ne lezi vraže, u poslednjem, uskršnjem „Utisku“, pored Dušana Bajatovića i Aleksandra Vulina bio je i Čanak. I uradio je upravo ono što bi svako razuman od njega i očekivao: uzgajanim prostaklukom obrušio se na srpsko nacionalno dostojanstvo. Učinio je to na samom kraju emisije, kada je obrazlagao zbog čega svoj glas daje izjavi Radeta Aleksića, oca Srđana Aleksića, čestitog Trebinjca koji je pre 18 godina izgubio glavu braneći svog prijatelja.
„Trebalo bi da neko onaj izraz iz crnogorskog jezika, čojstvo, prevede na srpski jezik“ – rekao je Veliki vojvođanski brat, ne trepnuvši, gledajući pravo u voditeljku, čiji je sav odgovor na ovu bljuvotinu bio da mu smušeno objasni kako ta reč postoji i u srpskom i da se izgovara isto.
Zna on da ta reč postoji u srpskom. Zna on da je to što je izgovorio uvreda, čisti govor mržnje, fašističko klevetanje celog naroda – pazi, Srbi nemaju reč za čojstvo! Zna i baš ga briga, zato što isto tako zna da ni za jedan od svojih kažnjivih ispada nikada nije odgovarao, niti će, dok mu je ovakve vlasti i ovakve društvene i političke „elite“. Nema svrhe njemu, Nenadu Čanku, išta objašnjavati. Za njega postoji samo jedan lek. Ne zvati ga u emisiju. Barem ne na Uskrs.

***
Takođe, zanimljivo je to da je Tomu Nikolića za lažiranje štrajka glađu i žeđi optužio čovek koji sedi uz pomoć štapa! Naime, dok je nabrajao zbog čega sve smatra da je lider naprednjaka obmanjivao celokupnu javnost, Nenad Čanak se sve vreme oslanjao na štap, iako je bio udobno zavaljen u stolici!
Nekako, posle onog prošlogodišnjeg snimka, na kojem smo gledali raspomamljenog Čanka kako bahato i pogibeljno vozi motorizovane sanke po centralnim novosadskim ulicama, teško mi je da poverujem da mu je taj štap, od kojeg se ne odvaja još od kako je operisan pre iks godina, neophodan i za hodanje. Ali, čak i da zanemarimo tu sumnjičavost, sasvim je izvesno da mu štap nije potreban da bi sedeo. Pa ipak je u ovom „Utisku“, dok je držao uobičajeno šarlatanske vakele o moralu i nemoralu na ovdašnjoj javnoj sceni, Čanak neprestano bio oslonjen na štap, što je valjda trebalo da nametne utisak kako je, eto, on pravi mučenik naše politike.
Možete da mislite što god hoćete o Tomi Nikoliću i njegovom štrajku ili „štrajku“, ali za sada je to sve što možete – da mislite. Ne možete da znate. Možete da slutite i naslućujete, ali nikako ne možete da budete sigurni koliko je u Nikolićevim potezima bilo iskrenosti. Nasuprot tome, lažljivost Nenada Čanka izbija nam oči. I ne samo lažljivost: mnogo toga može da se zaključi i o inteligenciji prvog „ligaša“ Vojvodine. Pametan čovek ne bi nikada smetnuo s uma da se nalazi u televizijskoj emisiji koju ljudi gledaju, pa onda to što on priča mogu da uporede sa onim što vide svojim očima.

***
U celoj emisiji, inače, po tragikomičnosti se izdvojio pokušaj voditeljke da ponizi nedeljnik koji upravo čitate. U raspravi sa Vulinom o medijskoj situaciji u savremenoj Srbiji, na njegove reči da su glasila mahom neprijateljska prema SNS, ironično ga je zapitala: „Ko, ‘Pečat’?!“
Do tada sam mislio da Olja Bećković nikada nije ni uzela „Pečat“ u ruke. Sada, međutim, znam da sam pogrešio. Pročitala je impresum. I ništa više.