RATKO MARKOVIĆ Parlamentarizam a la serbe

Piše Ratko Marković

Pokretanje postupka za razrešenje jednog ministra u Vladi od strane predsednika te Vlade pokazao je kako srpskim inovacijama i „obogaćivanjima“ prakse parlamentarizma nema kraja

Sva pravila parlamentarizma usredsređuju se na pitanje odnosa između Parlamenta i Vlade. Parlamentarni život u sadašnjoj Srbiji, to je bagatelisanje svih tih pravila (naravno, samo onih pisanih, jer zbog kratkog iskustva parlamentarne konvencije gotovo da i ne postoje) i odsustvo svakog redosleda i reda u odnosima između parlamentarnih činilaca. Čak i ona među tim pravilima koja se smatraju svetim, ovde su se razumevala ili se još uvek razumeju krajnje izokrenuto. Prošlo je više od jedne decenije da bi učesnici u parlamentarnom životu Srbije shvatili da se o uvršćivanju u dnevni red sednice Narodne skupštine poslaničkog predloga za glasanje o nepoverenju Vladi uopšte ne glasa. Samim tim što ga je podneo Ustavom određen broj narodnih poslanika (danas njih 60), taj predlog je ušao u dnevni red. Tako je po sili Ustava. Ipak, da bi odvratio skupštinsku većinu od iskušenja da ostavi opoziciju bez ovog odlučujućeg prava u parlamentarizmu, sadašnji Poslovnik Narodne skupštine je predvideo: „Narodna skupština razmatra predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana od dana podnošenja predloga“ (član 218. stav 1).
Isti slučaj bio je i u vezi s postupkom pokretanja odgovornosti predsednika Republike u Narodnoj skupštini. Po skupštinskom Poslovniku donesenom u vreme važenja Ustava Srbije od 1990. godine taj postupak (Ustav od 1990. godine govori o „opozivu“ predsednika Republike) pokreće jedna trećina narodnih poslanika, kao i po Ustavu Srbije od 2006. godine (taj Ustav govori o „razrešenju“ predsednika Republike). Dugo se i o uvršćivanju tog predloga u dnevni red Narodne skupštine glasalo, što je bio način da on nikada ne bude usvojen, a to znači da predsednik Republike postane stvarno neodgovoran. I tu se nije htelo shvatiti da je takav predlog tačka dnevnog reda sednice Narodne skupštine po sili Ustava. Da bi odvratio skupštinsku većinu od naopakog tumačenja Ustava (ta većina je, da bi sprečila odgovornost svoje „postavke“ u državi spremna da sebe učini i neznalicom i glupakom), skupštinski Poslovnik je i ovde ugradio kautelu protiv poslaničke beslovesnosti: „Najmanje trećina narodnih poslanika može predsedniku Narodne skupštine podneti predlog da se na dnevni red sednice Narodne skupštine stavi pitanje pokretanja postupka za razrešenje predsednika Republike, uz pisano obrazloženje zbog čega smatraju da je predsednik Republike povredio Ustav.“ O tom predlogu „odlučuje se na sednici Narodne skupštine, najranije 15, a najkasnije 60 dana od dana njegovog podnošenja“ (član 234. st. 1. i 3).

VLADA I PARLAMENT
Ali, srpskim inovacijama i „obogaćivanjima“ prakse parlamentarizma kao da nema kraja. Svedoci smo jednog takvog, najnovijeg „pronalaska“, poniklog iz naše parlamentarne prakse.
Predsednik Vlade je pokrenuo postupak za razrešenje jednog ministra u Vladi, koji je u njoj istovremeno i potpredsednik, i jednog državnog sekretara. Za prvo razrešenje nadležna je Narodna skupština, za drugo Vlada. Ovo drugo razrešenje obavljeno je lege artis (kako treba, po zakonu), dok je ono prvo arhivirano. Ministar, čije je razrešenje predložio predsednik Vlade, podneo je ostavku. Predsednik Vlade je, po svoj prilici, naknadno sagledavši moguće posledice, odustao od svog predloga, mada nikakav formalni potez u tom smislu nije povukao. Jednostavno je pristao na to da njegov predlog bude sutradan poklopljen ministrovom ostavkom.
Neko će pomisliti: čemu ovo formalističko zakeranje i cepidlačenje kad je cilj oba podneska bio isti i kad je on ostvaren – odnosni ministar više nije ministar. Međutim, nije tako. Ovde je reč o dva različita pravna instituta, pa ministar za koga se traži razrešenje nije posle formalnog predloga u tom smislu mogao podneti ostavku, niti je predsednik Vlade mogao dopustiti da se njegov predlog za razrešenje ministra ignoriše, da se svi nadležni ustavni činioci pretvaraju kao da on ne postoji, a da se ministrova ostavka uvažava.
Predlog za razrešenje ministra predsednik Vlade podnosi Narodnoj skupštini. U njemu može stajati i predsednikovo obrazloženje. Od podnošenja predloga do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja. Narodna skupština razmatra taj predlog, a potom o njemu glasa na prvoj narednoj sednici.
Ministru koji je razrešen mandat prestaje donošenjem odluke o razrešenju.
Ostavka ministra je, za razliku od predloga za njegovo razrešenje, njegov lični čin. Nju može podneti samo on, lično, a ne neko drugi, u njegovo ime. Podnosi je predsedniku Vlade, ovaj dostavlja ostavku Narodnoj skupštini, tačnije njenom predsedniku, a ovaj o tome obaveštava narodne poslanike. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje, bez pretresa, da je član Vlade podneo ostavku i o tome ne odlučuje. Članu Vlade koji je podneo ostavku mandat prestaje danom konstatacije ostavke na sednici Narodne skupštine, što je i učinjeno 21. februara.
Ne treba biti pravni stručnjak, pa uvideti svu razliku koja postoji između ova dva ustavna instituta. Predsednik Vlade podnosi predlog za razrešenje ministra kad nije zadovoljan radom ministra, kad ministar nije ispunio predsednikova očekivanja koja je imao kada ga je, kao mandatar za sastav Vlade, predložio Narodnoj skupštini za ministra. U konkretnom slučaju predsednik Vlade je kao razloge naveo „rušenje ugleda Vlade Srbije, dovođenje u pitanje njenog jedinstva i ostvarivanje prioriteta“. Rekao je još i ovo:  „Vlada, da bi u 2011. godini izvela sve promene koje građani od nje očekuju, mora da funkcioniše kao jedinstveni tim, a ne kao slobodna asocijacija važnih ili manje važnih ministara. Biti ministar u Vladi ne sme biti sredstvo lične promocije. Za funkcionisanje Vlade i njen autoritet nužno je da svi točkovi funkcionišu kao na istom vozilu… a ovde je očigledno došlo do iskakanja.“ Bitno je da je razlog podnošenja predloga za razrešenje ministra od strane predsednika Vlade njegovo nezadovoljstvo ministrovim radom. O tom predlogu se u Narodnoj skupštini prvo raspravlja (Narodna skupština ga „razmatra“), a zatim odlučuje („glasa“). Rasprava je u Parlamentu prepirka, mogućnost da se čuju razlozi „za“ i „protiv“ i, ono što je najvažnije, da se biračko telo, tj. javnost, dokumentuje za sopstveni sud o predmetu rasprave. Njome se ostvaruje osnovna postavka parlamentarizma – o odgovornosti Vlade pred Parlamentom. Glasanje je način odlučivanja u Narodnoj skupštini, a zavisno od važnosti pitanja u nadležnosti Narodne skupštine odlučuje se odgovarajućom većinom glasova narodnih poslanika. Prema Ustavu „odluka o razrešenju člana Vlade doneta je ako je za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika“ (član 133. stav 5).
Ostavku podnosi sam ministar zbog toga što to, iz njemu znanih razloga, ne želi više da bude. On te razloge nije dužan da obrazloži. U Narodnoj skupštini o ostavci se ne raspravlja, niti odlučuje. U njoj se ona samo konstatuje, tj. bez rasprave prima k znanju ili, poslovničkim rečnikom kazano, o njoj „predsednik Narodne skupštine obaveštava narodne poslanike“. Ostavka je stvar ministra koji je podnosi. Za narodne poslanike i javnost ona je „tuđa stvar“, pa ne bi bilo pristojno da u nju „zabadaju svoj nos“. Zato je ostavka više stvar lične savesti ministra, nego oblik političke odgovornosti Vlade pred Parlamentom. Parlament je, u slučaju ostavke, sasvim pasivan.
Dakle, suština ova dva parlamentarna instituta je različita i jedan od njih nikako ne može biti zamenjen drugim. A to se upravo dogodilo u našem Parlamentu. Glavni učesnici te ujdurme bili su predsednik Narodne skupštine, predsednik Vlade i jedan ministar.

TELO BEZ AUTORITETA
Predsednica Narodne skupštine je primivši premijerov predlog za razrešenje ministra izjavila: „Na prvoj narednoj sednici taj predlog za razrešenje staviću na dnevni red, poslanici diskutuju o tome, izjašnjavaju se…“ Kad joj je premijer sutradan dostavio ostavku ministra koga je predložio za razrešenje, predsednica Narodne skupštine je izjavila: „U vezi s inicijativom premijera da se Dinkić razreši funkcije potpredsednika Vlade i ministra ekonomije, Dinkić je tu inicijativu prihvatio, napisao ostavku, premijer je tu ostavku meni predao i ja ću o tome informisati poslanike. Prema Poslovniku o radu Parlamenta, o ostavci ministra se ne raspravlja, nego se ona samo konstatuje.“ Predsednica Narodne skupštine je u dva dana imala dva različita mišljenja o statusu u Vladi jednog istog ministra. Razloge zbog kojih se opredelila da jedno od njih uvrsti u dnevni red sednice Narodne skupštine nije izložila.
Predsednik Vlade je ne samo u dva dana imao dva različita mišljenja o istoj stvari, nego je u toj stvari dodatno ponižen. Danas je on podneo predsednici Narodne skupštine predlog za razrešenje ministra, a sutradan je predsednici Narodne skupštine dostavio ostavku tog istog ministra, koji mu je ovaj podneo. To samo može značiti da je premijer ustuknuo pred bahatim i goropadnim ministrom ili da se uplašio političkih posledica predloga za ministrovo razrešenje. Njegov predlog za razrešenje ministra je i hronološki i hijerarhijski preči i prvobitni. Njime je proces razrešenja ministra otvoren, a ministrova ostavka posle tog predloga pravno isključena i ljudski i politički krajnje neumesna. Po svoj prilici, premijer je naknadno izračunao da njegov predlog za razrešenje ministra, koji je stranački vođ i ima 24 poslanička mandata u Narodnoj skupštini, neće dobiti podršku najmanje 126 narodnih poslanika. Neprirodno je očekivati da narodni poslanici glasaju protiv svog stranačkog vođe. A to znači da nema razrešenja bez glasova opozicije, koja ovde ima svoju računicu. Ona zna da ako ne podrži premijerov predlog za razrešenje ministra, Vlada dolazi u izuzetno neprijatnu situaciju koja možda nagoveštava njen skori kraj, čime se otvara perspektiva novih parlamentarnih izbora. Premijer se pokazao kao neodlučan čovek koji ne istrajava na svojim odlukama, ni kada su pravo i moral na njegovoj strani.
Ministar, stožer svih ovih parlamentarnih vratolomija, je posebna priča. Neobuzdanog političkog temperamenta, kavgadžija i prznica, on je prvo ocrnio premijera i celu Vladu. Za premijera je rekao da je čovek bez ličnosti u Vladi, niti o čemu u njoj odlučuje, niti se za nešto pita. Vlada, to je skup resornih udvorica, ali ne premijerovih, nego šefa države. Telo bez autoriteta. A kada je premijer koga je ovako obezličio pokazao predlogom za njegovo razrešenje da može imati i sopstvenu volju, ponizno i krotko je, kao da se on o tome pita, izjavio da predlog premijera „prihvata“. Da ne bi u skupštinskoj raspravi bio žigosan, da iz nje ne bi izašao s političkim ozledama, od kojih jedva da bi se mogao oporaviti, lukavo je smislio spasonosno rešenje – ostavku na položaj ministra. Neviđena drskost! Ko zna po koji put, pokazala se nedoraslost parlamentarnim institucijama. Taj isti premijer koji je uručio predlog za ministrovo razrešenje predsednici Narodne skupštine, prosleđuje joj dan posle toga ministrovu ostavku. Ministar, kao da je ostavku podneo zbog toga što je uvređen predsednikovim predlogom za svoje razrešenje. Predsednica Narodne skupštine, koja već ima u rukama premijerov predlog za razrešenje, prima i ministrovu ostavku i odlučuje da nju uvrsti u dnevni red sednice Narodne skupštine. Gde se deo premijerov predlog za razrešenje ministra? Završio je, očigledno, kao makulatura.
Ovo je još jedna smicalica u našem parlamentarizmu, u kojoj su narodni poslanici, po ko zna koji put, povučeni za nos. Umesto da oni daju poslednju reč i donose odluke o radu Vlade i pojedinih njenih članova, oni tuđe konačne odluke o tome samo primaju k znanju. Izvlašćivanje Parlamenta se nastavlja.


2 коментара

  1. Kao što je profesora Markovića bilo pravo zadovoljstvo slušati na predavanjima, ne manji užitak je čitati njegove tekstove. Nažalost, već niz godina smo svjedoci sistematskog zaglupljivanja i mentalnog trovanja naroda, te s toga, izostaje i veća prisutnost u medijima najvećeg stručnjaka regiona (a sigurno i šire) iz oblasti ustavnog prava.Profesor u ovom tekstu na volšeban, njemu svojstven način, demistifikuje čitavu tu ujdurmu oko PRIVREMENOG odlaska mladjanog nam ministra. Sve se to, prosječnom gradjaninu Srbije (najčešće laiku za pravo i politiku) čini potpuno svejedno. Potpomognuta od strane domaćih (stranih) medija, svijest nam je anestezirana i nespremna da reaguje na ovakve podvale. Ko pročita ovaj tekst, odmah shvata, da sad predizborna kampanja mladjanog ministra, koja je inače već odavno počela, ostaje neokrnjena. Kad dođe vrijeme biće institucijonalizovana “Regionima”. Ta grupacija će opet biti u poziciji da finansijski pridavljuje Srbije. Ne mogu da se otmem utisku o krivici, ito umišljajnoj, i premijera i predsjednika skupštine. Narode, mani se Granda, Farme, Poligrafa, Utiska nedelje i sl. ČITAJ OVAKVE TEKSTOVE, DOK NE BUDE KASNO. A Vama profesore hvala.

  2. Postovani profesore vi ste zapamceni kao kreator UJEDINITELJSKOG Ustava pocetkom devedesetih godina, koji je ujedinio raskomadanu Srbiju,a evo docekasmo da ovi europski poltroni, marionete, petokolonasi razbise i Drazavu i narod , a Ustav menjaju u korist nasih dusmana.
    Sta je ovo nas zadesilo profesore, sto lepo rece Vladislav Petkovic – Dis, u pesmi NAsi DAni :

    “Razvilo se crno vreme opadanja,
    Nabujao šljam i razvrat i poroci,
    Podig’o se truli zadah propadanja,
    Umrli su svi heroji i proroci.
    Razvilo se crno vreme opadanja.” …

    …Od pandura stvorili smo velikaše,
    Dostojanstva podeliše idioti,
    Lopovi nam izrađuju bogataše,
    Mračne duše nazvaše se patrioti.
    Od pandura stvorili smo velikaše. …

    …Pod sramotom živi naše pokolenje,
    Ne čuju se ni protesti ni jauci;
    Pod sramotom živi naše javno mnenje,
    Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
    Pod sramotom živi naše pokolenje. …..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.