Kraj Književnosti?

Piše Aleksandar Dunđerin

Razlog gašenja „Književnosti“, kao i urušavanja svih kulturnih vrednosti u Srbiji, jeste pokušaj stvaranja novog „kulturnog“ modela u čijoj je osnovi ideja o  gubitku kriterijuma, o stvaranju praznog prostora koji bi u književnost uveo „logiku buvlje pijace ili supermarketa“

Najava da se „Književnost“, jedan od najuglednijih i najstarijih časopisa u Srbiji gasi, mogla je da iznenadi samo one koji su naivno verovali da nova kulturna politika, promovisana neposredno posle 5. oktobra 2000. godine, neće ugroziti vitalne nacionalne interese u oblasti kulture i umetnosti. „Pečat“ je jedan od retkih medija koji već više od dve godine neprestano upozorava da prelazak sa „kulturne politike“ na „kulturnu industriju“, a s tim u vezi i loše sprovedena privatizacija nekadašnjih izdavačkih giganata (među kojima se nalazi i „Prosveta“, izdavač „Književnosti“), svode knjigu (i umetničku periodiku) na robu koja prvenstveno ima tržišnu, a tek onda umetničku i estetsku vrednost. Kada se ovome doda svesno i plansko urušavanje svih kulturnih institucija koje su imale veliki nacionalni značaj (u cilju ukidanja nacionalne kulture i njenog zamenjivanja masovnom kulturom sa „nadnacionalnim predznakom“) – spisak razloga zbog čega je pomenuti časopis sa tradicijom dužom od šest decenija prestao da izlazi postaje zaokružen.

SVE ŠTO JE OSTALO OD PROSVETE
Sudbina koja je zadesila „Književnost“, zajednička je gotovo celokupnoj srpskoj umetničkoj periodici (o stanju u ovoj oblasti iscrpnu analizu dao je Vasa Pavković u 86. broju našeg lista, u tekstu „Na belom hlebu“). Zbog nedostatka sredstava, i potpune nebrige Ministarstva kulture, koja je za vreme svetske ekonomske krize postala još izraženija, gotovo svi književni časopisi u našoj zemlji na ivici su egzistencije.
Književna javnost bila je proteklih nedelja jedinstvena u oceni da je barem „Književnost“ mogla (a zbog značaja koji ima i morala) biti izuzeta iz grupe književnih časopisa koji su bili prinuđeni da prestanu sa radom. Ipak je, podsećaju mnogi književnici i kulturni radnici, Ministarstvo kulture, zajedno sa „Prosvetom“, njegov osnivač. Jedan za drugim naši književni delatnici ponavljali su da ako se od Dejana Pantovića, vlasnika IPS-a koji je kupio „Prosvetu“ (i odmah prodao većinu imovine ovog preduzeća, usput dobio 37 miliona dinara od Fonda za razvoj, ali „zaboravio“ da isplati razna dugovanja radnicima zbog kojih oni već pola godini štrajkuju u jedinom preostalom kutku „Prosvete“ – knjižari Gece Kona u Knez Mihajlovoj), i nije moglo očekivati da razume kako je opstanak umetničke periodike nasušna potreba kulturne i društvene javnosti i nezamenljiv izraz svake odgovorne kulturne politike, Ministarstvo kulture moralo to da shvati i da sa barem milion dinara godišnje pomogne produžetku kakvog-takvog života „Književnosti“.
Ali, zašto ljudi misle da Ministarstvo kulture to ne shvata? I te kako u ovom organu vlasti ima ljudi koji znaju da je umetnička periodika okvir u kojem su  predstavljena iskustva određenog književnog i umetničkog trenutka, da je književni časopis pokazatelj kulturne klime društva u kojem nastaje, i da kasnije postaje kulturni spomenik jednog vremena. Znaju predstavnici kulturnih vlasti da ova vrsta časopisa odabirom predstavljenih umetničkih činjenica utiče na stvaranje književne i umetničke scene, kulturne atmosfere, na institucionalizovanje pojedinih umetničkih pojava. Jasno je novoj kulturno-političkoj eliti da časopisi za književnost i umetnost imaju potencijal da na duži rok formiraju čitalački ukus i stvaraju određeni sistem vrednosti. Teško je poverovati u to da u Ministarstvu kulture ne provejava svest da je jedna od funkcija umetničke periodike promišljanje književne istorije i istorije umetnosti, da ona ima zadatak da obavesti čitaoce o sopstvenoj književnoj i umetničkoj prošlosti, a nije potrebno posebno naglašavati kako je pomenuti zadatak od suštinskog nacionalnog značaja, ali pre svega od značaja za formiranje čitalačke svesti, neophodne i za recepciju savremenih dela.

DUHOVNA TEKOVINA PRVOG REDA
Ne postoji učesnik u kulturnom životu u Srbiji koji je toliko neupućen da mu nije poznato kako je sve pobrojane funkcije i zadatke časopis „Književnost“ u svojoj preko šezdeset godina dugoj istoriji uspešno ostvarivao. Potpuno je, stoga, uzaludno da Predrag Palavestra podseća ministra Nebojšu Bradića kako je „Književnost“ bila svedok, pratilac i poprište glavnih književnih pokreta i ideja druge polovine 20. veka, te kako predstavlja „nacionalnu duhovnu tekovinu prvog reda“. Ukoliko do sada nisu informisani kako je ovaj časopis bio „vodeća tribina posleratnog književnog naraštaja“, kako je pratio „ideje i stil ‘socijalističkog estetizma’ i ‘kritičke književnosti’“, a na izmaku 20. veka podstakao „pojavu svih vidova postmodernizma današnje književne generacije“, onda Nebojša Bradić ne može biti ministar kulture, a Dejan Pantović vlasnik „Prosvete“.
Međutim, da li je moguće da nekome iz kulturne javnosti još uvek nije jasno kako razlog gašenja „Književnosti“, kao i urušavanja svih kulturnih vrednosti u Srbiji, nije u neupućenosti Bradića, a kamoli u neznanju Pantovića (nije, naravno, upitno njegovo neznanje, već njegov značaj), nego upravo obrnuto, sasvim dobra upućenost u postojanje referentnih kulturnih vrednosti koje sprečavaju stvaranje novog „kulturnog“ modela u čijoj je osnovi ideja o potpunom gubitku kriterijuma, o stvaranju praznog prostora koji bi u književnost uveo, kako to Mihajlo Pantić kaže, „logiku buvlje pijace ili supermarketa“.
A posle toga opomenu Ivana Negrišorca, urednika „Letopisa Matice srpske“ (možda je ovaj časopis sledeći na spisku za odstrel), da „narod koji nije u stanju da čuva i iskoristi kontinuitete u svojoj kulturi šalje veoma loše poruke o sebi i ne zaslužuje pravo na opstanak“, više neće imati ko da čuje.
Ipak, možda i nemamo razloga za toliki pesimizam – neko ipak hoće. Biće to retki proučavaoci istorije kulture iščezlih naroda.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.