Srpska bez saveznika

Rubrika
Piše Anja Vujević

Posle klečanja u Potočorima, Srbija nastavlja sa samoponižavanjima – najnovije je Borisu Tadiću priredio hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić koji je na poruku srpskog predsednika da podržava integritet, uzvratio da i on podržava integritet Srbije bez Kosova

Jedinstven slučaj u diplomatskoj praksi jeste da predsednik jedne države, u ovom slučaju Srbije, na svakom koraku ističe kako podržava teritorijalni integritet i suverenitet druge države – BiH, a da mu ta druga država cinično uzvraća da podržava integritet Srbije bez Kosova. Da paradoks i samoponiženje budu veći, predsednik Srbije Boris Tadić implicitno poručuje Srbima u RS da, kao konstitutivni narod koji živi u BiH, nemaju pravo na samoopredeljenje, iako je takva mogućnost ugrađena u preambulu Ustava BiH, dok deo BiH to pravo daje nacionalnoj manjini u Srbiji.

REFORME NA NIVOU BiH
Srbija i Hrvatska, kao potpisnice Dejtonskog sporazuma, jednoglasne su da BiH treba da ostane jedinstvena država u kojoj se tri naroda moraju dogovoriti o ustavnim načelima na osnovu kojih će sagraditi funkcionalnu državu u kojoj će biti obezbeđena jednaka prava za svakog pojedinca, glasila je agencijska vest iz Beograda tokom susreta hrvatskog predsednika Ive Josipovića i predsednika Srbije Borisa Tadića. Međutim, iz nastavka Josipovićeve izjave („Hrvatski narod na ustavnom nivou nema jednake mogućnosti kreiranja politike i odlučivanja u BiH i to pitanje treba rešiti reformama“), jasno je da Hrvatska nije zadovoljna položajem Hrvata u BiH i da taj položaj želi rešiti „reformama na nivou BiH“. Reforme na nivou BiH znače prekrajanje dvoentitetskog uređenja i uvođenje trećeg entiteta, što je apsolutno neprihvatljivo sa stanovišta interesa RS. Položaj Hrvata u BiH posledica je Vašingtonskog sporazuma kojim je uspostavljena Muslimansko-hrvatska federacija, danas Federacija BiH, i rešenje za njihove probleme treba tražiti u okviru tog sporazuma, a ne Dejtonskog mirovnog sporazuma.
I dok je Josipović i ovu priliku iskoristio da ukaže na neravnopravan položaj Hrvata i zatraži rešenje za njihove probleme, predsednik Srbije je smerno poručio: „Srbija se protivi bilo kakvoj podeli BiH i kao potpisnica Dejtonskog sporazuma snažno podržava integritet BiH“.
Da Tadićevo samoponiženje bude veće, uprkos njegovom klečanju u Potočarima, usvojenoj Deklaraciji o Srebrenici, parafu na Istanbulsku deklaraciju, i svakodnevnim porukama Srpskoj da ne računa na Srbiju, potrudio se hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić.
„Hvala im na lepim željama. I ja podržavam celovitost i suverenitet Hrvatske i Srbije bez Kosova“, uzvratio je Komšić na Tadićevu poslednju poruku, dodajući da bi „predsednici susednih država trebalo da se bave svojim zemljama i problemima kojih imaju i previše, a ne BiH“.

KRAJ DEJTONA
Iako će nekima možda benigno i bez posledica delovati ove dve izjave, one ipak oslikavaju celokupnu situaciju kako u BiH, tako i između BiH i Srbije, i upućuju na vrlo tešku i neizvesnu situaciju u kojoj se našla RS.
Pre svega, Komšić je svojom izjavom, kao član Predsedništva BiH, pogazio Ustav BiH. Prvo, prema Ustavu BiH, odluke iz domena spoljne politike donosi Predsedništvo BiH na bazi konsenzusa, i sve dok se srpski član Predsedništva BiH ne složi sa ostalom dvojicom svojih kolega po pitanju Kosova jedini stav ovog tela ostaje – BiH podržava teritorijalnu celovitost Srbije, a Kosovo je njen deo. Drugo, temeljni princip dejtonskog Ustava BiH jeste ravnopravnost dva entiteta i tri naroda. Dakle, sve dok se RS drži stava da ne priznaje rušenje međunarodnog prava na Kosovu, to je jedini mogući stav i BiH.
Komšić je svojom izjavom, baš kao i Haris Silajdžić svojim parafom na Istanbulsku deklaraciju bez saglasnosti Predsedništva BiH, samo demonstrirao da u BiH više ne funkcioniše bazični dejtonski princip ravnopravnosti dva entiteta i tri naroda, da je Predsedništvo BiH uzurpirano, a da se glas RS i srpskog naroda više ne uvažava.
S druge strane, predsednik Srbije Boris Tadić, nesposoban da se odupre i najmanjem pritisku spolja, od Turske ja načinio glavnog igrača na Balkanu, potpirujući na taj način sarajevski unitarizam. Dodatno, položaj RS je i te kako otežao Deklaracijom o Srebrenici, ali i anatemisao je kao „remetilački faktor“ potpisujući Istanbulsku deklaraciju u kojoj se daje podrška Savetu za implementaciju mira čiji su svi kominikeji izrazito kritični prema RS. Odatle, više je nego očito da su Tadićeva dela ekvivalentna rečima Harisa Silajdžića: „RS je tvorevina nastala na zločinu koja blokira i koči BiH, i to stanje se mora promeniti“.
U tim krajnje nepovoljnim okolnostima u kojima se našla RS, sama, bez ijednog prijatelja i saveznika, jedini njen izlaz i spas je u Dejtonskom mirovnom sporazumu. Stoga je naprosto neverovatno i neobjašnjivo, otvoreno koaliranje Banjaluke sa Zagrebom i pravljenje koalicije između vladajuće SNSD i HDZ-a. Zarad šake obećanih hrvatskih glasova Miloradu Dodiku i Nebojši Radmanovići na oktobarskim izborima, SNSD je stao uz zahtev HDZ-a da se „odmah nakon oktobra završi reforma Ustava BiH i da Hrvati dobiju svoj entitet“; i to onog HDZ-a čiji lider Dragan Čović kaže da ta reforma podrazumeva da je „čitava BiH na stolu“.