Palma na otoku sreće

Piše Aleksandar Đaja

Možda je za Dragana Markovića Srbija ostrvo sreće, ali za većinu građana Srbije  je samo jedna velika gluva soba. Gluva soba promašene i pogubne politike DS-a i njenih satelita!

Da je neko pre tri godine rekao Borisu Tadiću da će mu desna ruka na putu ka „europejskim integracijama“ biti sadašnji predsednik Jedinstvene Srbije i gradonačelnik Jagodine Dragan Marković, sa „cela“ svoja tri poslanika u Skupštini Srbije, on bi odgovorio: „Nemoj da me z…!“ Međutim, kako je politika „veština mogućeg“, a u Srbiji „improvizacija nemogućeg“, onda je i normalno što je Marković u svojoj prepoznatljivoj psihofizičkoj hiperaktivnosti, istupio protiv zahteva za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora:
„Srbija nema vremena da gubi, za nju je mnogo i tri dana, a kamoli tri meseca bespotrebnog gubitka vremena u trenutku kada je svaki sat bitan za pregovore o ulasku u EU!“
Razume se, o svom „tvrdom stavu“ po tom pitanju Dragan Marković je ultimativno obavestio šefa delegacije Evropskog parlamenta za Jugoistočnu Evropu Eduarda Kukana, koji ga je odmah uplašeno podržao izjavom da prevremeni izbori ne bi doneli pozitivne pomake za budućnost evrointegracija Srbije i podvukao da „u tom pravcu zemlja mora da posebnu pažnju posveti prvenstveno punoj saradnji sa Tribunalom u Hagu i nastavku pregovora sa Prištinom.“

KILAVA REKONSTRUKCIJA
U kojem pravcu?!… Da li u pravcu izjave bivšeg predsednika Albanije Alfreda Mojsiua da Kosovo smatra „pokrajinom Albanije“, a stanovnike Kosova „Kosovarima“. Ili,  u pravcu izjave kvazipredsednice Kosova Atifete Jahjaga da „ovaj dijalog treba videti kao normalan proces između dve zemlje.“ (?!) Ili u pravcu izjave šefice delegacije Kosova u pregovorima sa Srbijom Editom Tahiri, da su neprihvatljivi razgovori o podeli Kosova, što je nazvala provokacijom šefa pregovaračkog tima Srbije Borka Stefanovića .
Dakle, o Kosovu i Srbiji, kao o dve države se ‘ladno govori, kako iz Albanije, tako i iz redova fantomske šiptarske vlasti na Kosmetu, predlozi države u kojoj je Kosmet još uvek zvanično njena pokrajina arogantno se odbacuju kao provokacija – a državni vrh Srbije o tome ćuti. Zašto?… Pa, nema države! Srpski vlastodršci se jedino bave spasavanjem svoje napukle vlasti, a ne sudbinom srpskog naroda, pri čemu im „pristupanje europskim integracijama“ služi samo kao alibi. Čak je i šef Delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer, naglasio da se ništa ne podrazumeva. Srbija mora da usvoji niz zakona i da sprovede mnoštvo reformi, poput reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i izmene izbornog zakona.
Postavlja se samo pitanje: ko će sve to da sprovede? Jer, „rekonstruisana Vlada Srbije“ je još „kilavija“, nego dok je bila „konstruisana“. Ona je farsa. Izjavom ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića da bi odmah raspisao vanredne parlamentarne izbore da je na mestu predsednika Srbije Borisa Tadića, da se predsednik Tadić plaši izbora, a da je Slobodan Milošević raspisivao izbore kad god bi to tražila opozicija (i na njima pobeđivao!) – i ta farsa je ogoljena do paroksizma. Premijer Cvetković može i Dačića da smeni kao Dinkića, istina, malo teže, ali svejedno neće vredeti. Predsednik Milošević će, iako pokojni, za Borisa Tadića i DS zauvek ostati – noćna mora!
Prava istina je u politici, kao i u životu, obično neumoljivo jednostavna: u Srbiji ne postoje ni Vlada, ni Narodna skupština. Jer, od famozne skupštinske većine, a koju su 2008. godine činili Koalicija za evropsku Srbiju (Demokratska stranka, G17 Plus, Sandžačka demokratska partija, Srpski pokret obnove, Srpska lista za Kosovo i Metohiju), zatim Koalicija SPS, PUPS, JS – posle izjave Ivice Dačića ne ostaje ništa! Prethodno su Dinkić i G17 Plus napravili dar-mar, SDP sa Rasimom Ljajićem često nastupa kao opozicija samome sebi, Srpski pokret obnove je već odavno folklorno društvo, Čedomir Jovanović kao večita „podrška iz senke“ takođe pominje vanredne izbore, dok PUPS folira penzionere da će im biti bolje kad „napune stotu“…

VELIKA GLUVA SOBA
Kada se na to još nakaleme i neumoljivi statistički podaci po kojima su tranzicija, neuspešne privatizacije i ekonomska kriza dovele do toga da danas u Srbiji živi više od milion i trista hiljada ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, da oko sedam stotina hiljada živi ispod granice siromaštva, da je sedamsto i dvadeset sedam hiljada nezaposleno, da tri stotine i četrdeset tri hiljade penzionera prima penziju manju od 11.000 dinara, a da se oko pedeset hiljada ljudi hrani u narodnim kuhinjama – šta reći? Da li su nam potrebni vanredni parlamentarni izbori, jer je zemlja u najvećoj ekonomskoj i političkoj bedi i haosu za poslednjih dvadesetak godina, ili je stanje regularno?
Tačno je gospodine Dragane Markoviću da „Srbija nema vremena da gubi“, da su „za nju mnogo i tri dana, a kamoli tri meseca“ i da su to „tri meseca bespotrebnog gubitka vremena u trenutku kada je svaki sat bitan“ – ali, ne bitan „za pregovore o ulasku u EU“, nego za spasavanje ovog napaćenog naroda – da ne umre od gladi! Jer, i pored vaših nesumnjivih zasluga za razvoj grada Jagodine i još većih ličnih razloga da izbora uopšte ne bude, čini se kao da samo vi i Boris Tadić, sa pričom o „europejskim integracijama“, „uspravno kano klisurine“ stojite na pustom ostrvu zvanom Srbija, koje, iako bez zemljotresa i cunamija, sa vašom koalicijom na vlasti nezaustavljivo tone u more. Možda je za vas to ostrvo, zaista, ostrvo sreće na kojem vam jedino još nisu svirali, kako kažete, „Betoven i Šopen, jer sam bio malen dok su oni bili popularni“, ali za većinu građana Srbije, ono je samo jedna velika gluva soba. Gluva soba promašene i pogubne politike Demokratske stranke i njenih satelita!