SAMIT U LISABONU NATO i naivnost Medvedeva

Piše Zoran Milošević

Na Samitu NATO-a u Lisabonu, razmatrana je mogućnost približavanja Rusije i zapadne vojne alijanse, ali je promovisana i nova strategija NATO-a koja ni u jednom segmentu ne ide u prilog Moskvi

Prema ocenama analitičara, značaj Samita NATO-a, održanog u Lisabonu 19. novembra 2010. godine, nije se sveo, kao prethodnih desetak (od 23 održana), na to da se učesnici fotografišu za unutrašnju političku propagandu. Ovaj Lisabonski samit imao je veće ambicije, i to iz dva razloga.
Prvo, na njemu je prisustvovao predsednik Ruske federacije Dmitrij Medvedev, i, drugo, razmotrena je nova strategija NATO-a u kojoj su definisani glavni ciljevi ove vojne alijanse za narednu deceniju. Zna se da strategija postavlja dva glavna cilja: prvo, da se obezbedi kolektivna bezbednost i stabilnost i, drugo, da se garantuju principi i razvoj demokratije u celom svetu (čime NATO sebi daje ulogu svetskog vojno-političkog bloka: „NATO – to je ugaoni kamen stabilnosti ne samo za evroatlantsko društvo, već i za ostali svet“). Naravno, u nacrtu strategije za narednu deceniju preuzimaju se i neki ciljevi iz prethodne (stare) strategije, kao što su: podrška transatlantskih veza, očuvanje borbene gotovosti za izvođenje velikih borbenih operacija u bilo kojem delu sveta, razvoj evropskih vojnih snaga, odvraćanje potencijalnih protivnika od agresije, kao i regulisanje konflikata i kriznih situacija, širenje NATO-a (tj. pridobijanje novih članova), podrška procesu razoružanja u svetu, kontrola naoružanja i neširenje nuklearnog oružja. Nova tema na samitu je borba protiv kibernetskih napada.
Svakako, jedna od (post)samitskih tema je i zbližavanje Rusije i NATO-a. Glavni zagovornik zbližavanja Rusije sa NATO-om je ruski predsednik Dmitrij Medvedev (i njegovi liberalni savetnici), što, izgleda, nema podršku premijera Vladimira Putina. No, to nije sprečilo „veoma uticajne ljude (iz Rusije – Z. M.) da se založe za stupanje Rusije u NATO“. Jasno je da oni govore u ime predsednika Ruske Federacije, jer su neki i generali ruske armije. No, to nije jedini promašaj aktuelnog ruskog predsednika. Prvi put se kompromitovao 2009. godine, kada ga je totalnog fijaska spasao ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov. U pitanju je bila njegova ideja i ideja njegovih savetnika po pitanjima strukture evropske bezbednosti. Takođe, nešto pre NATO samita održan je trojni sastanak nemačke kancelarke Angele Merkel, francuskog predsednika Sarkozija i ruskog predsednika Medvedeva. Glavni cilj ruskog predsednika bio je da dobije „ukidanje viza za ruske građane“, a dobio je samo obećanje da će za 15 godina (dakle „nikad“) biti stvoren zajednički ekonomski i bezbednosni prostor. Novinari su primetili da se nemačka kancelarka i francuski predsednik odnose prema Medvedevu kao prema „beznačajnoj ličnosti“. U takvim uslovima NATO želi da „slomi“ Rusiju i prosto je potčini SAD.
Jasno je, dakle, kako smatra Leonid Savin, da Vašington sprovodi u Evropi i Evroaziji projekt „novog atlantizma“, koji polazi od ideologije dominacije SAD u međunarodnom poretku. Ova ideologija je Evropi poznata kao evroatlantizam (transatlantizam) i zasnovana je na ideji zbližavanja SAD i zapadne Evrope na osnovu opštih vrednosti – demokratije liberalnog obrasca, slobode individuuma, pravne države itd. Pored toga, prema rečima predsednika Evropske komisije Baroza „Novi atlantizam za XXI vek mora da se bori protiv mnogopolarnosti“. Upravo, protiv onoga za šta se Vladimir Putin zalagao dok je bio predsednik Ruske federacije.
Cilj novog razgovora Medvedeva i NATO-a se ne krije, to je, prema mišljenju Viktora Kovaljova „slabljenje njene imperijalne ambicije“. Naravno, tu je i potcenjivanje „ruskog političkog intelekta“, jer u Rusiji sa „intelektualnom superiornošću“ nešto ne štima.
„Zbližavanje sa NATO-om danas – nije to prosto politička odluka, to je još i civilizacijski izbor. Krećući se u pravcu NATO-a, neophodno je znati, jesmo li mi spremni (ne samo onaj slabašni „vesternizovani“ stalež, nego i većina aktivnog stanovništva) da se „stopimo“ sa onima, koji su vekovima ratovali protiv nas, a i danas protiv nas vode „hladni rat“ u novoj varijanti – na osnovu strategije „indirektnih akcija“, uz korišćenje tehnologija „dirigovanog haosa“.
Kako objasniti deklaracije o zbližavanju sa NATO-om u uslovima, kada je 2. novembra 2010. godine Stejt department SAD podržao teritorijalne pretenzije Japana prema Rusiji, a Evropski parlament još 2005. godine doneo rezoluciju, u kojoj je Kurile označio kao „okupiranu teritoriju“ i pozvao Rusiju da ih vrati Japanu?“
Kovaljov ovde postavlja pitanje: Koje su to zajedničke opasnosti po bezbednost, što pariraju strateškom savezu Rusija – NATO? Ako „profiltriramo“ nejasne reči, osnovni zamisao ponuđenog „partnerstva“ sasvim je jasan:
1. Uvući Rusiju u konfrontaciju sa svetom islama.
2. Neutralisati Rusiju u pitanju izglednog vojnog rešenja „iranskog pitanja“ – likvidacije Irana kao subjekta svetske politike i regionalnog lidera.
3. Iskoristiti Rusiju u svojstvu „goriva“ u „gorionik“ koji usporava kretanje „lokomotive“ NATO, putem uvlačenja naše zemlje u avganistansku avanturu.
4. Zabiti klin u ranije izgledni strateški dijalog sa Kinom, zatvoriti „krug opkoljavanja Kine“.
Ovde Kovaljov postavlja pitanje: „A da li nam je sve to potrebno?“
Pozicije ruskih „agenata promena“ u vezi sa datim problemom svode se na sledeće (moramo primetiti da su vrlo slične pozicijama srpskih „agenata promena“):
1. Rusija bi trebalo da načini civilizacijski izbor u korist Zapadnog sveta, da sačuva sadašnji (u raspadanju) svetski sistem, makar i ostala poluperiferna zemlja (a za to će nam, možda, pomoći u modernizaciji ekonomije).
2. NATO – to je „ulaznica“ u Zapadni svet.
3. Strateški savez sa NATO je prvi korak za budući ulazak u Alijansu, koji obezbeđuje pravo kupovine „ulaznice“ u Zapad (u Evropsku uniju itd). Pristalice takve sheme stalno prećutkuju cenu pitanja.
Zato ćemo mi shematski prikazati, koliko može koštati „ulaznica“ u NATO.
„Cena pitanja“ formira se od gubitaka, uslovljenih sledećim faktorima:
1. Principom konsenzusa prilikom donošenja odluka u NATO.
2. Neophodnošću regulisanja svih teritorijalnih sporova.
3. Neophodnošću prelaska na standarde NATO.
4. Ograničenjem mogućnosti vođenja samostalne politike u vojno-političkoj sferi, pored ostalog u sferi vojno-tehničke saradnje.
5. Urušavanjem temelja politike Rusije o nepuštanju u NATO zemalja iz bivšeg SSSR.
6. Neophodnošću doznačavanja sredstava u budžet NATO, koja se preraspodeljuju u ciljeve što se ne podudaraju uvek sa interesima Rusije.
7. Iznuđenom privrženošću himeri „atlantske solidarnosti“, i kao posledica, ulazak u „energetski NATO“, što povlači za sobom odustajanje od inicijativa Rusije za stvaranje „gasnog OPEK“.
Kovaljov se osvrće podrobnije na prva dva faktora.
U cilju regulisanja teritorijalnih sporova, Rusija će morati:
1. Da vrati Japanu takozvane „severne teritorije“ (četiri ostrva Kurilske grede). To, kao minimum. Svojevremeno je američki Kongres doneo neoročenu rezoluciju sa zahtevom o reviziji mirovnog sporazuma iz San Franciska i savezničkih dokumenata u vezi sa Japanom. U toj rezoluciji vladi SAD je „preporučeno da smatra nezakonitim činom otrgnute od Japana teritorije, i to ne cele (!) Kurile, nego i Južni Sahalin. Ova rezolucija je na snazi i dan-danas. Dovoljno je setiti se nedavne podrške američkog Kongresa protestima Japana, povodom posete predsednika Rusije Kurilskim ostrvima.
2. Rusija će morati da ustukne i u „arktičkom sporu“ sa Danskom i Kanadom, i da, između ostalog „vrati“ Lomonosovljev venac. I to opet kao minimum. Nije isključeno da će Rusija morati i da u potpunosti napusti svoje pozicije u vezi sa Arktikom i da se složi sa Evropskom unijom, koja pokušava da internacionalizuje Arktik, isto kao i Antarktik. Već je objavljeno da se „severna dimenzija“ NATO proširuje do polova.
3. Nije isključeno da će Rusiji biti predočene i teritorijalne pretenzije, koje zvanično nisu oformljene, ali postoje de fakto.
Kao prvo, Estonija je tražila da joj se vrati Pečerski, a Letonija – Postalovski region u Pskovskoj oblasti.
Prema mišljenju Savina, glavnu ulogu u približavanju NATO-a i Rusije trebalo bi da igra Nemačka. Zato ne čude inicijative koje dolaze iz ove države. Naime, prvi put u javnosti se pojavila ideja o ulasku Rusije u NATO 8. marta 2010. godine, u nedeljniku „Špigl“(„Der Spigel“). Ovaj list je objavio pismo četvorice visokih oficira nemačke armije, koji su predložili „integraciju Rusije u NATO“. To je, jasno je, sasvim u saglasnosti sa „novom“ strategijom alijanse (navodno se usvaja 18-19. novembra) da je to organizacija za ceo svet. Dakle, sve ono što se u srpskoj javnosti od 1990. do 1999. godine razmatralo kao „Novi svetski poredak“ sada dobijamo upakovano u drugačije reči, poput „Novi atlantizam za XXI vek“, „STRATCOM2010, „transatlantizam“… Jasno je, dakle, da se NATO pozicionirao kao agresivna vojno-politička organizacija koja želi da dominira svetom – u ime SAD!