JAŠA ALMULI „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“

Piše dr Žika Bujuklić

Ugledni novinar i publicista je na skoro četiri stotine stranica pružio još jedno surovo svedočanstvo o tragičnoj sudbini naroda kojem i sam pripada, prikupljajući lične ispovesti preživelih svedoka

Tiho i skoro nezapaženo u našim medijima pojavila se knjiga Jaše Almulija „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“ (Zavod za izdavanje udžbenika). Ovaj ugledni novinar i publicista je na skoro četiri stotine stranica pružio još jedno surovo svedočanstvo o tragičnoj sudbini naroda kojem i sam pripada. Kao i u svojim ranijim knjigama („Živi i mrtvi“, „Jevrejke govore“, „Jevreji i Srbi u Jasenovcu“) autor je to učinio ne samo na osnovu sačuvane arhivske građe, već pre svega sopstvenim prikupljanjem ličnih ispovesti preživelih svedoka i njihovim beleženjem na audio i video trakama.

KRHOTINE PROHUJALOG VREMENA
U ovoj knjizi Jaša Almuli se bavi pogromom nad Jevrejima u okupiranoj Srbiji, a pogotovo u Beogradu, njegovom rodnom gradu. Na Dorćolu, koji su vekovima naseljavali uglavnom Jevreji, već odavno nema njegovih komšija, nestale su kuće porodica španskih sefarda, srušena je skromna bogomolja, umukla je jeka jevrejskih glasova. Ostale su samo  krhotine jednog prohujalog vremena čije je ostatke već decenijama strastveno prikuplja. Stavio je sebi u amanet zadatak da srpski Jevreji ne smeju nestati iz naših sećanja. Sve što je Jaša Almuli učinio u okviru Jevrejske opštine u Beogradu (čiji je bio i predsednik od1989. do 1992. godine), počev od obnavljanja Sinagoge i kapele jevrejskog groblja, pa do podizanja spomenika Menora u plamenu jevrejskim žrtvama genocida, kao i kroz četiri knjige i novinske natpise, imalo je uvek isti cilj: da se nikad ne zaboravi da je ova etnička zajednica opstojavala na ovom tlu više od 400 godina i da su Jevreji „kao vredni i pošteni ljudi, dobri stručnjaci i rodoljubi, doprinosili unapređenju privrede, kulture i umetnosti u Srbiji“.
U Almulijevoj knjizi prvo su  prikazana brojna svedočanstva o stradanju srpskih Jevreja, a potom su izložene ispovesti preživelih ljudi koje je sam autor uspeo da pronađe i intervjuiše. Na kraju sledi nekoliko analitičkih, pa i polemičkih tekstova, u kojima autor pokušava da ponudi odgovore na više spornih pitanja vezanih za sudbinu jevrejske zajednice na ovom tlu.
Poglavlje „Stradanje“ obuhvata brojne tragične pripovesti od čije sadržine se čitaocu steže želudac i ostaje nem pred surovošću i zverstvima okupatora. Najveći deo teksta posvećen je nastanku i funkcionisanju stratišta na drugoj obali Save, starom Sajmištu, kroz koje je prošlo oko 7.500 Jevreja iz svih krajeva Srbije. Pred čitaocem se smenjuju brojne lične i porodične tragedije, započete uglavnom na isti način, tako što muškarce Jevreje prvo streljaju kao taoce („sto za jednog“), a potom okupacione vlasti upućuju naredbu da njihove udovice sa decom napuste kuće i predaju im obeležene ključeve svojih domova. Zatim su Nemci ovu nejač  prebacivali preko Save do Sajmišta. Ništa manje surovog cinizma nije bilo u kasnijem navodnom „preseljenju u druge radne logore“ u hermetički zatvorenom kamionu, tzv. „dušegupki“, u kojima su izduvnim gasovima ugušene u najgorim mukama na hiljade Jevreja. Vožnja smrti se duž Avalskog puta završavala u Jajincima, gde su žrtve pokopavane u masovnim grobnicama. Međutim, mnogi Jevreji su umirali već u samom logoru od zime, gladi i bolesti. Ovaj „Judenlager“ će do maja 1942. godine biti očišćen od Jevreja, dušegupka se vraća u Berlin. Sajmište tada pune zarobljeni komunisti, partizani i narod pohvatan po unutrašnjosti Srbije, sa Korduna, Like i Banije, iz Bosne, a kasnije i Slavonije, Srema i drugih krajeva.
Jevreji su takođe stradali i u logoru na Banjici, kroz koji je prošlo njih oko 700, kao i u logoru Topovske šupe na Autokomandi. Autor konstatuje da je u užoj Srbiji i Banatu, pod direktnom Nemačkom vojnom upravom, ukupno pobijeno oko 14. 800 Jevreja, što je 88,9 odsto od predratnog broja. Taj pogrom je obavljen neviđenom brzinom, tako da su Nemci već sredinom 1942. godine mogli s ushićenjem da obaveste svoga Firera da „u Srbiji nema više jevrejskog problema“.

PRAVEDNIK MEĐU NARODIMA
Drugi deo knjige, nazvan „Spasavanje“, obuhvata priče preživelih Jevreja o tome kako su ih Srbi sakrivali i pomagali u najtežim trenucima, rizikujući svoj život. Jaša Almuli je zapisao tridesetak takvih slučajeva, a u Memorijalnom centru „Jad Vašem“ („Mesto i ime“) u Jerusalimu registrovano je do 2009. godine 125 Srba koji su dobili medalju „Pravednik među narodima“. Autor konstatuje da to nije tako veliki broj, ali razloge vidi u neuporedivo okrutnijem režimu nemačke okupacije u odnosu na druge evropske zemlje (osim Rusije), što se ogleda u sistemu odmazde 100 za jednog, koji je Hitler uveo samo u Srbiji.  Firer nije mogao ovom narodu oprostiti poraze na Drini i rušenje Martovskog pakta na ulicama Beograda.
Svako od navedenih svedočanstava o spasavanju Jevreja je pripovest za sebe, ali u svima njima se pokazuje da ljudskost nema naciju ili veru. Otuda je pomoć i spasenje za Jevreje stizala ponekad i od onih od kojih se to ne bi očekivalo. Vidimo da „pravednik“ nije samo prostodušni srpski seljak, dobri komšija, školski drug, komunista ilegalac, nego i četnik, Nedićev oficir, policajac koji okreće glavu da ne vidi ono što mu dužnost nalaže.
Autor se posebno osvrće na propagandni pamflet „Protokoli sionskih mudraca“ iz 1905. godine, kojim se navodno potvrđuje teorija da su Jevreji skovali tajni plan kako bi uz pomoć masona, a preko globalnih finansija i svetskog boljševizma, potpuno zavladali planetom. U predratnom Beogradu ovaj tekst su prvo rasturali ljotićevci, tokom rata sami Nemci, a na zaprepašćenje Jaše Almulija u novije vreme se kod nas pojavilo preko dvadesetak izdanja tok zlokobnog teksta, uz još nekoliko antisemitskih knjiga. U jednoj od njih, „Svetosavski nacionalizam u judeo-masonskom okruženju“ (iz 2001. godine), govori se o istinitosti Protokola i čak se dovode u vezu sa razbijanjem bivše Jugoslavije (Jevreji su krivi što se ta država raspala, oni su odgovorni za njeno bombardovanje i sl). Čitalac se mora prisetiti da su upravo ovu istu „argumentaciju“ čuli nedavno i u obskurnom rijalitiju na ružičastoj televiziji kada je jedna premudra pevaljka objašnjavala zašto mrzi Jevreje, a u tome ju je svesrdno podržao njen kolega, on je inače uz milione glasova svojih obožavalaca ranije pobedio u rijalitiju „Farma“! I sve je to izgovoreno na nacionalnoj frekvenciji, u programu koji je išao uživo kada je rejting gledanosti tog programa (kako se s ponosom ističe) spram drugih televizija bio najveći. Sledila su brojna izvinjenja, učesnici su udaljeni iz daljeg nadmetanja (samo ne znamo u čemu), ali ni do danas pomenuta knjiga nije uklonjena iz prodaje i zabranjena, i pored toga što je Savez jevrejskih opština podigao krivičnu prijavu protiv izdavača još pre deset godina.

OPOMENA SRPSKOJ INTELIGENCIJI
Drugu temu Almuli pokreće pitanjem: zašto i kako antisrpska propaganda u inostranstvu (počev od Tuđmana) nastoji da prikaže da je nedićevski režim podjednako kriv kao i Nemci za uništavanje Jevreja u okupiranoj Srbiji. Iznoseći mnoštvo nespornih dokaza, autor zaključuje da kvislinška vlast uistinu nije učinila ništa da smanji stradanje Jevreja, ali da ona nije odlučivala šta će sa njima biti, niti ih je sama ubijala. Autor sa gnušanjem odbacuje tezu hrvatske publicistike (dr Franjo Šunjek) da je antijevrejstvo „deo srpskog nacionalnog bića“ i navodi ubedljivu protivargumentaciju iz pera dr Andrije Gamsa, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i Aleksandra Levija, pomoćnika javnog tužioca u Srbiji, nažalost sada već pokojnih. Sam Jaša Almuli je tokom poslednjeg građanskog rata, živeći u Londonu, ličnim obraćanjem uredništvima britanskih i američkih eminentnih listova i časopisa („Indipendent“, „Times“, „Wall street Journal“, „London Review of Books“ i dr) oštro odgovarao na laži koje su u njima objavljivali tuđmanovi propagandisti, kao i na argumentaciju kojom su tu priču dosoljavale „domaće snage“, poput direktora Instituta za evropske studije u Beogradu (vojvođanski polujevrejin Laslo Sekelj). Almuli ne zazire ni od nekoga ko je završio „Kembridž“ i doktorirao na američkom „Jejl“ univerzitetu (Atila Hor), pa mu je na njegove lažne tvrdnje samo lapidarno odbrusio da na studijama ipak nije naučio da govori istinu.
Pretpostavku Almulija da je ovim propagandnim ratom trebalo ocrniti Srbe, kako bi se izazvao odijum Zapada prema njima i opravdalo etničko čišćenje u Hrvatskoj, najbolje dokazuje sadržina knjige „Serbia’s Secret War „(Texas University Press, 1996) pripisana lekaru jevrejskog porekla Filipu J. Koenu, dok predgovor pripada harvardskom profesoru Davidu Rismanu, koji konstatuje da ova studija „prikazuje istorijski kontinuitet državno orkestriranog genocidnog i ekspanzionističkog nacionalizma u srpskoj političkoj kulturi od pre dvadesetog veka do današnjeg dana“ i da „srpsko političko, intelektualno i versko vođstvo naveliko sarađivalo sa silama osovine, suprotno mitologiji o otporu“, i zaključuje: „Srpski vladajući sloj je aktivno učestvovao u holokaustu srpske jevrejske zajednice“. Almuli sumnja  da bi jedan američki lekar bio u stanju da sačini ovaj pamflet, već veruje da je potekao iz Tuđmanove kuhinje u Zagrebu, iz institutski organizovane propagandne mašinerije. Ostaje nam da se ipak zapitamo koja je to muka, ili možda korist, navela jednog američkog Jevrejina da u toj nečasnoj raboti učestvuje. Almuli se s pravom pita zašto niko u Srbiji, bar koliko je to njemu poznato, do sada nije reagovao na ovu knjigu.
Ostaje nam gorak ukus posle ovih stranica, ali i divljenje prema Jaši Almuliju koji neumorno izgara u borbi za istinu o svom narodu, ali i srpskom, ili svakom drugom ukoliko je nepravedno oklevetan. Među časnim pojedincima u ovoj knjizi su i Mađari, Albanci, Italijani i svi oni koji su u drugom čoveku videli ljudsko biće, a ne samo naciju, veru ili političko ubeđenje. Ima u ovim ispovestima i Jevreja koji svojim sunarodnicima nisu pružili pomoć, jer je strah bio veći od samilosti. Ali i to je ljudski, pogotovo u surovim uslovima golog preživljavanja.
Knjiga Jaše Almulija je dragocena i veoma poučna. Dobro je što je njen izdavač „Zavod za udžbenike“, što će joj možda lakše otvoriti vrata u prosvetnim ustanovama gde se školuju buduće generacije, koje sve manje uče i znaju istoriju. Poučna je i zato što je izašla „iz pera“ (kompjutera) čoveka rođenog pre 93 godine, pa to predstavlja divan primer ljudske upornosti, neverovatnog radnog elana, svima potrebnog u ovo vreme opšte letargije, beznađa i straha za budućnost. Poučna je i zato što opominje srpsku inteligenciju šta je sve propustila da uradi, pa i našu državu koja kao da ne prepoznaje šta je nacionalni interes ove zemlje. Dostojno promovisanje ove knjige je sasvim mali, ali veoma važan korak u tom pravcu. To je pre svega potrebno nama, a ne njenom autoru.