Vreme novih bulajića

Piše Miodrag Zarković

Bude li Zakon o kinematografiji usvojen, nezavisnost srpskog filma biće i legalno ugušena, a budžetska sredstva ubuduće će biti usmeravana samo onim projektima koji su saglasni sa istorijom i okolnostima kakve ih prepoznaju Klinton, Holbruk i Kušner

Ima nečeg lenjinovskog u javnim nastupima srpskih filmskih radnika koji se zalažu za što skorije donošenje Zakona o kinematografiji. Vođa oktobarske revolucije je, naime, govorio da je film najvažnija od svih umetnosti, sa čime su danas, bezmalo sto godina kasnije, očigledno saglasni u Ministarstvu kulture Republike Srbije, koje je spremno da srpskim filmadžijama ubuduće daruje 0,1 odsto ukupnog državnog budžeta. Projektovana na aktuelni budžet, ta sredstva iznosila bi oko 6,5 miliona evra – dovoljno da ukaže na naročitu naklonost režima prema ovdašnjim filmskim  umetnicima i „umetnicima“.

LENJIN JE DOBRO ZNAO…
Prema nacrtu Zakona, na kojem su radili reditelji Goran Marković i Goran Paskaljević, glumac Predrag Miki Manojlović (u svojstvu predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije) i pravni savetnici Ministarstva kulture, Filmski centar Srbije bi pomenuta sredstva dodeljivao preko dva konkursa godišnje. Nezavisno od tih konkursa, međutim, samo Ministarstvo imalo bi pravo da četvrtinu predviđenih sredstava dodeli projektima koji nisu prošli na konkursima, ali imaju određeni društveni ili državni značaj. Ukratko: na finansijsku pomoć države moći će da računaju oni stvaraoci koji zadovolje kriterijume UO Filmskog centra Srbije, ili oni za koje zvanični Beograd proceni da će koristiti celoj zemlji. Autori koji nisu u milosti FCS i Ministarstva kulture, moraće da obezbede finansije za svoje projekte nekim drugim putem, odnosno, biće prinuđeni da učestvuju u surovoj tržišnoj utakmici – ako ubede nekog finansijera da će mu njihov film doneti zaradu, on će uložiti novac: ako ga ne ubede, neće. Kapitalizam u udžbeničkom obliku.
Ali, zapitaće se neko, zašto ne bi svi filmski stvaraoci bili prepušteni kapitalizmu? Zbog čega baš G17, stranka koja vodi Ministarstvo kulture, i koja se već deset godina zalaže za nemilosrdno likvidiranje svega što nema prođu na Njegovom Veličanstvu tržištu, sada zagovara državno maženje i paženje određene grupe umetnika? I to upravo one grupe koja u tih deset godina nije proizvela maltene nijedno tržišno isplativo, ili kulturno značajno delo…
Lenjin je znao odgovor na to pitanje.
Ogroman potencijal filma kao najmasovnije umetnosti savremenog doba nije shvatao samo Vladimir Iljič. Mnogo preciznije su ga sagledali Amerikanci, koji su na kraju i „došli glave“ socijalizmu, društvenom uređenju koje je upravo Lenjin uveo na svetsku pozornicu. Amerikanci su u predgrađu Los Anđelesa stvorili propagandnu mašineriju bez presedana u ljudskoj istoriji, Holivud, kojem tepaju „fabrika snova“, iako on od svog nastanka izvozi samo jedan, američki san. Da nije imala Holivud, država poput SAD – prezadužena, podređena dvopartijskom političkom sistemu, opterećena nekontrolisanim prilivom stanovništva, neprestano upletena u ratne aktivnosti, sa rascvetalim kriminalom na svim nivoima i beskrupuloznim centrima moći – teško da bi izašla kao pobednik iz „hladnog rata“. A sigurno nikada ne bi postala najveća sila svih vremena. Niti bi se kulturni uticaj SAD osećao u svakom ćošku planete, kao što je danas slučaj.
Od Amerikanaca su nauk pokupili i Britanci, koji filmskim vratolomijama Džejmsa Bonda pravdaju sve svoje političke, diplomatske i vojne drskosti, ali i ostali američki saveznici. Između ostalih i Josip Broz Tito, čiji je režim bio neobično širokogrud prema jugoslovenskim filmskim stvaraocima, koji su zauzvrat bili neobično blagonakloni prema njegovom režimu. Razlika je, međutim, u tome što su američki i britanski film namenjeni prvenstveno stranim gledaocima, dok su partizanske epopeje Veljka Bulajića, basnoslovno skupi projekti kojih se danas i sećamo samo zato što su bili preskupi, služili prvenstveno za unutrašnju upotrebu (kaljenje „bratstva i jedinstva“, veličanje NOB-a i revolucije).

Članovi „velike petorke“ srpskog filma mogu bez problema da nabave sredstva za svoje filmske i televizijske projekte, zato što učestvuju isključivo u projektima koji su po ukusu režima, a i lično se znaju sa političkim moćnicima. U toj petorci posebno mesto pripada Goranu Markoviću, a društvo mu prave i Goran Paskaljević, Dragan Bjelogrlić, Srđan Dragojević i Lazar Ristovski

MAMINE DRŽAVNE MAZE
Savremeni srpski filmski stvaraoci nisu rasli u Holivudu ili pored čuvenog londonskog „Pajnvud“ studija, nego u Brozovoj Jugoslaviji. Zato bi njihovu napadnu bliskost sa režimom Borisa Tadića, a naročito sa „najtržišnijom“ strankom G17 – koja od 2003. nije samostalno nastupila na političkom tržištu, tj. izborima – najpre trebalo posmatrati kao nastavak titoističke, pa i lenjinističke, uskogrude vizije filma kao sredstva za kolektivno dresiranje sopstvenih narodnih masa.
To što se u DOS-ovskoj Srbiji snima manje filmova nego u Brozovoj SFRJ, ne znači da smo u oskudici sa bulajićima. Naprotiv, „stvaralaca“ spremnih da bespogovorno šire politički korektne ideje, srodne nakaznim društvenim reformama kojima smo podvrgnuti ima u solidnom broju. Ti „stvaraoci“ su i do sada uspevali da izmuzu državu i društvo zarad svojih projekata, a najavljeni Zakon o kinematografiji bi to i legalizovao.
U najuticajnije pojedince današnjeg srpskog filma, pored politički povezanih Markovića i Paskaljevića, upućeni ubrajaju još i Dragana Bjelogrlića, Srđana Dragojevića i Lazara Ristovskog. Članovi ove petorke važe, u filmskim krugovima, za ljude koji bez većih problema mogu da nabave sredstva za svoje filmske i televizijske projekte, zato što: 1) učestvuju isključivo u projektima koji su po ukusu režima, 2) lično se znaju sa političkim moćnicima koji mogu da im, u vidu sponzorstva, preusmere tzv. „ničije pare“, recimo iz javnog sektora. Da su upućeni u pravu, svedoči ne samo neograničen „manevarski prostor“ koji je ostavljen Markoviću i Paskaljeviću u izradi nacrta Zakona, već i martovska poseta Borisa Tadića ekipi serije „Montevideo, Bog te video“, koju režira Dragan Bjelogrlić.
Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića i Gorčina Stojanovića bije glas da spadaju u „drugi ešelon“ privilegovanih filmskih stvaralaca. Golubović i Arsenijević su svojevrstan podmladak – obojica su u tridesetim godinama života – i imaju prilično moćnu zaleđinu, prvi unutrašnju (blizak DS, snimao propagandne spotove za Borisa Tadića), a drugi spoljašnju (miljenik evropske, kvazilevičarski nastrojene filmske klike, iste one sa kojom su upetljani i Marković i Paskaljević). Gorčin Stojanović se, nasuprot njima, više bavi marketinški i propagandno ne previše zanimljivim pozorištem, ali kada god se uželi filmskih i TV kamera, dobija priliku da se „iskaže“ i u sedmoj umetnosti, zahvaljujući tome što je jurišnik  „Druge Srbije“. Tako je nedavno baš Stojanović režirao RTS-ovu seriju „Ono kao ljubav“, od kojeg je duhovitiji i „Dnevnik Ane Frank“.

Gorčin Stojanović predvodi „drugi ešelon“ privilegovanih filmskih stvaralaca

DRUGAČIJE „SUOČAVANJE SA PROŠLOŠĆU“
Iz pomenutih navoda  proizlazi neverovatna, ali vrlo očigledna činjenica, da u Srbiji maltene ne postoji nezavisni film. U ovu kategoriju bi, od ostvarenja koja su poslednjih godina privukla značajniju pažnju srpske publike, mogla da se svrstaju samo dva dela: „Čarlston za Ognjenku“, verovatno najskuplji srpski film ikada (mada se isto tvrdi i za „Svetog Georgija“), koji je finansiran privatnim sredstvima producenata, i „Beogradski fantom“, koji je tek u kasnijoj fazi produkcije, kada je već imao na raspolaganju novac iz stranih producentskih kuća, dobio i određenu pomoć Ministarstva kulture i grada Beograda (inače, značajno manju pomoć nego ova koju dobijaju projekti nabrojanih, privilegovanih „stvaralaca“). Pored načina finansiranja, ova dva projekta izdvaja i to što nisu antisrpski, odnosno, ne bave se „zločinima počinjenim u ime srpstva“ niti teraju Srbe da se „suoče sa prošlošću“. Možete „Čarlston“ i „Fantoma“ voleti ili ne voleti na osnovu njihovih vrlina ili mana, ali neporeciva je istina da nijedan od ova dva filma ne preuzima vladajuću ideološku matricu po kojoj su Srbija i Srbi isključivi krivci za balkansku kasapnicu iz devedesetih (kao što to nameće, recimo, „Turneja“), odnosno Prvi svetski rat (kao što poručuje „Sveti Georgije“). Štaviše, „Beogradski fantom“ je podsetio publiku na to koliko je titoizam bio smrtonosan sistem, a „Čarlston za Ognjenku“ na to kolike je žrtve podnela Srbija početkom prošlog veka.
Nije preterano zaključiti da upravo zbog toga što nisu podlegli antisrpskoj histeriji, ovi filmovi nikada i nisu, u kasnijem, bioskopskom i festivalskom životu, pomognuti od strane države Srbije. Umesto njih, kao svog kandidata za Oskara naša zemlja poslala je prošle godine zlokobnu „Turneju“.
Da, nezavisni film je klinički mrtav u Srbiji, zemlji čija bi publika raširenih ruku dočekala ostvarenja pravljena po svom, prilično širokom i raznovrsnom ukusu. Setimo se samo kako su devedesetih godina Srbi hrlili u bioskope da bi gledali „Mi nismo anđeli“ i „Lepa sela, lepo gore“, a početkom novog veka „Munje“. Kao i svaki drugi narod na svetu, Srbi će rado pogledati film koji ih predstavlja kao otkačene, smešne ili nesrećne, ali im ne pada na pamet da gube vreme na dela u kojima su oslikani kao krvoločni monstrumi.

Filmovi poput „Beogradskog fantoma“ nisu potpomognuti od strane države, očigledno zato što nisu podlegli antisrpskoj histeriji

IGRA PO TAKTU SAMOŽIVE SEKTE
Zakon o kinematografiji, ukoliko bude donet i sprovođen u ovakvom režimu (a sa nakaradnim zakonima koje potpisuje Nebojša Bradić, poput onog o informisanju, nikada niste sigurni da li će biti i primenjivani), praktično će se postarati da budžetska sredstva ubuduće budu usmerena samo onim projektima koji su saglasni sa istorijom i okolnostima kakve prepoznaju Klinton, Holbruk i Kušner. Ostali će morati da se snalaze kako znaju i umeju, a u zemlji u kojoj ni sponzorstrvo prenosa sa fudbalskog Mundijala ne može da bude zaključeno bez političkih pritisaka. To znači da će samostalni, slobodnomisleći filmski stvaraoci, biti još više marginalizovani nego do sada.
Normalno, nije srpski film jedini koji muči ovakve muke. U sličnoj je poziciji i evropski film, koji je takođe prepušten na milost i nemilost samoživoj sekti navodno buntovnih stvaralaca, koji prave sve negledljivije i besmislenije, a sve skuplje filmove. Ali, za razliku od srpske javnosti, u evropskim zemljama se sve češće čuju i kritike na račun takve podele karata. Primera radi, kada je grozni „Antihrist“, do odvratnosti vulgaran i krvav film Larsa fon Trira, prikazivan u britanskim bioskopima bez ikakve cenzure (a, iskreno govoreći, ceo je zaslužio da bude zabranjen, ili barem označen kao štetan po mentalno zdravlje gledalaca), ostrvska štampa se obrušila na tamošnju filmsku komisiju koja mu je dala prelaznu ocenu. Čak su kritičari postavili pitanje odgovornosti za to što Fon Trir snima takve budalaštine novcem iz evropskih fondova, odnosno, kako je moguće da se novcima evropskih poreskih obveznika finansiraju takvi, bolesni projekti umišljenih pojedinaca. Galama kritičara ostala je bez konkretnog odgovora i možda neće sprečiti Fon Trira, ili kakvog drugog „umetnika“, da nastavi da zagađuje kulturni prostor sredine čije pare bezobrazno troši, ali je barem bila pokrenuta.
U Srbiji se, međutim, donošenje Zakona o kinematografiji, a pogotovo ko ga donosi i sa kojim namerama, prati potpuno ravnodušno. Jedino se Gorica Mojović, bivši gradski sekretar za kulturu i jedan od trajnijih kadrova Demokratske stranke, usprotivila samovolji „filmadžija“, optužujući ih da će takvim zakonom biti privilegovani u odnosu na sve ostale umetnike – što je, inače, još i najmanje bitna primedba, a i ostala je bez ikakvog odjeka, pošto je Gorica Mojović jedna od onih osoba koje je, s obzirom na njihova dela i nedela, vrlo lako ućutkati podsećanjem na rezultate njihove vladavine.
Ostane li otpor filmskim zakonotvorcima na Gorici Mojović, novac srpskih građana će, ko zna koji put već biti iskorišćen protiv interesa samih građana. Prođe li Zakon o kinematografiji, nezavisnost srpskog filma biće i legalno ugušena. Umesto da bude, makar jednom delom, usmereno na „tržišnu utakmicu“ i ukus srpske publike (koja u doba internet piraterije ne bi, istina, hrlila u bioskope kao nekada, ali bi ipak znala da nagradi ostvarenja koja je ne vređaju), naše filmsko stvaralaštvo ubuduće će biti ostavljeno na milost i nemilost razmaženim, otuđenim, „proevropskim“ strukturama.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.