DANIJEL CVJETIĆANIN Hiljade novih početaka

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Novi početak Srbije bio je 5. oktobar, zatim dan kada je Slobodan Milošević isporučen Hagu, pa onda njegova smrt u Ševeningenu… Da li su i priznavanje Prištine i otcepljenje Sandžaka i Vojvodine – novi počeci?

Sredinom septembra, srpska vlast je ponovo, i ne bez ponosa, najavila novi početak odnosa sa Evropskom unijom, verovatno u sklopu resetovanja relacija sa Sjedinjenim državama. Povod je bio usvajanje rezolucije u Ujedinjenim nacijama, a Štefan File i Boris Tadić svečano su se, tom prilikom, rukovali. Š. File je izjavio „da je došlo vreme da unija ozbiljno shvati zahtev Srbije za pridruživanje EU“. Ne, zaista, ovaj put ozbiljno… Zaboravićemo sve do sada. Stvarno, nema veze… Verujte i pljunite u oko Uniji ako laže… A usput možete i B. Tadiću pljunuti pod prozor, ako mislite da ne govori istinu, kao što uvek govori istinu… Na časnu reč!

KRAJ POČETAKA
Neki su, neopravdano, mislili da je pad režima S. Miloševića 5. oktobra 2000. bio taj „novi početak“. Ili onaj trenutak, vrlo brzo posle 5. oktobra, kada je predsednik SRJ, da bi pokazao dobru volju u resetovanim odnosima sa evroatlantskim saveznicima, naprečac oslobodio šiptarske zločince koji su se zatekli u srpskim zatvorima. Mnogi su verovali da se „novi početak“ dogodio kada je S. Milošević isporučen Haškom tribunalu (kao „najvredniji srpski izvozni proizvod – ulaznica za Evropu“ po mišljenju dosovske komande). Bilo je i onih koji su se zaklinjali da je „pravi početak“ bio trenutak kada je Srbija isporučila Hagu istaknute političke lidere iz devedesetih. Eh, naravno, bilo je i onih drugih, koji su razdragano objavljivali da je do novog početka došlo kada su Srbi, bez gunđanja i protesta, prihvatali mrtvačke kovčege iz Haga, sa telima svojih umorenih sunarodnika, protiv kojih tužilaštvo nije imalo strpljenja da izvede dokazni postupak…
A kako tek ne pomenuti brojna priznavanja, izvinjavanja, samooptuživanja i druge slične, hvale vredne, trenutke. Tada se hrabro gledalo samo napred – u buduće evropske rumene zore, koje nas bude iz mračnog sna zločinačke prošlosti. Istražni organi sila pobednica vršljali su (i vršljaju) po Srbiji. Taj početak znamo, ali vidi li se i kraj? Traže Karadžića, Mladića i preostale Srbe, ostvarujući nedosanjani san Franje Josifa, koji je, zbog odbijanja srpske Vlade da im to dozvoli, objavio rat Srbiji 1914. godine. Ne… ovaj put zaista… mislim da će isporuka Mladića biti pravi trenutak za preporod odnosa Beograda sa Briselom i Vašingtonom… Naravno, ako prethodno budu uspostavljeni diplomatski odnosi sa Kosovom… I priznata prava Prištine da proglasi protektorat nad jugom Srbije (u kojem žive i građani šiptarske nacionalnosti)… Podrazumeva se rešavanje problema Sandžaka, Vojvodine…  Itd.

POČECI KRAJA
Po često iznošenim uveravanjima druge Srbije, većina građana iskreno želi evropsku budućnost naše domovine. „Aj’te molim vas, pa ko to ne želi u Evropu? Čak i oni primitivci, koji tobož sline nad izgubljenim Kosovom, vole italijanski sladoled i patike „Ribok“…  E pa eto, to je svet, to je ta Evropska unija… I svi je vole, mada toga nisu ni svesni. A Kosovo, Kosovo je ionako davno izgubljeno… verovatno našom krivicom. Još onda kada su Srbi počeli da prodaju svoja imanja… A država im, posle, kao zabranila… I šta tu više da se razglaba? Budimo realni.“
A kada nam je već stalo do realnosti, pokušajmo da, na osnovu iskustva poslednjih desetak godina, zamislimo buduću, evroatlantsku Srbiju, za desetak godina, kada dostigne prosečni BDP današnjeg Meksika, Malezije ili Čilea (koji su za tridesetak procenata veći od našeg prosečnog BDP-a). Veoma je verovatno da će Srbija tada ličiti na raspolućene, uvek „mlade“ demokratije, koje se u Latinskoj Americi (ili na Dalekom Istoku) razvijaju pod budnim okom SAD. Mnoge od tih privreda opterećene su teškim socijalnim napetostima, korupcijom, drogom, kriminalom i terorom. Finansijski i drugi resursi su u rukama stranog kapitala. Čak i kada im je društveni proizvod visok, ogromne ekonomske nejednakosti i odliv profita u inostranstvo generišu veliki broj siromašnih.
U Meksiku trenutno besni rat narko-kartela, a predsednik Obama i Hilari Klinton spore se oko toga da li je Meksiko nova Kolumbija. Predsednik Meksika F. Kalderon optužio je, tim povodom, SAD: „Mi živimo u susedstvu najvećeg potrošača droge na svetu, kome ceo svet narkotike prodaje kroz naša vrata i prozore. I živimo pored najvećeg prodavca oružja na svetu, koji snabdeva naše kriminalce.” („Politika“ 14. septembar).
Kada bi u Meksiku postojao Drugi Meksiko, upozorili bi Kalderona da su Meksikanci sami krivi za svoju sudbinu (poznato je da i oni vole SAD). „Aj’te molim vas… Onoga dana kada ste prvi put obuli patike „Najke“, ili popili „Koka-kolu“, morali ste znati da će vaša deca biti žrtve droge, a vaše sestre i ćerke, po zakonu ponude i potražnje, plasirane u moćnu industriju zadovoljstva…“ Da li slično važi i za evroatlantsku budućnost Srbije, koja takođe ima na svojim granicama moćnu Imperiju?
Pitam se da li nepristajanje na ovakvu budućnost mora da se protumači kao put u „samoizolaciju“, ili je sa moćnom Imperijom moguća saradnja i pošten dogovor?