Ikone i naši ministri njihovih poslova

Piše Ljiljana Bogdanović

Tumačenjem zvaničnog Beograda – kako nedavna predaja crkvenih dragocenosti iz srpskih manastira u Hrvatskoj u ruke predstavnika hrvatske države zapravo jeste „vraćanje kulturnih dobara vlasnicima“– veliki balkanski istorijski simulakrum dobija novo poglavlje…

Nedelju dana uoči „istorijske plovidbe“ kojom je predsednik Srbije u vukovarsko pristanište dojezdio na palubi  trajekta simboličnog naziva „Golubica“, jedan događaj upriličen u beogradskom Etnografskom muzeju baš  na pravoslavni praznik Svete Petke, najavio je, takođe simbolično, svestranu „regionalnu saradnju, idilu i prosperitet“. Kao u nekakvoj vremešnoj  hronici o utvrđivanju „mira i prijateljstva“ između dve zemlje, kada je spremnost jedne države, najčešće one slabije koja se udvarala drugoj-moćnijoj i lukavijoj,  bivala potvrđivana darivanjem dragocenostima i neodmerenim gestovima udvorištva, pomenutog dana su u prestonom Beogradu stranim izaslanicima predate (tačnije rečeno – poklonjene) crkvene relikvije od neprocenjive vrednosti. Četiri prestone ikone i nadverje sa ikonostasa manastira Krka, 26 ikona iz riznice i crkve manastira Krupa, kao i prestona ikona Bogorodice sa ikonostasa crkve Svetog Dimitrija u Dalju – darovi su koje je tada Nebojša Bradić, reditelj i srpski ministar kulture, uručio Hrvatima, odnosno predstavnicima Povereništva za povraćaj kulturnih dobara Republike Hrvatske .
Jedinstveno kulturno blago iz ministrovih ruku otišlo je, uz  navodno obostrano zadovoljstvo i uverenje da će ovaj čin, inače kruna dvogodišnjeg intenzivnog rada Mešovite srpsko-hrvatske komisije za povraćaj kulturnih dobara, „doprineti daljem međusobnom poverenju naših dveju država“! Na sajtu srpskog ministarstva kulture, događaj je „overen“ ključnom rečenicom u naslovu vesti o „povraćaju ikona“: „Kulturna dobra vlasnicima“. Upravo ovim tumačenjem, postupanje zvaničnog Beograda učinilo je da  balkanski istorijski i društveni simulakrum dobije novo i značajno poglavlje.

SRBIJA KAO SVET „HIPERREALNOSTI“
Zbog čega je u slučaju srpsko-hrvatske primopredaje ikona ne samo reč o – iz etičkih i mnogih drugih razloga uvek poželjnom i opravdanom – vraćanju istorijskog nasleđa tamo gde ono pripada, već pre (i značajnije) o  slučaju balkanskog, srpskog koliko i hrvatskog, simulakruma, koji – prema bodrijarovskom određenju – podrazumeva  da je društveno-politički život „sistem simulacija koji kopiju stvarnosti postavlja na mesto samog originala“?
Nekoliko je važnih razloga što se na ovom primeru isterivanja „pravde“ sa „ikonama izbeglog naroda“– kako u svakoj priči o ovoj temi Krajišnici inače obavezno napominju– kao pokazna vežba jedne teorije vidi šta to u savremenoj Srbiji hrli  u susret stvarnosti obmane. Preciznije – onoj stvarnosti koju je uticajni francuski mislilac Bodrijar video kao  „proizvodnju hiperrealnosti u kojoj mediji i vladajuća elita predstavljaju ljudima ne svet kakav on jeste, već kakav bi trebalo da izgleda iz perspektive njihovih trenutnih interesa“. Najpre – sporno je da li je država Hrvatska  stvarni – pravni, titularni i moralni, vlasnik i baštinik sada vraćenih crkvenih dobara. Takođe, ne samo sporno, već neistinito je da su ikone, kao i drugi „bogoslužbeni mobilijar“  iz srpskih crkava i manastira sa teritorije Hrvatske, nasilno oduzeti, zapravo opljačkani, i tako dospeli u Srbiju, zbog čega je inače  za navodnu krađu kulturnog blaga Hrvatska i tužila Srbiju Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Verzija o pljački se „podrazumeva“ i onda kada se ne insistira na takvom viđenju bliže istorije. Kako su i zbog čega ove vredne crkvene relikvije dospele  u Srbiju nije tajna, mada mistifikacija i zlonamernih tumačenja, danas ne „manjka“ ni u samoj Srbiji. Često se, naime,  uz priču o nesreći i zlu koje je ikone donelo u naše krajeve, ponekad nažalost i kao jedino važno, spominje profiterstvo ovdašnjih sumnjivih spodoba čijom zaslugom su na evropskom crnom tržištu umetnina, možda i za uvek, „potonule“ mnoge od dragocenosti iz srpskih crkava i muzeja (Ovi domaći dušebrižnici nikada ne spominju činjenicu da je tokom rata, a posebno posle „Oluje“, „zaslugom“ bestijalnosti i pohlepe hrvatske države, nestalo, pokradeno i uništeno na hiljade dragocenosti srpskog kulturnog i verskog nasleđa).  Tako se, ovim previdima, kao po zadatku, prećutkuje, mistifikuje i zamagljuje zlosrećni put ikona koje su iz svojih vekovnih sedišta pokrenute samo da bi bile spasene, od stvarne pohare i uništenja sačuvane. Kada je o svojini, odnosno vlasnicima i „vlasnicima“, pak reč, teško da se može osporiti da ikone i drugo kulturno nasleđe iz srpskih manastira u Hrvatskoj zapravo pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno srpskom pravoslavnom i verujućem narodu, koji je te crkve vekovima podizao i sve ono što je u njima – svojim novcem plaćao.
Iako se povodom zvanične interpretacije da je hrvatska država, a ne  SPC, vlasnik pomenutog duhovnog nasleđa ovih dana u Srbiji  ne oglašava, a ćute ne samo istoričari i kulturnjaci, već i stručnjaci i uvaženi pravnici koji se bave obligacionim i stvarnim pravom, nezvanično, dobijamo stručno tumačenje kako Crkva jeste vlasnik svoje imovine i u Hrvatskoj, te da crkveno pravo i tamo čini sferu autonomnog prava u okviru opšteg sistema javnog prava. U modernom evropskom zakonodavstvu autonomija je, razumljivo,  ograničena poštovanjem ustava i javno-pravnog poretka svake zemlje, ali  crkve, pa i srpska dakle,  slobodno raspolažu svojim pokretnostima i imovinom, one su  vlasne da sude svojim kliricima, u okviru upravljanja imovinom su vlasne i da je otuđe, država ne može da im to pravo uskrati. Kada je pak konkretno reč o nacionalnim crkvama, vlasnici imovine su crkvene opštine i eparhije, i hrvatski javno-pravni poredak mora da uvažava činjenicu da opštine i eparhije imaju centralu u Beogradu, te da je SPC pravno vezana i određena i svojim unutarnjim pravom, ali svakako vlasnija od privrednih subjekata da odlučuje samostalno o svojoj imovini.

RELIKVIJE RELIKVIJARUM ILI – MRVE OSTATAKA
Koliko je SPC u Hrvatskoj danas stvarno „vlasna“da odlučuje o svojim poslovima – pitanje je „složeno“, a odgovor, prema mnogim poznatim naznakama – predvidljiv. Šta o odlukama povodom vraćanja kulturnog  blaga i nasleđa srpske crkve misli pomenuti „izbegli narod“, čija brojnost nije zanemarljiva,  pojašnjava saopštenje koje je, uoči nedavnog „povraćaja ikona“, a posle posete hrvatskog predsednika Ive  Josipovića Srbiji, ispred „Asocijacije izbjegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske“, potpisao profesor Milojko Budimir.
„Želimo još jednom da skrenemo pažnju domaćoj i svetskoj javnosti na ishitrenosti odluke onih koji sudeluju u ovim pregovorima sa srpske strane da se to blago vrati. Iako se ovde radi o kulturnom blagu koje je prvenstveno vlasništvo Srpske pravoslavne crkve, ono se prikazuje i vodi kao kulturno dobro hrvatske države. Ovo kulturno blago predstavlja samo reliquie reliquiarum (ostatke ostataka)  kulturne baštine, koje je uglavnom, za vreme poslednjeg građanskog rata i kasnije,  nestalo ili uništeno na području Hrvatske. Umesto da se traže i kazne oni koji su počinili kulturocid sa hrvatske strane, pregovarači godinama ulažu napore da ono što je preneseno i sačuvano vrate. Uz to da apsurd bude veći, one koji su preneli i tako od sigurnog nestanka spasili  to kulturno blago Hrvatska predstavlja kao „pljačkaše“, što prihvataju i neka sredstva informisanja u Srbiji. Pitamo se hoće li oni koji u ime izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske vode ove pregovore prihvatiti odgovornost, ako u nekom novom naletu vandala nastradaju i ti poslednji tragovi koji govore o vekovnom prisustvu Srba na tim prostorima. Obraćamo se sveštenstvu SPC da ne požuruje sa   vraćanjem  kulturnog blaga dok se ne promeni odnos prema Srbima, koji s,e nažalost, još uvek u Hrvatskoj tretiraju kao građani drugog reda.“
Nikola Cerovac, sekretar KUD „Zora“ iz Knina, jedan od požrtvovanih učesnika i svedoka višegodišnje dramatične „seobe“ ikona i drugog kulturnog blaga u „skloništa“ muzejskih i konzervatorskih prostora u Srbiji, kaže: „Ikone su i simbolično delile sudbinu naroda, otišle su ispred, ali sada se  vraćaju –  bez naroda, pa to je kao da se telo-narod  i ikona -duša odvajaju. Tužno je što naš ministar kulture javno tvrdi da je to kulturno blago republike Hrvatske. Ono je došlo ovde legalno, nije ukradeno. Nikada posle „Oluje“ nije napravljena inventura, popis šta je tamo ostalo, šta je od novih „gazda“ zatečeno, odnosno šta je nestalo. Da li se i to čini uz blagoslov SPC? Mi godinama ukazujemo da se ovo blago ne može vratiti dok se ne obnove crkveni objekti, i vrate oni koji su na tom području ranije živeli. Umesto da Hrvatska vrati izbeglim i prognanim Srbima nasilno oduzeta prava, imovinu, stanarsko pravo, penzije, deonice imovine, ona pokazuje interes za kulturnom baštinom i da apsurd bude još veći tuži Srbiju za „krađu“ kulturnog blaga“, kaže Cerovac.

SVEDOČANSTVA KOJA „NE GORE“
Danas Hrvatska ultimativno i kao „jedan od prioriteta u međudržavnoj saradnji“ potražuje kulturno nasleđe (koje joj zapravo ne pripada), tvrdeći da želi, da ove dragocenosti budu dostupne pogledu tamošnje javnosti ( i uživanju turista !)  kao nacionalna baština hrvatske države. O nekadašnjem dramatičnom putovanju srpskog istorijskog nasleđa, „na istok“, rečito svedoče i drugačiju priču „pletu“ mnogi zapisi i ispovesti. Evo nekih zvaničnih, a rečenih prilikom održavanja velike istorijske izložbe „IKONOPIS SRPSKE KRAJINE“, februara 1997. godine, u Beogradskom Narodnom muzeju (Muzej je tada radio, a postulati nacionalne politike u kulturi bili su dramatično drugačiji od ovih danas važećih).
„U ovim tegobnim vremenima, srpski narod sa područja Dalmatinske eparhije ponio je sa sobom, tek jedan manji broj ikona kao nepobitno svjedočanstvo vlastitog istorijskog trajanja ali i kao stalnu duhovnu i moralnu potrebu. Poput svojih predaka koji su pred naletima Turaka  s jedne i zapadnih zavojevača sa druge strane nosili dragocenosti iz nekoć bogatih riznica manastira Krke, Krupe i Dragovića, kao i blaga iz brojnih parohijskih crkava , tako i u ratna vremena od 1991. do 1994. godine, za koja verujemo da su nepovratno prošla , njihovi potomci učiniše to isto“, rekao je tom prilikom episkop dalmatinski Longin.
Napominjući kako je uveren da bi – da nije bilo dramatičnih ratnih događaja, za našu javnost, stručnu i laičku, celinom duhovnog i kulturnog korpusa u Krajini, ostala nepoznanica, Jevta Jevtović, tadašnji direktor Narodnog muzeja zaključio je : „Uvidom u ovu celinu ostvaruje se  svojevrsna   integracija i uključenje tog dela srpske kulture u jedinstvenu istoriju nacionalne umetnosti  16., 17., i 18. veka, više desetina ikona sa ovog područja predstavljaju pravo otkrovenje – od velike su vrednosti i trebalo bi da smo ponosni na saznanje da one uopšte postoje. Narodni muzej, zajedno sa drugim nacionalnim ustanovama kulture , dužan je da se angažuje uvek i svuda kada je ugrožena srpska kulturna i duhovna baština“. Jevtović nije ostavio ni mogućnost „dvojbe“ povodom opravdanosti evakuacije dragocenosti, pa je rekao: „U saradnji sa civilnim i crkvenim vlastima iz Krajine i mnogim kulturnim ustanovama u Srbiji došlo je do niza hitnih akcija, katkad i pod veoma dramatičnim okolnostima, kako bi se spasla pokretna kulturna dobra iz ugroženih crkava i manastira Dalmatinske Krajine , Zapadne Slavonije, Knina i okoline. Deo tih predmeta donet je u Narodni muzej i u Centru za konzervaciju bio je podvrgnut opsežnim merama kvalitetne zaštite“.
Dramatične okolnosti koje je gotovo pre deceniju i po pominjao Jevtović, sada su  izmenjene, ali nisu nestale. Menjajući ponešto od pojavnih oblika, one traju kao usud izbeglih. Njihove predstavnike srpska država,tako susretljiva i uslužna prema Hrvatskoj od koje inače viteški  galantno ne traži „baš ništa“, sada – vraćajući ikone uz koje su oni i njihovi preci živeli, krštavali se i slavili, jednostavno nije ni konsultovala. Drama Srba iz Hrvatske traje, deo te drame, kao i zapravo drame celog srpskog korpusa, jeste i aktuelna sudbina preostalog kulturnog nasleđa koje Hrvati, ne prezajući ni od tužbi , pretnja i ucena, traže, istovremeno dok sve čine da se prognani Srbi nikada ne vrate. To su činjenice, a ozbiljna ogrešenja su previdi ovih činjenica. Danas, kada velikodostojnik SPC, vladika dalmatinski Fotije, biva primoran da zatraži od  hrvatskog predsednika da spreči najavljenu registraciju udruženja Hrvatske pravoslavne zajednice i formiranje tzv. „Hrvatske pravoslavne crkve“, upozoravajući ga na proustašku prirodu tog udruženja koje ima za cilj uništenje Srba i Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj, neprimereno i štetno deluje „politika mira i prijateljstva“ na način srpskog ministra kultura. Bez iluzija da o toj politici ministar Bradić sam odlučuje (i njegove kolege često svojim delovanjem bivaju „naši ministri tuđih poslova“), ovom članu Vlade može se uputiti pitanje: Koliko sam veruje u izjavu koju je povodom uručenja ikona dao štampi,  gde  nagoveštava kako misli „da će upravo ova pošiljka, koja danas kreće za Hrvatsku, ohrabriti deo naroda da se vrati svojim domovima i da, na tim mestima gde se uspostavljao kulturni identitet, ponovo nađe one predmete koji će ih podsticati da tamo češće dolaze“.Zlobnici bi mu mogli postaviti i „žešće“ pitanje, naprimer –  sumnja li ikada da će ove Hrvatskoj darivane ikone iz manastira Krka – Nemanjićke zadužbine iz 14. veka – u mogućoj sumornijoj budućnosti pripasti nekoj nakaznoj i novoj Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.