Branka Soprano

Piše Miodrag Zarković

Preslišavanje ministarke Jasne Matić na Prvoj srpskoj televiziji

Radovan Treći, za razliku od Bi-Bi-Sija, nikada nije organizovao kurseve za novinare „najevropskijih“ ovdašnjih medija, ali je, izgleda, na savremene televizijske prilike u Srbiji uticao, čak, i više nego britanski izvoznik „istraživačkog novinarstva“.
Tako na sirotu publiku, već deset godina, iz raznoraznih informativnih emisija i emisijica urlaju nervozni, arogantni spikeri, koji nam čas drže sasvim nepotrebne lekcije o tome „šta rade policajci“, a čas nas postrojavaju po sistemu „gledaj mali ekran TV prijemnika“. Isto tako, imamo voditelje koji kao čitaju „između redova“, ali u stvari zamuckuju između slogova, a nedostatak talenta za kritičko razmišljanje nadoknađuju omiljenim Radovanovim sredstvima za ispitivanje zarobljenika – namrštenim obrvama i teatralnom galamom. Takođe, u udarnim terminima na praktično svim stanicama gledamo političke „tok šou“ programe, u koje voditelji dovlače samo one goste kojima se, kako bi to rekao opet Radovan, dive do imbecilnosti, pa najčešće o akutnim državnim i društvenim problemima „raspravljaju“ dva, četiri ili 15 istomišljenika.
Ono što je Branka Nevistić, u vestima na Prvoj u nedelju, 24. oktobra, uradila ministarki telekomunikacija Jasni Matić, upadljivo iskače iz napred nabrojanih šablona. Iskače u tolikoj meri, da je zaista teško setiti se kada je neko od poznatih i priznatih TV lica na tako odlučan, razložan i oštar način, i tako bogatim arsenalom pitanja, „izrešetao“ gosta iz najviše izvršne vlasti. Pokušala je to svojevremeno Bojana Lekić u čuvenom „jedan na jedan“ duelu sa Mlađanom Dinkićem, na pokojnoj BK televiziji, pa se osramotila kao nedorastao protivnik političaru kojeg je još tada većinska Srbija želela da vidi osramoćenog. Pokušava to povremeno i Jugoslav Ćosić, ali se redovno pogubi u providnim nastojanjima da imitira HRT-ovog skandal majstora Aleksandra Stankovića („Nedjeljom u dva“). Da upražnjava tu novinarsku disciplinu verovatno smatra i Olivera „Upitnik“ Jovićević, ali bi već bilo vreme da joj neko objasni da će joj emisije ostati beznadežno nedorečene i dosadne, sve dok se u razgovoru sa gostima bude panično držala pitanja koja je osmislila još nedelju dana ranije.
Nevistić je u 13-minutnom razgovoru sa Jasnom Matić, pokazala zašto bi morala da bude prvoosumnjičena, kada jednog dana država krene u obračun sa voditeljsko-spikerskom mafijom. Žena, naime, ima sve kvalitete jednog Tonija Soprana: sva se kao ozarila što sedi naspram ministarke, pretvorila u osmeh i topli izraz lica, a ovamo nemilosrdno izmuči zbunjenu Jasnu, čija politička nejasnoća nikada nije bila jasnija. Tema je bila najavljena prodaja „Telekoma“: zašto ga prodajete; pošto ga prodajete; kome ga prodajete; šta ćete da radite sa novcem koji dobijete kada ga prodate; ko vam pomaže da ga prodate; zašto vam pomaže da ga prodate upravo onaj, ko onome tamo pomaže da ga kupi; šta tačno prodajete; kako vam, ako već kažete da u stvari ne prodajete „Telekom“ nego nas koji ga koristimo, nimalo nije žao što nas prodajete; kako da u vas, koji ga/nas prodajete zato što niste sposobni da upravljate njime/nama, uopšte možemo da imamo poverenja…
Zatečena, Jasna Matić je uzvraćala bajkama o svemoćnoj konkurenciji koja rešava sve probleme sveta, basnama o nekoj čudnovatoj životinjki zvanoj širokopojasni internet za koju mi građani i nismo svesni koliko nam je neophodna u domaćinstvima, kao i vicevima o narednim izborima na kojima, kad nam već toliko smeta prodaja „Telekoma“, možemo čak da glasamo i po svojoj savesti. Što je Branka zaključila sledećim odjavnim rečima: „Ovo je čista demagogija, ali hvala vam što ste bili tu i lepo se provedite na koncertu Njujorške filharmonije“. Na šta je Jasna Matić bila prinuđena da procedi „hvala“. Kao i nesrećni Karlo svom šuraku Majklu Korleoneu, na samom kraju „Kuma 1“.