EVROPSKA KOMISIJA Srbija na evropskom prutu

Piše Nikola Vrzić

Ako ovogodišnji izveštaj Evropske komisije zaista predstavlja „realnu sliku Srbije“, kako reče ministar Đelić, šta to govori o rezultatima rada „proevropske“ Vlade Srbije? Ili više treba da nas zabrinu preporuke EK u vezi sa Vojvodinom, Kosovom, Republikom Srpskom…

Ima neke nevesele paralele između Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu i stanja na ovdašnjem tržištu mesa; tržištu s koga stižu dobra i loša vest. Dobra, da mesa ima dovoljno, i loša da ga ima dovoljno zahvaljujući tome što je sve manje onih koji imaju novca da to meso kupe. Što se Izveštaja EK tiče, dobra vest sadržana je u pohvalama na račun srpske vlasti zbog poboljšane regionalne saradnje, dok je loša u tome što će poboljšana saradnja morati da bude i produbljena. A kada se toj najavi dodaju i sve kritike Evropske komisije na račun reforme pravosuđa, korupcije, ekonomske situacije u zemlji… dobijamo prilično neveseo prikaz današnje Srbije, zaglibljene u kal evrointegracija, koji i te kako osećamo na sopstvenoj koži i bez dijagnoze briselskih birokrata. Priznao je to, uostalom, i Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije, rekavši da „Izveštaj EK predstavlja objektivno štivo, koje dosta realno prikazuje sliku Srbije“…

REGIONALNA SARADNJA
Kakva je, dakle, ta „dosta realna“ slika Srbije? Slika današnje, ali i sutrašnje Srbije ako ona nastavi da u Evropu ide ovako, bez alternative i bez glave.
Izveštaj EK o napretku Srbije, kojeg je u Briselu, u utorak, predstavio EU komesar za proširenje Štefan File, analizira političku i ekonomsku situaciju u zemlji, kao i donete zakone i njihovu primenu. Izveštaj valja čitati na dva načina – kao presek stanja u kojem se Srbija nalazi (pri čemu će se videti koliko je iskrena naša proevropska vlada u svom proklamovanom evropskom opredeljenju), i kao najava onoga što se od Srbije traži da u skoroj budućnosti učini u vezi sa Vojvodinom, Kosovom, Republikom Srpskom…
Situacija u Vojvodini se, tako, opisuje pozitivno zato što je između dva godišnja izveštaja EK usvojen Statut Vojvodine – onaj što severnoj srpskoj pokrajini daje eksplozivne elemente državnosti. Međutim, stiže od briselske komisije i packa: još nisu usvojeni zakoni koji će upotpuniti tu vojvođansku kvazidržavnost, zakoni koji regulišu sopstvene, vojvođanske izvore prihoda.
Srbija je pohvalu dobila i zbog popravljenog stava prema Bosni i Hercegovini. Ovaj poboljšani stav, kako se ističe, ogleda se u usvojenoj skupštinskoj Deklaraciji o Srebrenici, podršci teritorijalnom integritetu BiH, letošnjem odlasku predsednika Srbije Borisa Tadića na komemoraciju u Potočarima kod Srebrenice… Ali, ponovo, evo i zamerke: „Republika Srpska nastavlja da blisko sarađuje sa Srbijom na osnovu Sporazuma o specijalnim i paralelnim vezama i pratećeg Sporazuma o saradnji.“
Odnosi sa Hrvatskom, navodi se u nastavku poglavlja o regionalnoj saradnji, dobili su novi podsticaj, ali te, sveže podstaknute odnose opterećuje srpska kontratužba zbog genocida.
Dobre odnose Srbije sa Makedonijom, pak, opterećuje to što Srbija ne priznaje dogovor Skoplja i Prištine o granici, ali i „nerešena pitanja odnosa između dve pravoslavne crkve“. Crkva se spominje na još jednom mestu; zabrinjavajućim se, naime, u Briselu smatraju problemi oko zvanične registracije Crnogorske pravoslavne crkve kao verske zajednice…
Pohvaljena je – što su svi režimski mediji u Srbiji ponosno naglasili – poboljšana saradnja i iskazana konstruktivnost u odnosu na Prištinu. Čega se pametan stidi… Ali evo i spiska zamerki, spiska onoga što nije u evropskom duhu regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa: Srbija nastavlja da održava paralelne strukture na Kosovu, organizujući i paralelne opštinske izbore, a istovremeno odgovara Srbe od učešća na izborima koje organizuje Priština; svoje posete Kosovu srpski zvaničnici nastavljaju da prijavljuju UNMIK-u i EULEKS-u (umesto prištinskim vlastima); Srbija nije imala konstruktivnu ulogu u povratku srpskih i albanskih sudija i tužilaca u sud u Mitrovici; usudila se da protestuje zbog uklanjanja opreme srpskih operatera mobilne telefonije u pokrajini; srpska vlada „još ne prihvata“ carinski pečat Kosova, čime blokira izvoz robe s Kosova u Srbiju i ometa tranzit kosovskih proizvoda u EU; najzad, „politika prema Kosovu ometa bilateralne odnose Srbije sa svojim susedima“.
A u sklopu pomirenja sa susedima, kao žrtvu na oltaru tog pomirenja, treba prineti (glave) Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Bez njih dvojice u hramu pravde u Hagu, ponavlja se u izveštaju EK, nema nastavka evrointegracija.
Sve u svemu, pohvaljeni smo i bićemo još više pohvaljeni ako zaokružimo državnost Vojvodine, prihvatimo isključivu krivicu za zločine u BiH i odreknemo se Republike Srpske, prestanemo da se zameramo Hrvatskoj, a kosovske Srbe prepustimo Prištini. Još ako i Srpska pravoslavna crkva prizna makedonsku, a makar država Srbija prizna crnogorsku pravoslavnu crkvu, ukratko, ako dignemo ruke od svega što leži izvan granica Beogradskog pašaluka, dokazaćemo da smo spremni za Evropu i leđa će nas zasigurno dugo boleti od silnog tapšanja iz Brisela.

PROSJAČKA EKONOMIJA
Presek današnjeg stanja Srbije nije ništa veseliji. Da stvar bude još i gora, uporedimo li zamerke Evropske komisije s onim što su srpske vlasti uradile (ili nisu a mogle su), dospevamo u opasnost da pomislimo kako je naša proevropska vlada proevropska samo na rečima. To jest, da nas masno laže.
Ekonomski pokazatelji, kako ih je prikazala Evropska komisija, katastrofalni su. Katastrofalno realni: bruto društveni proizvod u 2009. godini smanjio se za tri odsto; oporavak privrede od posledica svetske ekonomske krize – iako je Mlađan Dinkić svojevremeno prognozirao da ćemo zbog krize profitirati – opisan je kao „spor i krhak“; direktne strane investicije „znatno su manje“ nego pre godinu dana; spoljni dug Srbije „visok je i izaziva zabrinutost“; nezaposlenost je 2009. godine porasla na 16,1 odsto; istovremeno, zaposlenost je na istorijskom minimumu od 1,85 miliona; stvaran rast plata iznosi 0,3 odsto na godišnjem nivou, nasuprot rastu od 19,5 odsto 2007. godine; budžetski deficit najveći je u protekloj deceniji.
Ako rešavanje posledica ekonomske krize i nije u potpunosti u dometu srpske vlade, šta ćemo sa onim što u njenom dometu zasigurno jeste, a što definitivno ne funkcioniše? Različiti zakoni, usklađeni sa EU zakonodavstvom, usvajaju se, stoji u izveštaju, ali se često ne primenjuju, tako da praktično ostaju mrtvo slovo na papiru, kao dokaz duboke ispraznosti evropske retorike aktuelne vlasti. Pri tom, kao konstantan problem, koji se potcrtava kroz više mesta u izveštaju, ostaju korupcija i nedostatak vladavine prava. A pohvale na račun policije, zbog borbe protiv organizovanog kriminala i trgovine narkotika, ostaju zaglavljene u paradoksu ocene da „korupcija u policiji nastavlja da zabrinjava“.

PRAVOSUĐE
Najrečitiji dokaz iskrenosti (navodnih) pokušaja uterivanja Evrope u Srbiju, čini se, štrči iz uvođenja transparentnosti i kontrole u finansiranje ovdašnjih političkih partija. Evropa traži zakone koji će to regulisati, a srpski proevropljani nikako da ih donesu iako imaju uverljivu većinu u Skupštini. Pa kako je to moguće? Zar ne žele da javnost sazna ko ih finansira, kao što to evropska javnost zna o svojim političarima?
Ista je stvar i sa blanko poslaničkim ostavkama, čije ukidanje traži EU a Beograd odbija, pravdajući se koliko slabim toliko i neistinitim izgovorom da je za to potrebna promena Ustava Srbije (član 102, stav 2 Ustava, naime, samo ostavlja mogućnost, a ne nameće obavezu poslanicima da mandat „neopozivo stave na raspolaganje stranci“). Imajući to u vidu, jasno je da vladajuća većina lako može, kad bi bila proevropska koliko tvrdi da jeste, da zabrani blanko ostavke i bez promene Ustava.
Najžešće kritike, ipak, pretrpela je tekuća reforma srpskog pravosuđa, sprovedena upravo u ime Evrope i njenih standarda zato što je (navodi EK) „dovođenje pravosudnog sistema u saglasnost sa evropskim standardima ključni prioritet evropskog partnerstva“. Ono što je uradilo srpsko Ministarstvo pravde, međutim, u Evropi izaziva „ozbiljnu zabrinutost“: netransparentan reizbor sudija i tužilaca, ugrožena nezavisnost sudstva, „visok rizik političkog uticaja“, prelazni i nepotpuni sastavi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca koji su vršili sporni reizbor… Ovi prigovori nisu novi. I dosad su ih iznosili domaća stručna javnost, Društvo sudija Srbije, profesor Ratko Marković na stranicama „Pečata“… Evroreformatori prigovore su odbacivali glatko, kao prigovore retrogradnih snaga, da bi ih danas, gotovo u istovetnom obliku, ponovila Evropska komisija. Hoće li zbog toga Snežana Malović, ministarka pravde, kao najodgovornija, podneti ostavku? Ne, ona nam sa stranica „Politike“, ove srede, čak poručuje da će njena reforma pravosuđa „biti dovršena po evropskim standardima“.
Za ovakav stav srpske ministarke, koja bolje od Evrope zna šta su evropski standardi, ipak, ne treba kriviti samo nju. Samo dan ranije, u utorak, i predsednik Tadić kandidovao se za nadevropljanina govoreći pohvalno o tekućem, „ubrzanom ritmu pravosudnih reformi“ koje su – tako netransparentne i politički nadahnute – jedini način „da izgradimo demokratsko društvo“. Pitanje je, samo, do koje će nas to Evrope dovesti ovakva izgradnja demokratskog društva nedemokratskim sredstvima. I šta će od nas u tom procesu ostati.