Mučenik Džafar u čeljustima demokratije

Piše Vladislav Panov

Nerazumna i nepraktična osuda iranskog režima koja njihovom u svetu najcenjenijem i najnagrađivanijem sineasti Džafaru Panahiju zabranjuje rad i izlazak iz zemlje na čak dvadeset godina i primorava ga da iza brave provede šest godina, izazvala je burne reakcije svuda u svetu, posebno, naravno, onom zapadnom

Kao i letošnji Venecijanski filmski festival na kojem je slavni iranski režiser Džafar Panahi trebalo da bude gost i jedan od članova žirija, pa se to nije dogodilo jer ga iranske vlasti nisu pustile da izađe iz zemlje, tako je bilo i na donedavno aktuelnom Berlinskom filmskom festivalu, gde je Panahi trebalo da bude u žiriju koji odlučuje o dodeli nagrada, ali je opet izostao, ovoga puta zato što je – osuđen i utamničen (navodno zbog novog filma usmerenog protiv iranskih vlasti, kao i opozicionog angažmana)! Svet je, razumljivo, obasut reakcijama i lamentima nad sudbinom ovog autora. „Slučaj Panahi“ je postao kulturna, socijalna i, najviše, politička tema širom meridijana. Zapadnih, najpre.
Naravno, osuda iranskih vlasti kojom je u međuvremenu, između pomenuta dva festivala, Panahi na duže vreme efikasno eliminisan iz javnog života i svetskog filma, pošto je osuđen na šest godina zatvora i dvadeset godina zabrane pisanja scenarija, režiranja filmova i putovanja u inostranstvo, postala je omiljena „vrela žvaka“ za svekolike čuvare ljudskih prava, slobode, jednakosti, sveopšte pravde i pravednosti i ostalih zapadnih tekovina. Iranski sud nije, dakle, lišio slobode i svih ljudskih prava samo svog Džafara, već je na posredan način ugrozio i kompletni demokratski sistem i samim tim „napredni svet“ koji se kune u taj sistem, tvrdeći da je on jedini put u svetlu budućnost.

PROŠVERCOVANO IZ ZATVORA
Lamentno i, za čudo, prilično naivno i patetično (skoro da posumnjate da ga je zaista on pisao) otvoreno pismo „prošvercovano iz zatvora“ koje je Panahi, umesto sebe, poslao na Berlinski festival, a koje je sva skrušena i očajna Izabela Roselini pročitala prisutnima i svetu, upravo to govori. Kao pamflet neke „Paja Patak“ nevladine organizacije, to pismo se poziva na tekovine zapadnog sveta koji uživa u svim mogućim slobodama, a stremi jednakosti i pravičnosti za sve. Odnosno Panahi, lišen mogućnosti da bilo šta radi, sada kao svojevrsni mučenik očekuje da taj prizor iz svojih snova konačno vidi jednog dana i uživo, u stvarnosti, kada ga konačno budu pustili iz zatvora i zemlje, ali tada napokon u svojoj zemlji! To je poruka unutar poruke koju je preko Berlina i Roselinijeve poslao svetu.
Međutim, da li će to videti? Odnosno, da li taj svet o kojem sanja zaista negde postoji? Histerične reakcije uvek budnih branilaca demokratije koji su jedva dočekali da se „Slučaj Panahi“ okonča što ekstremnijom odlukom iranskih institucija sistema, pa da onda ospu paljbu iz svog mogućeg „demokratskog naoružanja“, nisu bez uobičajene retorike kada su u pitanju poentiranja o naprednom ustrojstvu zapadnog sveta. U njima, doduše, nema pomena o svojevrsnom licemerju i dvostrukim standardima koji ide uz takve tirade, odnosno, što je i važnije, u postupanju prema drugima, pa i sebi samima. Da li je, dakle, „nazadni, zatucani i rigidni“ iranski režim išta gori od onih na zapadu koji važe za bastione najnaprednijeg sveta? Jer, taj svet, recimo, godinama sistematično razara susedni Irak i, skoro deset, Avganistan, a sprema se i za Iran, da ne pominjemo nas i mnoge druge koji im se u proteklim godinama i decenijama nisu dopali. U tom razaranju nikada nije bilo milosti, još manje pravde ili pravičnosti, pa je uvođenje zapadnog Panahijevog sna koštalo života i svih deklarativno pripadajućih prava na hiljade ljudi koji su se usudili da ne misle isto kao što se mora na zapadu. Ustanovljeno je i demokratsko mučilište u tajnim tamnicama širom sveta u kojima nestaju sumnjivi „teroristi“.
Da, o tome se snimaju filmovi. Otvoreno, bez neke značajnije cenzure i vidljivih političkih pritisaka. Svako može da kaže šta želi, pa i da to snimi. Džafar ne može. Ali, rezultat je isti. Demokratije nema za istinske neprijatelje „institucija sistema“, branile one Alaha ili Njegovo božanstvo Profit.

JEDNAKI OD JEDNAKIH
Zanimljivo je i, recimo, to da su isti dušebrižnici zaduženi za očuvanje demokratskih ideala takođe napali rigidne poštovaoce zakona kada su prošle godine Švajcarci konačno uhapsili višedecenijskog begunca od ruke zakona, pedofila-Oskarovca, Poljaka-Francuza, Romana Polanskog, koji je bežao od demokratske ruke zakona još od ludih šezdesetih kada je u Holivudu napastvovao devojčicu. Da li je on, možda, ipak, barem malo više, zaslužio zatvor od Džafara? Naravno da jeste. Ali je odbrana njegova bila daleko snažnija. I prošao je sa kućnim pritvorom u svojoj švajcarskoj vili iz snova. E da je Džafaru ta pravda! Njemu ostaje da je, kao neprijatelj svog naroda, kako reče, samo sanja. Polanski, koga su jednako strastveno branili isti koji sada brane Panahija, nema šta da sanja. On živi u savršenoj demokratiji u kojoj su prava bogatih i slavnih zajemčena principom da su baš oni uvek „jednaki od jednakih“.
A iranska vlast je u ovom slučaju ispala vrlo naivna. Ovakva negativna reklama u vreme sve bučnijeg zveckanja oružjem u njihovom pravcu, u svakom smislu je kontraproduktivna. Jer, Zapad ima još jednu vrlu demokratsku tekovinu. On obožava da na silu uvodi svoj savršeni svet drugima. I vrlo rado to čini najgorim zverstvima, uništavanjima i krvoprolićima koja sva zajedno i te kako ignorišu i praktično obustavljaju sva ljudska prava neposlušnih subjekata na koje se namere. Sve što bi Iranci trebalo da urade Panahiju je da ga puste da ode na taj Zapad i da, recimo, počne da snima filmove u Holivudu. Sva njegova toliko hvaljena i cenjena kreativnost, talenat i autorska posebnost nestali bi posle prvog „blokbastera“, koji bi po diktatu profita morao da snimi zarad zabave kretenizovane publike globalnog sela Oz. Evo, recimo, šta uradiše sa drugim iranskih kreativnim genijem, Panahijevim mentorom i saradnikom na scenariju tokom devedesetih, Abazom Kjarostamijem. Njegov prošlogodišnji „hit“ urađen za Francuze „Overena kopija“, jedno je od najglupljih i najbesmislenijih kvaziintelektualnih ostvarenja iz prethodne sezone. Isto bi se na tom Zapadu desilo i sa Panahijem. On bi tamo sanjao o svom slobodnom Iranu, ali više ne bi mogao da snima filmove o devojčicama koje se prerušavaju da su dečaci ne bi li gledale fudbalsku utakmicu, pošto je u Iranu ženama zabranjeno to zadovoljstvo (njegov poslednji film, „Ofsajd“). U najboljem slučaju bi mogao da snima filmove o fudbalskim huliganima i divljanju razjarene mladosti koja oduševljeno odrasta u idealnom svetu uživajući u besu, mržnji, obesti i nasilju…

______________

Džafar Panahi

Iranski sineasta Džafar Panahi je rođen 1960. godine u istočnom Azerbejdžanu. Pripada takozvanom „novom talasu“ iranskog filma. Smatra se jednim od najuticajnijih autora ove zemlje u čitavoj istoriji njihove kinematografije. Miljenik je kritike, svetskih festivala i struke širom planete. Posle prva četiri, manje zapažena, ostvarenja („Ranjene glave“, „Kiš“, „Prijatelj“ i „Poslednji ispit“, snimljena u periodu od 1988. do 1992. godine) Panahi je veliki internacionalni uspeh postigao 1995. godine sa filmom „Beli balon“, koji je osvojio brojne nagrade širom sveta, uključujući i „Zlatnu palmu“ u Kanu. I njegovi naredni filmovi, „Ogledalo“ i „Krug“ dočekivani su sa velikim oduševljenjem i počastvovani najvažnijim priznanjima. Isto se dogodilo i sa dva poslednja filma „Crveno zlato“ i „Ofsajd“ koji su hvaljeni, nagrađivani i prikazivani na desetinama festivala. U svakom od svojih ostvarenja za koja je pisao i scenario (na nekima mu je saradnik bio čuveni iranski sineasta Abaz Kjarostami, koga Panahi smatra svojim učiteljem i mentorom) on se diskretno, vešto, nikada direktno agresivno, ali uvek vrlo efikasno i eksplicitno, bavio zatucanošću života u svojoj zemlji, nepravdama s kojima je suočen običan čovek i potenciranjem nepostojanja bilo kakvih prava žena i dece. U suštini njegov neorealistični, skoro dokumentarni filmski stil, predstavlja socijalni bunt vrlo nalik onom Britanca Kena Louča koji je posvetio život i karijeru kritikujući svoj zapadni svet iz manje-više iste vizure, komentarišući ugroženost „malog čoveka“ od vlasti.