„Stiropor revolucija“ ili Dinkićeva mina?

Piše Dragomir Anđelković

Tresla se gora na kojoj se nalazi vladajuća koaliciona konstrukcija, a kako se sada čini, rodio se miš. Da li je stvarno tako?

U subotu, 5. februara, na mitingu SNS-a kako se procenjuje okupljeno je oko 60 hiljada ljudi. U okolnostima kada je naš narod već umoran i od političara, i od mitingovanja, i od jakih reči, u pitanju je veliki broj. Čak i da se ne radi o zimi, a kamoli tokom nje. Međutim, vlast se zbog toga verovatno i nije mnogo uzrujala. I ranije je znala koliki je rejting SNS-a, kao i kakve organizacione sposobnosti ima Aleksandar Vučić. Znači, nije ni sumnjala da će naprednjaci napraviti ozbiljan miting. No, nije imala ni dilemu oko toga da li su usvojili „evropske standarde“, a oni podrazumevaju plišane, ovaj put krštene kao „stiroporske“, proteste. Brisel i Vašington sada ne žele haos u Srbiji, pa oni koji žude da se kvalifikuju za podobnu zamenu za sadašnju vlast moraju da se ponašaju u skladu sa tim.
Uostalom, Nikolić i Vučić ni ranije nisu pokazivali Draškovićev buntovnički naboj sa početka devedesetih. Konačno, ni vlade u Srbiji, bar od 5. oktobra, ne padaju na ulicama i trgovima. S druge strane, njihovom podrivanju pa i rušenju i te kako je vičan Mlađan Dinkić. Skoro da možemo da kažemo: jedan Mlađa vredi sto opozicionih mitinga! A to što sedi na ministarskoj fotelji, po stabilnost vladajućih ne da nije manje opasno nego da je kojim slučajem u opoziciji, već je i opasnije.
Sve to, očito, odlično zna Boris Tadić. Uz to, dobro je procenio i aktuelno stanje stvari na političkoj sceni. Stoga je brzo i energično reagovao na Dinkićevo bacanje rukavice u lice. No, krenimo od početka.

LIBERALNO-REGIONALNE VRATOLOMIJE
G 17 Plus je partija izrazito neoliberalne ideologije, a to nije lako biti u okolnostima kada su već uveliko urušene globalne paradigme te vrste. Opet, neko ko je gorljivo pričao jednu priču, bez pogodnog žrtvenog jarca, ne može preko noći da plasira drugu. Lako je bilo liderima SNS-a jer su imali Vojislava Šešelja, pa je potencirani razlaz sa njim mogao da koliko toliko zaseni munjevitu i to dijametralnu, ideološku preorijentaciju. Da se Dinkić ranije nije otarasio Labusa, sada je mogao dobro da ga iskoristi. Ovako, morao je da se potrudi da smisli novu priču koju bi vešto paralelno zastupao sa starom, dok ona postepeno ne dođe u prvi plan, odnosno on po njoj postane prepoznatljiv pre narednih izbora. Naravno, radi se o regionalističkoj šarenoj laži, prema kojoj bi trebalo samo da Srbiju podelimo na šest-sedam autonomnih delova pa će ubrzano da „procveta“.
Dok Dinkić u skladu sa marketinški, nažalost, i te kako upotrebljivom procenom ulaže napore u partijsko-ideološku tranziciju G 17 Plus u Ujedinjene regione Srbije, nesumnjivo ga brine što se ne bez osnova šuška o potencijalnoj koaliciji DS-a i SNS-a. Sa stanovišta Zapada, nema sumnje, ona može da bude korisna. Vlada koju bi sastavile dve najjače stranke za koje bi glasalo oko 60 odsto birača, lakše bi se odlučila da obavi razne, za evroatlantske centre moći korisne, a u Srbiji nepopularne, poslove. Ipak, postoji i druga stana medalje i ne ide u prilog koalicije o kojoj govorimo. Ne bi više postojala velika alternativna stranka po volji Brisela, koja bi mogla da preuzme državno kormilo kada se vlada istroši. Objedinjavanje SNS-a i DS-a nosi rizik da se sva velika evroatlantska jaja ubace u istu korpu, a ona onda padne na zemlju.
Dinkiću svakako odgovara da kod onih što u Srbiji prave vlade prevlada druga grupa razloga. Jer, onda bi njegovi predizborni i izborni mađioničarski trikovi imali smisao. U protivnom, i ako njegovi Ujedinjeni regioni postignu dobar rezultat (a to znači ne pređu tek cenzus) nikom više neće trebati, te će ostati u opoziciji. A možda nekome padne na pamet i da odobrovolji napaćeni narod serijom istraga i onim što iz toga proizlazi, u vezi sa rabotama u kojima su tokom zadnjih 11 godina učestvovali neoliberalni „eksperti“. Da ne bi dočekao takav razvoj događaja, odnosno ne želeći da se pasivno prepušta tuđim, stranim i domaćim kombinacijama, lider novopečenih stručnjaka za regionalizaciju Srbije zaigrao je, kako on to ume, drsko. Međutim, izgleda da se ovaj put preigrao.

„EKSPERTSKE“ GREŠKE
Čovek koji već jednu deceniju bitno utiče na finansijska i generalno ekonomska kretanja u zemlji, odlično zna u kako se lošem stanju ona nalazi. Zato nije ni čudo što je pred relativno skore izbore pokušao da krivicu za to prevali isključivo na druge (koji su takođe krivi), odnosno što je Demokratsku stranku optužio za zaustavljanje rasta bruto domaćeg proizvoda, nestašice hrane, neuspeh reforme pravosuđa, nesposobnost vlade, izmeštanje vlasti van institucija (tj. u ruke, po Ustavu, tek protokolarnog predsednika republike). Međutim, nerazumno je da je baš toliko potcenio javnost, pa je pomislio da će progutati to da je naprasno progledao i uvideo koliko je loša vlast čiji je ne samo deo, već je bio i bitan činilac njenog dovođenja na čelo države, odnosno kakvi su njeni učinci na stanje nacionalne privrede, kao i generalno našeg društva. Neshvatljivo je i to što je pomislio da i DS nema konja za neformalne predizborne trke.
Nije prošlo mnogo vremena, a za nesposobnost i nedostatak autoriteta optuženi premijer (pardon, onaj koga je Dinkić s pravom optužio da njim upravlja) je uzvratio udarac. Mirko Cvetković je pokrenuo postupak razrešenja potpredsednika vlade i ministra ekonomije Mlađana Dinkića. Prethodno ga je optužio za loš učinak njegovog ministarstva, rekavši: „Za glavni problem s kojim se suočava Srbija – nezaposlenost, koji je u njegovim resorima i za koji su uložena značajna sredstva iz budžeta, dao je najlošije rezultate“.
Dinkić je pogrešno procenio da DS može da ucenjuje rušenjem vlade. Jer, bilo je jasno da njemu manje odgovara da se sada ili relativno brzo ide na izbore nego demokratama. Regionalna priča se tek zahuktava pa bi se URS gotovo borio za cenzus, dok bi DS dobila manje glasova nego kad bi se izbori održali u pogodnijem momentu za tu stranku, odnosno posle dobro pripremljene kampanje, ali ipak ne bi ni bila u prevelikom zaostatku. Kada se radi o DS-u, kao i o SNS-u, nema velikog prostora za preraspodelu glasova. Druga stvar je kada su u pitanju postizborne kombinacije.
Kako god bilo, Tadić je lupio šamar arogantnom Dinkiću. Bilo da je našao u dogovoru sa nekom opozicionom strankom privremeno rešenje za namicanje vladine većine i bez G-17 Plus ili blefirajući, računajući da se ta stranka sada neće odlučiti za rušenje vlade. A pragmatični Dinkić uvidevši da nama kud munjevito je pognuo glavu i izjavio da prihvata odluku premijera, te će svojevoljno izađi iz vlade, dok će njegova stranka ostati u njoj i raditi najbolje što može u domenu resora koji joj pripadaju. Tako je, navodno, postupio jer kako kaže želi „da vlada ostane stabilna do kraja mandata“, a ne da bude „doživljen kao prepreka evropskim integracijama Srbije“. Naravno, ne treba potpuno odbaciti i mogućnost, koja u ovom tekstu nije razmatrana, da se radi o dogovorenoj svađi između Tadića i Dinkića, kao deo sofisticirane predizborne marketinške igre. Iako tu varijantu ne isključujem, smatram je manje verovatnom. Suviše opasna vatra je potpaljena da bi delovalo da je to planski učinjeno.
Odmeravanje snaga i odlučnosti između Tadića i Dinkića pokazalo je i da, ma koliko bio nezadovoljan dvopartijskim trendovima na srpskoj političkoj sceni, uz DS stoji Dačić. Teško je reći da li je tako zato što su spomenuti koalicioni partneri izbistrili odnose, tako da je SPS dobila garancije da će i u budućnosti ostati u strateško-partnerskim odnosima sa DS-om ili stoga što je Dačić procenio da za sada nema realnu alternativu. No, da se time sada šire ne bavimo. Ključno pitanje je šta će uslediti, odnosno kuda vode spomenuta dešavanja?

JALOVI IZBORI
Aktuelni režim se, naizgled, donedavno ponašao kao da je pred njim sve vreme ovog sveta. U okolnostima kada je gotovo svima jasno da je nekada dobitna predizborna parola dobila zlokobni prizvuk: „Ni Kosovo, ni EU“, vlast nam je pričala bajke o spasonosnoj rekonstrukciji vlade. Kao da nam je samouvereno poručivala: promenimo nekoliko ministara, pa će zemlja ubrzano da procveta. Naravno, iza kulisa su, dok je kupovano vreme, od strane njenih nosilaca osmišljavane ozbiljnije kampanje i pravljenje koalicione kombinacije za sledeće izbore. Lideri režimskih stranaka dobro znaju, ma koliko pozerski „kul“ delovali, da im ističe vreme.
Na fonu svega toga izbila je svađa kojom smo se bavili. Kratkoročno ona, izgleda, neće doneti bitne promene. Kako sada stvari stoje, posle bure će vladajuće stranke ponovo da se prave naivne i bave se rekonstrukcijama. Dok ne kupe još malo vremena pre nego što se, gotovo sigurno, DS i USR razdvojeno i verovatno ne baš prijateljski otisnu u vode predizborne kampanje. A što se izbora tiče, možda oni ipak uslede ranije nego što smo donedavno očekivali.
Na mitingu održanom početkom februara SNS je zatražila raspisivanje vanrednih izbora. Tada je Tomislav Nikolić rekao da režimu daje dva meseca da to uradi. Potom je dodao: „Ako ne budu hteli da o tome razgovaramo, ako siledžije nastave da se ponašaju kao do sada, u aprilu ćete me zateći ovde na asfaltu. Sedeću na stiroporu da se ne prehladim, a vi ponesite po jedno parče stiropora ako hoćete da mi se pridružite.“
Da kojim slučajem vlada nije prsla iznutra, ko zna, možda bi se Nikolić i usred proleća ipak prehladio, uludo čekajući prevremene izbore. Ko što rekoh, ne padaju kod nas vlade lako zbog toga što neko mirno protestuje. No, kada se obruše njihovi noseći stubovi onda i povetarac može da bude fatalan. Da se to do kraja ne bi desilo ili ako se i desi, da DS ne bi nespremno dočekala iznuđene izbore možemo da očekujemo da će nas žuti marketinški magovi uskoro zasuti ružičastim tricama i kučinama. Ako su i sami utonuli u apatiju, te izgubili inspiraciju, biće smešne, ali verovatno neće izostati. Doduše, ni predizborna ponuda vodeće opozicione stranke ne odiše kreativnošću. Dinkić je tu ipak neprevaziđen i od njega bi trebalo očekivati najveštije trikove. Tim pre što će ponovo morati da se bori za goli opstanak. Uz to, kao osvetoljubiv čovek verovatno će u za to pogodnom momentu da se potrudi da Tadiću vrati milo za drago zbog gorke pilule koju je sada bio prinuđen da proguta.
No, sve što će se dešavati u narednom periodu biće deo pravljenja riblje čorbe sa mnogo, mnogo aleve paprike i drugih začina. Pitanje je samo da li će u njoj biti ova ili ona vrsta ribe, ali ukus će biti manje više isti. Evrokooperativan i nacionalno-metiljav, sa NATO aromom. Kome je do korenitih geopolitičkih i unutrašnjopolitičkih promena, plašim se, moraće da sačeka neke sledeće izbore. Opet, nadam se da će oni biti prvi posle narednih, te da nećemo čekati da budu redovni.